LESKOVAC
I kada je Brankova molerska ekipa započela peti mesec rada, drugarica Caca je bila uverena i gotovo sigurna da je došao pravi trenutak da svom ćutljivom Branku saopšti važne vesti: „Bila mi je Grgina Milanka“. „Šta hoće. Sigurno neku protekciju“, – predoseća Branko nadolazeću opasnost. „U četvrtom je mesecu“! „Šta kažeš? Zato nje nema dugo kod nas. Hoće da prećuti Grgin nemoral, moja Caco“! „Ama, kasno je Grga dobio odobrenje Partije da može da se oženi Milankom. Njeni imaju kuću na Senjaku, pa ih Partija smatra buržoazijom, a Grga je borac“! „Imam ja pametnija posla, nego da slušam o Grgi i Milanki“, -ustade Branko sa stolice. „Sedi, Milanka došla sa velikom željom da im mi budemo kumovi“. „Ja da budem kum Grgi? Znaš li ti da drugovi sumnjaju da krade“? „Šta pričaš, Branko. Nemoj da im veruješ, jer kod nas u Vranju kažu: „Koj si ima čavku, on si vika iš!“ Pogledaj da oni ne kradu, pa im smeta Grgino poštenje“. Poče Branko da se smeje: „A druga stvar, Grgin ideološki nivo je nizak. Možda je pročitao „Kratku istoriju eskapebea“, a nije ni video „Pitanja lenjinizma“, „Pravci razvoja socijalizma“ i ostale knjige i brošure. Nema pojma o levim skretanjima i frakcijama“. „Pa kakve to veze ima sa venčanjem i kumstvom?“- poče Caca da rasprema sto za večeru. „Ako mu ja budem kum, pitaće me drugovi šta sam uradio na njegovom ideološkom uzdizanju. Ja tuc muc, a drugovi onda zahtevaju da izvršim samokritiku. Pa diskusija i sledi glasanje, i to javno, da nisam bio dovoljno samokritičan, a neki će pomisliti da sam nešto sakrio od Partije“. „Slušaj, Branko! Grga i ti ste zemljaci. Znaš li koliko će da poraste tvoj ugled kod tog naroda. Poznati revolucionar, a Grgin kum. Nisi kum po partijskoj liniji nekom poznatom drugu, koji nikad nije bio u Palanci, već zemljaku Grgi. Znači, poštuješ ljude za koje si se borio i koji su bliski tebi i koji te neće ostaviti“.
„Ti, Caco, kao neiskusna, idealizuješ taj svet, a ja ga najbolje znam i preporučio bih ti da ga mnogo ne hvališ. Dobro, Caco, kako je to tvoja želja i pošto na svadbama ima samo svirka i pesma, a nema ideologije, prihvatam ponuđeno kumstvo“, – oraspoloži se Branko. „More, ima ideologije“. „Kako?“- iznenadi se Branko. „Ima da kažem Milanki da niko ne sme da peva četničke pesme, a drugo, u crkvu idem ja umesto tebe. To će svi da razumeju i opravdaju“. „Pa ti si, Caco, sazrela da budeš u višim partijskim organima, a ne običan komunista“.
„Smislila sam još nešto“. „Baš me zanima“
-upiljio Branko u Cacu, a ona raširila oči:
„Neka Mika vozi Hansa, Konrada i Pitera, a sa nama bi pošli Milica i Srećko“. „Ona je tek počela da predaje francuski deci i matorima na Dedinju, a kako se zove ona buržujka što im predaje nemački i engleski“, zainteresovao se Branko. „Gospođa Kalafatović. Prekjuče smo pile pravu kafu kod mene. Kaže mi: „Gospođa Caco, ovi sa Dedinja, vaše komšije, školuju decu i sebe za diplomatiju, a naša deca će ostati radnici, a mi poštena inteligencija“. „To je teška reakcija i neprijatelj, a ti, Caco, ne umeš da joj odgovoriš“. „Neću da je podsećam, jer i mi koristimo diplomatski magacin. Njena diplomatija, a moj diplomatski. Slično, a različito“. „Jebem ti filozofiju. Hteo sam i ranije da te opomenem da martadelu iz diplomatskog ne daješ Švabama i Miki. Vidiš da si ih ugojila“. „Pa ne možemo to sami da pojedemo, a oni vole“. „Ima da se svađamo,“- ode Branko u sobu i zalupi vratima. Drugarica Caca proviri kroz vrata: „Nemoj na svadbi da držiš govore. To je njihov dan, Milankin i Grgin, pa će oni da govore, a ne mi“!
Grgina svadba je upamćena po broju ljudi i vremenu trajanja. Drugaricu Cacu su obradovale reči Grginog oca: „Nisam znao da je drug Branko takav veseljak!“ Mika Jagodinac je zapamtio šta je govorio nekim svatovima: „Gde sam ih sve vozio i šta su sve videli, garant ima da pričaju, kad se vrate u Nemačku, da smo mi Srbi lopovi, lažovi i švaleri“, a nije zaboravio ni namigivanje najboljeg molera u Palanci, čuvenog Paje Mazala: „Bolje i to nego da misle da smo nesposobni i pederi“! Moj otac Hans se hvalio da su jeli najbolje pečenje i pili ekstra šljivovicu, pazeći se da ih Brankov vozač, Pero sa Korduna, ne šljepi, iz milošte, krupnom šaketinom po ramenu, uz obavezno: „Živio ti meni sto godina!“
I baš u vreme kada je Milanka rodila Grgi sina, i kada je drugarica Caca obnarodovala da će postati mama, komandir Branko doneo nove neokrznute domine, pa Pero nije mogao više da opominje: „Pazite se, kod Hansa je duplo golo“, a vučjak Džeki koji nije položio ispit u vojsci pa je poklonjen Branku, tek upoznao stanare vile na Dedinju, stigla je naredba više komande da ratni zarobljenici napuste Jugoslaviju.
Drugarica Caca im je spremila gibanicu i vanilice za put, a drug Branko ih je ispratio.
Moj otac Hans je, ponekad, pričao o svom zarobljeništvu. Obično bi počinjao: „Kaže meni moj komandir Branko…“, ili: „Uto vreme moj komandir Branko…“, ili: „Moj komandir Branko se baš zabrinuo…“ O gospođi Caci je malo pričao, ali je meni i bratu poručio: „Ne bih voleo da se Rozmari uda za Srbina, a bio bih radostan da se Volfgang oženi Srpkinjom. One su hrabre i požrtvovane žene, a muškarci su i ovako i onako.“ A ja se baš udala za Srbina. Da je Hans živ, ne znam šta bi bilo.
Ja sam pre Veljka imala momka Sebastijana. Nikada nisam videla da mu je auto prljav, a vozili smo se i kroz šumu, i poljem, i kroz grad. Na jednom proplanku zaklanjaju nas senke, i ja očekujem da me prvi put poljubi, proradilo nešto u meni, on nastavi priču: „Toliko sam srećan što me je šef pohvalio. Kaže da ću brzo da napredujem“. On je bio knjigovođa. Znala sam brojeve svih konta i postupke popunjavanja, a bilo mi je drago njegovo zadovoljstvo što mu se sve složilo kako treba, i uzduž i popreko. Više puta mi je rekao da ga je otac opominjao da ne sme da učini ništa nažao devojci.Odmah ja ukapiram, a on nastavlja: „Mene, Rozmari, možeš da mesiš kako hoćeš. Bićeš srećna sa mnom.“ Ćutim, a u sebi mislim: „Meni ne treba muškarac koga ću da mesim, nego muškarac koji će mene da mesi!“ Vidim ja da on nije za mene, pa sam rešila da ga ostavim, ali ne znam kako, jer ne bih volela da ga povredim. Požalim se mojoj koleginici Keti, koja me je i upoznala sa Sebastijanom. Kaže da je čula da on ne bi išao sa devojkom koja voli da pije. To je dobra vest za mene, te vrebam priliku da odemo u neki restoran, gde bih odmah naručila rakiju ili liker. Ali, što kaže deda Trivun, ne možeš idealnog čoveka da navedeš na greh. Kada mi je rekao: „Vreme je da upoznaš moje roditelje, a i oni tebe. Verujem da će biti zadovoljni s tobom i da će mi dati saglasnost za naš brak“, potrčala sam kući, i sa pola puta, da me ipak čuje, po kiši koja je tek počinjala, viknula:
„Sebastijane, vreme je da se rastanemo!“ Keti mi je brzo javila da joj je rekao da su rastanci po kiši opisani u literaturi. A ja brinula da Sebastijan ne očajava. Muškarci su skroz nepredvidivi. Pola godine nakon mog rastanka sa Sebastijanom, upoznala sam Veljka na jednoj žurci kod Keti. Veljko je, kao automehaničar, menjao jedan deo na njenom autu. Keti je želela da nadgleda popravku, što je smetalo Veljku, te je bio prinuđen da joj kaže: „Da si ti moja devojka, znaš šta bih ti uradio?“ Nakon saznanja da Veljko nema devojku, a svidele su joj se njegove zelene oči i kako mu lepo stoji kombinezon, to mi je kasnije priznala, pozvala ga na žurku kod sebe i naglasila da će tu moći da upozna mnoge devojke. Imaće priliku da upozna i njenog momka, koji je, takođe, Srbin. Ja sam ranije stigla kod Keti, jer me je zamolila da joj pomognem oko jela, pića i serviranja. Uživala je da sama poslužuje svoje goste. Društvo je već počelo da pristiže, a Keti se spusti sprat niže da od komšinice pozajmi salvete i korpice za kolače. Neko uporno zvoni na vratima. Potrčah i otvorih vrata. Preda mnom je stajao mladić sa brkovima, viši od mene, zelenih očiju, širokih ramena, a velike šake sa dugačkim prstima stezale su saksiju sa ciklamama. Gledao me je božanstvenim osmehom. Ja nikako da kažem:
„Izvolite gospodine!“ Makar da se pomerim, glupača. Stojim na vratima i gledam ga pravo u oči, a glas me napustio. Posle nekoliko sekundi, saksija mu ispade iz ruku, a delovi saksije, zemlja i ciklame pokriše basamak. Mladi gospodin opsova: „Da mu jebem mater!“ Gavra, Ketin momak, povika iz sobe: „Ulazi, brate Srbine!“ I Veljko uđe, prekoračivši prelepe crvene ciklame. Izljubiše se Veljko i Gavra, a tek su se upoznali.
(Nastaviće se)
Strahinja T. Kostić
Leave a Reply