Komunistička kadrovska „igra“

BEOGRAD-LESKOVAC
(Prof. dr Miodrag R. Đorđević )

U svom dosadašnjem životu držao sam se, uglavnom, i one latinske izreke: „Praštaj, ali ne zaboravljaj“. Rano sam usvojio stav stručnjaka da je praštanje svojevrsni mehanizam odbrane, u smislu prevazilaženja  razočarenja i oslobađanja od mržnje i negativnih emocija. Naravno, to ne znači da sam praštanjem  opravdavao nečije  loše postupke prema meni, ali sam ih ostavljao u prošlosti, zarad  budućnosti. Takođe, praštanje nisam povezivao sa izvinjenjem, jer izvinjenje nisam ni očekivao.

Praštanje i zaboravljanje su dve različite i vrlo složene kategorije, pri čemu praštanje ne podrazumeva i zaboravljanje. Stručnjaci tvrde da kad nešto zaboravimo, to pokazuje da nam i nije bilo toliko važno, a kada zaboravimo i potisnemo iz sećanja i ono što je bilo bitno, to se  uvek može  vratiti kao bumerang, koji za rezultat može imati mnogo veće štete. Iz tih razloga, ponovo sam se prisetio  nekih mojih neprijatnih uspomena iz vremena 80-ih godina prošloga veka, vezanih za moj politički rad, ma da  to  ne činim stalno, jer uvek imam na umu               misao Maksima Gorkog da „stalno sećanje na prošlost slabi snagu u sadašnjosti i podkopava nadu u budućnost“.

                                                                    Prof. dr Miodrag R. Đorđević

Bila je to 1986. godina, kada sam živeo i radio u Leskovcu, kao docent na Tehnološkom fakultetu Niškog univerziteta, a u politici – predsednik Opštinske konferencije  SSRN u Leskovcu i član Republičke konferencije SSRN Srbije. U okviru priprema za  X Kongres Saveza komunista Srbije predložen sam za kandidata za Izvršnog sekretara Centralnog komiteta SKS za oblast obrazovanja i nauke, što se može naći i videti u  arhivama svih institucionalnih nivoa Saveza komunista Srbije. Predlog je učinjen javnim, jer je postojala opšta saglasnost svih političkih subjekata za moj izbor, počev od osnovnih partijskih organizacija, preko OK SK u Leskovcu i MOK-a SK Južnomoravskog regiona, do nadležnih organa CK SK Srbije. Posle sprovedene procedure kandidovanja, pozvan sam u Centralni komitet  od strane pokojnog Ivana Stambolića, tada odlazećeg predsednika CK SKS, koji  me  tada upoznao da sam utvrđen kao jedini kandidat za Izvršnog sekretara CK i izrazio uverenje i očekivanje da ću biti dobar saradnik Slobodana Miloševića, koji je predložen za novog predsednika CK SK Srbije.

Međutim, tek posle svega toga nastaje politička „drama“, odnosno   žestok udar na moj lični, politički  i porodični  integritet. Na opšte iznenađenje, neposredno u oči Kongresa,  moje ime  je skinuto sa liste kandidata. Razloge za takav potez mi niko zvanično nije saopštio, a sve  što se u vezi s tim događalo, obavijeno tajnovitošću,   predstavljalo je primenu  staljinističkog metoda postupanja, za koji sam mislio da je odavno prevaziđen. Korišćenje nečasnih sredstava u cilju političke diskreditacije moje ličnosti poprimilo je takve razmere da sam se osećao kao potpuno „izopšten“ čovek,  jer su mnogi „bežali“ od mene, pa sam bio upućen jedino na druženje sa svojom suprugom Gordanom, ćerkom Suzanom i sinom Sašom. U ovoj komunističkoj kadrovskoj „igri,  svi oblici amoralnog odnosa prema meni dolazili su od strane pojedinih političkih funkcionera koji mi nisu bili naklonjeni. Oni su to činili, pre svega,  zbog mog kritičkog mišljenja i što sam, kao sociolog, uvek bio kritičan prema vlasti, čak i onoj vlasti  kojoj sam i sam pripadao, a sve ostalo, što se uzimalo kao razlog za brutalno ugrožavanje mog integriteta, bilo je samo „garnir neukusnog jela“. Naravno da sam se kasnije dobrovoljno povukao iz praktične politike i posvetio  isključivo nastavnom i stručno-naučnom radu. Od tada, pa sve do danas, već preko tri decenije, nisam pozvan ni na jednu svečanu sednicu Skupštine opštine Leskovac povodom Dana grada, iako sam dobitnik Oktobarske nagrade  u vidu medalje, kao zaslužni građanin grada Leskovca.

Ipak, i danas, posle toliko godina,  bez obzira na „teret uspomena“ koji nosim, mogu reći da socijalizam nije bio loš sistem (za njega se vredi boriti, naravno, u novom obliku, kao  kapitalistički socijalizam, čija bi glavna odrednica bila – socijalna pravda!), već su bili loši pojedini nosioci tog sistema, odnosno birokrate i voluntaristi koji su zloupotrebljavali političku moć.  A  publikovanje ovakvih  i sličnih ispovesti, sa  specifičnostima koje svaka od njih nosi, predstavlja više-manje svojevrsno kulturno bogatstvo u funkciji poštovanja ljudskog integriteta i humanizacije društvenih  (međuljudskih) odnosa.                                                

Dr Miograg R. Đorđević je rođen 1936. godine u Oraovici, kod Grdelice, opština Leskovac, a sada živi u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Oraovici i Grdelici, Učiteljsku školu u Vranju, Filozovski fakultet u Skoplju, a magistrirao i doktorirao na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Radio je na svim nivoima sistema obrazovanja, počev od osnovne i srednje škole, preko viših i visokih škola, do fakulteta i univerziteta, na kojima je predavao Sociologiju i Filozofiju. Biran je u sva nastavno-naučna zvanja, od  predavača i profesora Više (Visoke) škole, do docenta, vanrednog i redovnoig profesora  fakuleta i univerziteta. Učestvovao je na mnogim naučnim skupovima i simpozijumima. Objavio je  preko stotinu stručno-naučnih radova iz oblasti sociologije, politikologije i filozoifije. Napisao je 10 knjiga, priručlnika i udžbenika, među kojima i udžbenike Sociologija i Filozofija za studente viskokih škola i fakulteta, u više izdanja. U svojoj bogatoj radnoj karijeri bio je na mnogim odgovornim funkcijama u struci i politici, trudeći se da uvek pomogne Leskovcu i Leskovčanima.        

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*