Kazivanje Dragojle Cakić Savić (6)

LESKOVAC

Džambasi bolje pamtiv od slonovi. Toj je Trivun čuja od jednog džambasa, na koga drug Dobri neje hteja da da pare za ženu da se leči u Vrnjačku Banju. „Ja se ne lečim u Vrnjci, a ona oće baš u tuj banju“! – naljutija se drug Dobri. „Koj prevari komunisti, nek nosi šnjur“! – otpi Trivun rakijicu. „Neće niki na mene da broji moji džakovi“, – ljuti se Stavra. Pobrgo, izmisli nov metod da zajebe i državu i babe na pijac. Stavra uvede u praksu trgovinu na kantar. Pozva turekovački Cigani na dogovor: „Davam vam moji plastenici da rabotite u nji, da oberete sve što je zrelo i da sve toj prodajete u Beograd. Moje je seme, zemlja i hemija. Računica je ovakva. Ako je, na primer, kilo paradajz, prošlu godinu, bija na pijac, u najveću konkurenciju, pedeset dinara, ima da utvrdimo da će i u ovuj godinu da bude ista cena. Kad se vrnete iz trgovinu, na mene će date deset dinara po kilo. Merite ga il na kantar, il na vagu. Važno da pomeđu nas ima poverenje. Ako prodate poviše od pedeset dinara, toj je u vašu korist, a manje je na vašu štetu.“ I na osnovu od taj dogovor, počeše i drugi domaćini da trguju na kantar. Nekad se ofajdiv oni, a nekada mi, ali se obrćav pare, ne rabotiš i ne plaćaš radnici, a država neje nikad prekidala da se namiri sas porez. I ona se raduje kad uzme pare od seljaci.
Poče država da ide u napredicu. Narod zida nove kuće, a Stavra otvori na lebanski put skladište za građevinski materijal. Kupi i jedno kamionče, te poče i da trguje. Sa automobilski delovi, sirak za metle, semenski krompir, seme za cveće, zavese iz Grčku, boja za zidovi, košulje i pantalone iz Italiju, igračke za decu. Kupi kude je jeftino, a prodaje kude je poskupo. Trivun mu je zborija: „Ako te uvate komunisti, ima da legaš robiju i će nam uzmu moje imanje“! Stavra se ne potriša: „Neki su podmireni od mene, a neki rabotiv zajedno s mene“! Poče me fata stra da Stavra, ako ga uapsiv, ne ostavi decu na mene i Trivuna. Lele, majke. Sazidasmo novu kuću i za dve godine gu opremismo. Italijanske pločice u kupatila i u kujne, drvene stepenice, golema kujna,visoki plafoni, široka vrata, ma sve kako je žena arhitekta ucrtala u plan. Sve smo gu ispoštovali. Staze i cveće okolo kuću. Kupismo televizor u boju. Trivun se ne odmica od njega: „Vidite li kakvi su podvaljci na naši rukovodioci“! Svađa se sa voditelji i novinari, ko da su mu u sobu. Ostade antiprotivan, a sve smo imali. I baš tag zadesi nas nesreća. Stavru zabole stomak i kuka od jaki bolovi. Otidosmo u bolnicu. Odvedoše ga na ispitivanje i operaciju, a ja presedo celu noć. Imao je napad od žuč. E, sag i tad mi neje bilo jasno što su ga držali u bolnicu devet dana. Nesam ga više živog videla. Doktor Živče mi izjavi saučešće i reče da je Stavra umreja od sepsu. Lele majke, moje muke tek idev. Osam godine smo bili u brak.
Natera me udovička muka da naučim da teram traktor, da orem, drljam, tanjiram, sejem, kosim, i sve što se tiča. Kupila sam muški kombinezon, da se ne kačim na traktor, il prikolicu, sa vutarku. U zadnji deo sam se, znaš, raskrupnjala, počim sam rađala. Počeli muški da me pitujev: „Imaš li muža“?, „Ne te stra takoj sama u polje“?,
„Kude ti je muž“? A ja sam na pijac čula da se jedna žena, čini mi se iz Prekopčelicu, isto takoj udovica, branila od muški. Jedna, pak, udovica iz Cekavicu, je kupila lovačku pušku i svi su muški begali od njuma. Kupi ja pušku. Trivun se smeje: „Jebi im majku pokvarenu“! U našu zadrugu je rabotija Dule magacioner. Kod njega sam kupovala veštačko đubrivo, seme, pesticidi za prskanje, a imaja je i rasad i drugo za poljoprivredu. Od cveće, Dule je iz Bošnjace nabavljaja i Lepog Jovu. Njega sam najviše volela, ali jednu godinu se tolko razbokorija da nesmo mogli od njega da prođemo kroz stazu. Učini mu ja primedbu da pazi šta kupuje za iduću godinu, a on na mene: „I ti si se, Dragojlo, razbokorila, pa ti ne smića“! Pogleda ga ja i oćuta, kad on opet: „ Znaš li ti da je Bog na muški daja mozak da gledav u žensko dupe“! Pravi se učen. Toj neje iz njegov pamet. Neje bija unet u svaki ćošak!
Ti, Strahinjo, nemoj da pišeš od ovi bezobrazluci. Ja sam žena u godine, i baba i majka, i ne pominjaj moje ime. Nađi neko žensko ime od tri ili najviše četiri slova, toj je sag u modu. Ali, opet, i toj ne valja. Koj će ti veruje ako napišeš: „Traktor je vozila Dea, ili Lana, ili Una… Jebem mu mater, tolko se sve za kratko vreme promenilo!“
Deca još nesu porasla tolko da mogu bez mene i Trivuna. Ja gi saberem, svi pet, u jednu sobu i tražim da budu poslušna, krotka, da se varkav i da budu najbolji, jer više nemav tatka.
Kad deca nemav tatka, onda gi je majka tatko. Lele, boške, kad porasnu bez tatka, svi gi gledav sa četiri oči. Ako je nešto naprslo, će da kažu da je puklo, ako je nešto sivo, ima da kažu da je crno. Legam u pomrčinu i razmišljam. Samo ljubav i merak mogu da gi spasu u život. Zborim gi: „Sve što rabotite, rabotite sas ljubav i merak. Ja mogu da vam ispunim želju kod merak, a kod ljubav ste sami. Ne pitujte me, kod lubav za saveti, jerbo neću da i za vas trljam glavu i lomim ruke. Za pravu ljubav se ne traži savet od drugoga, a bez saveti si srećan i zadovoljan“! Tolko sam mogla, iz moj pamet, da gi savetujem. A Trivun samo znaje: „Učite se da gi pretupate“! Kad devojke rastev bez tatka, žene su pogore od muškarci: „A mori, Dragojlo, pričav muški da je tvoja ćerka počela da nosi šarene suknje“? Ja sam čula od jednu ženu na pijac, koje treba da urabotiš za taj slučaj. Posle mesec dana sretnem ja tuj ženu, što me je upozorila, pa gu ufatim za ruku: „Fala ti ko na sestru. Vodila sam gu kod doktora. Kazaja je da on takvu nevinost neje videja u svoj vek“! Toj da upamtite. Svoje ima da braniš od tuđi pakost i zavist. A od mržnju, ako možeš, ali poteško. Bog nas je pogledaja i uslišija je naše molbe. Dočekasmo da odamo i oženimo po red, da dobijemo unučići, da smo zdravi i da nas paze i čuvaju zetovi i snajke. Moja deca nesu imala lak život. Ja sam gi molila: „Pišite od svoj život. Moždip će vaša deca da me pituju za vas, jer u današnjo vreme ljudi se malo i slabo razgovaraju, ili će naiđe neki koj oće da zna za vas, pa da mu dam toj što ste napisali, a ne da mu pričam i da se prisećam. Pa kad otidne od mene, onoj što mu nesam kazala da mi stoji u glavu celu noć“! Jedino me je poslušala moja snaja Rozi iz Salcburg, žena od Veljka, sina na Stavru. Trivun je toj voleja da čita do sam smrt, počim ga je Rozi pominjala na više mesta.

Priča Rozmari Savić

Ne bih pisala da me moja muter Dragojla nije zamolila.
Ja se zovem Rozmari Savić. Ja sam srpska snajka. Ja sam žena gospodina Veljka Savića. Ja pa ja. Pa šta. Nisam baš dobro počela, jer prvo treba da kažem da imam decu, i to troje, kao i muter Dragojlu i dedu Trivuna. Deda Trivun mi priča: „Rozi, srpska snajka ti je kao zanimanje, na primer obućar ili blagajnik. Cel vek ima da krpiš familiju i da je isplaćuješ“. Zna on da ja volim da mojima u Vlase ili Leskovac odnesem neki poklončić. Muter Dragojla viče u telefon: „Rozi, ćerko, kupi samo na ovija devojčiki neko aljinče sa cvećke da se radujev. U Leskovac ima i lekovi, i vitamini, i igračke, i puderi, i za obrazi, i za veđe, i za usta, i cipelke, i štofovi, ima i kombinezoni, i sve što se tiča. Od toj ništa ne kupuj. Za mene možeš da kupiš jednu crnu proletnu jaknu, sa džepovi i spolja i unutra, obavezno da imav rafešlus. Ako nađeš u Salcburg, na Trivuna kupi jedan džepni sat sa lanac i sa poklopac na koga ima ugraviran ribolovac, ili konjče sa čeze, ili neko livadče sa kućicu. Obavezno sa veliku sekundaru i železničarski brojevi. Trivun bi se mnogo zaraduvaja. A od ponos da ti ne pričam. Kupi kilo kafu da imamo za slavu i kilo čaj da imamo za bolest. Za reumu ne kupuj ništa, jerbo ima u Niš“.

(Nastaviće se)

Strahinja T. Kostić

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*