Piše: Aleksandar Stojanović
Odrediti stepen bezbednosti građana ili države, odnosno, detektovati najznačajnije pretnje i nosioce tih pretnji, nije uvek lak zadatak, teško (ili nemoguće) ga je egzaktno realizovati, odnosno, izmeriti. Istina, postoje i očigledni slučajevi.
Primera radi, bezbednost pojedinca ili grupa nedvosmisleno je veća u miru nego u ratu, kada je u pitanju bojazan po fizički opstanak. Ekstremna situacija, kada postoji objektivna pretnja po život, praćena je i subjektivnim osećajem, odnosno, strahom da će doći do ostvarenja tih pretnji.
Rat, zbog toga, spada u grupu pretnji koje uslovljavaju da objektivni (realni stepen pretnje) i subjektivni aspekt bezbednosti (naša percepcija), budu u harmoniji. U nekim drugim slučajevima, to nije baš uvek tako očigledno.
Mantra o blagostanju
Recimo, česta mantra vladajuće političke oligarhije u Srbiji, kako je naša zemlja „jedna od najbezbednijih zemalja u Evropi“, malo koga može ubediti, kako zbog dva masovna ubistva maja meseca tekuće godine, zbog svakodnevnih izveštaja o monstruoznim zločinima najrazličitijih pobuda, tako i zbog nepoverenja prema institucijama, koje postoji u javnosti.
Zbog toga, čak i kada bi kojim pukim slučajem, konstatacija koju orkestrirano ponavljaju podobni politički kadrovi, bila tačna, ona bi bila od malog značaja, budući da je percepcija građana drugačija. Tu se na najbolji mogući način vidi dvojaki karakter bezbednosti.
Pored same „objektivne stvarnosti“, postoji i subjektivni odnos prema procesima i pojavama. I jedan i drugi momenat se mora uvek posmatrati kao deo funkcionalnog jedinstva i iz tog razloga se mora i uvažavati.
Upravo zbog ovog atributa bezbednosti, shvaćenog kao svojstvo, potrebno je na izvestan način napraviti red u kategorizaciji pretnji. Jedan od alata koji može pomoći u tom pogledu, jesu bezbednosne procene različitog nivoa opštosti.
Za sistem bezbednosti u celini, nema važnije procene od Strategije nacionalne bezbednosti, dokumenta koji u funkcionalnom pogledu predstavlja opštu javnu bezbednosnu procenu, a u strukturalnom, deo normativnog elementa sistema bezbednosti.
U strategiji se navode najznačajniji bezbednosni izazovi sa kojima se suočava društvo, poređani po enumerativnom principu (po tome koliku štetu mogu naneti, a ne po tome koliko su verovatni).
Tako, vojna agresija se po pravilu navodi na prvom mestu pretnji po opstanak države i građana, iako ona, kao takva, u ovom trenutku nije verovatna.
Svakodnevne pretnje
Međutim, iako je nesporno da bi eventualni vojni udar na našu zemlju imao tragičan uticaj, može se desiti da apostrofiranje ovakvih, tradicionalnih, „tvrdih“ pretnji, može služiti političkim elitama da izbegnu isticanje u prvi red onih drugih „mekih“ pretnji, sa kojima se građani suočavaju svakodnevno, a koje su posledica njihovog načina upravljanja državnim službama.
Korupcija i nerad institucija, nepotizam, zloupotrebe, sprega politike i organizovanog kriminala, nizak životni standard, inflacija, nesigurni i/ili nezdravi poslovi, neredovne zarade, zagađenje životne sredine, nezdrava voda i hrana, samo su neki od primera pretnji koje običan svet pogađaju mnogo češće i mnogo neposrednije, od maglovite ideje da će strana sila, jednog dana, možda, udariti na srpske granice.
Zbog toga, potrebno je imati određenu dozu kritičke distance prema onome što, u kontekstu bezbednosti države i društva, ističu političke elite, jer se često iza navodne brige o nacionalnoj bezbednosti, krije potreba da se ovaj deo društvene stvarnosti stavi u funkciju ostvarivanja određenih političkih interesa, a pre svega, ostanka na vlasti.
Jedan od puteva koji vode ka tom cilju je i nedozvoljavanje građanima da stvarnost i realne pretnje sa kojima se suočavaju, pogledaju trezvenim očima. Tome, između ostalog, služe i mediji, kao i sama država koja je danas, više nego ikad, izvršni komitet krupnog kapitala, a pre svega, stranog.
Šta bi se desilo ukoliko bi to u većoj meri shvatili i frustrirani građani koji se osećaju nebezbedno u „najbezbednijoj zemlji u Evropi“?
Politička oligarhija sve čini da to nikad ne sazna.
Leave a Reply