LESKOVAC
Nadležni državni organi o stanju vladavine prava u Srbiji retko se izjašnjavaju. To svakako nešto znači.Vlast verovatno ne može lako da se izjasni o onome što joj smeta, a javno ne sme da joj smeta. Težak se zadatak pred nju postavlja jer vladavinu prava mora efikasno da eliminiše, ali to mora da bude zakonito!?Iako se trudi, teško joj je da reši taj logički nerešiv zadatak. Da se ne bi mnogo mučila, najbolje bi joj bilo da vladavinu prava proglasi za tajnu!? Tako bi je obuzdala pravnim instrumentom, i svima zapušila usta, posebno onima koji se za nju zalažu. Efikasnost takvog rešenja ogleda se u sledećem: Ko bi god zaustio da o vladavini prava štogod kaže, narušio bi zakonom proklamovanu tajnost, a time počinio krivično delo. Ne bi se znalo šta je za vladavinu prava gore, to da ne postoji, ili da bude proglašena za tajnu; ali bi sve bilo po zakonu. Kad pomislite da od toga ne može gore, verujte da može. Vladavina prava se može zakonom i zabraniti, ili bar odlukom sa zakonskom snagom privremeno staviti van snage.
KO VLADA SRBIJOM?
O tiraniji i vlasti, odavno je sve bitno rečeno. Tu je ljudsko iskustvo ogromno i nedelatno, zato što je, po svemu sudeći, vlast večna, a s njom i tiranija kao njena imanentna mogućnost.
Dobrica Ćosić
Trebalo bi da vlada pravo, ali vidimo da smo daleko od toga. Ako ono ne vlada, neko svakako vlada, i reklo bi se da to vrlo efikasno čini. Logično je i metodološki ispravno postaviti sledeće pitanje: ko vlada Srbijom?
Nekada je vladala radnička klasa i u njeno ime Komunistička partija, tada je sve bilo kristalno jasno; a danas? Vlada li pravo, građani, politička elita, tajkuni, strani faktor, ili neformalni centri moći? Rasprave se o tome vode počevši od pijačno-uličnih, preko medijskih sve do akademskih. Ko je god pomislio da nije bitno ko Srbijom vlada, nego kako vlada; upao je u zamku. Dobra vladavina je samo ona koja je na pravu zasnovana, bez ikakvih kalkulacija, bez zaklanjanja iza lažnog patriotizma, bez pozivanja na viši interes.
U svakoj uređenoj državi, pa i u Srbiji, trebalo bi vlast da vlada, ali sa našom državom ni to nije izvesno. Da bi se vladalo, vlast nije dovoljna, neophodna je i moć. Dešavalo se da onaj ko ima vlast nema i moć. Shodno tome i obrnuto, tj. da onaj ko ima moć iako formalno nije na vlasti, preuzme njenu funkciju. Točini neformalno i protivustavno, ali efikasno.
Vlast je vezana za formalni položaja, tj. za funkciju. Moć je neformalna, mogu je imati mase, grupe, ali je pre svega vezana za ličnostkoja sasobom nosi stečenu moć i ispoljava je bez obzira na kojoj poziciji društvene hijerarhije ili vlasti se nalazi. Mnogo je takvih primera na svim nivoima vlasti.
Devedesetih godina jedan od predsednika Srbije bio je i Zoran Lilić. Iako je formalno bio na vrhu piramide vlasti, imao je nesrazmerno malu moć, samo protokolarnu. Moć je kao nedeljiva pripadala neprikosnovenom vladaru tog doba Slobodanu Miloševiću, nezavisno od toga na kojoj se funkciji nalazio. Nakon petog oktobra na mestu predsednika Srbije ostao jeMilan Milutinović kao kadar poraženog režima. U skladu sa tim, njegova moć gotovo da i nije postojala. Poseban primer zabeležen je nakon izbora, maja 2012. godine. Tada najveću moć nemaju ni predsednik Republike, ni predsednik Vlade, ni predsednik Narodne skupštine, već prvi potpredsednik Vlade i ministar odbrane, Aleksandar Vučić. Zanimljiv za analizu je primer na gradskom nivou vlasti u Beogradu gde aktuelni gradonačelnik ima mnogo manju moć od svog zamenika. Sličnih primera ima i u drugim gradovima. Tako vidimo da primat vladanja pripada pojedinačnoj političkoj moći.
Onaj ko u Srbiji ima političku moć, ne propušta priliku da Srbijom vlada. Bez obzira na kom nivou vlasti se nalazi, njegov uticaj je neprikosnoven.
. . .
Fenomeni društvenih nauka međusobom su povezani tako da čine jedinstvenu celinu koju nazivamo društvo. Za potrebe ovog istraživanja uočena je i izdvojena vezavladavine prava i političke korupcije.Za njih je rezervisano samo jedno mesto u društvu. Tamo gde caruje politička korupcija, za vladavinu prava nema mesta i obrnuto. Koji će od ta dva društvena fenomena biti dominantniji određuje sudbinu celog društva, jer oba imaju gotovo presudan uticaj na društvo u celini i na svakog njenog pojedinca.
Pod uticajem vladavine prava društvo se razvija, a svaki njegov pojedinac napreduje. Pod uticajem političke korupcije društvo nazaduje. Onoliko koliko društvo osiromaši, toliko se pojedinci bogate. Na sve to ogromna većina građana nezainteresovano gleda čekajući da joj se ispostavi ceh koji će na kraju platiti.
Imaju li ta dva fenomena neku vezu?
Neku? Ne neku, nego direktnu.
Onaj koji je od ta dva fenomena jači, srazmerno snazi koju ima, potire drugi.
Vlast i vladavina pravatrebalo bi da su usklađeni, sa ciljem da građani bolje žive. Da bi bolje živeli, pre toga treba da žive pravedno. Ali cilj usklađivanja predmetnih fenomena može biti i suprotan – da se vladavina prava zloupotrebi i stavi u funkciju vlasti pri čemu se ni najmanje ne vodi računa o građanima i njihovim interesima. Kako im bude. Nekima, koji u uslovima vladavine prava ništa ne bi postigli, pružiće se prilika da lično profitiraju, što oni neće propustiti. Taj mračni scenario proizvodi jednu ekstremno funkcionalnu pojavu – političku korupciju. Ona je u najtešnjoj vezi sa vladavinom prava.
. . .
Kada je politička korupcija u pitanju, u Srbiji se ništa promenilo nije, osim stranaka na vlasti.
Da li je i ovaj put tako?
Pa, nije.
Znači nešto se ipak promenilo?
Ovaj se put politička korupcija usavršila!
Tri karike lanca vladavine prava
Vladavina prava je kao tronožac, kada mu slomite čeonu nogu (MUP,) tronožac pada na nos, i džabe su ostale cele dve bočne noge (tužilaštvo i sud), tronožac je neupotrebljiv.
Stanje u kome se vladavina prava u Srbiji nalazi često se opisuje kao urušeno. Takvo stanje odraz je urušenih institucijajer se vladavina prava upravo putem njih ostvaruje, ili ne ostvaruje. Na koje se institucije misli? Mnogo ih je država osnovala, kao da je na normu radila.
Ukoliko su institucije stabilne i od vlasti nezavisne, onda su sposobne da se odbrane od svih uticaja. Tada su građani bezbrižni jer je uz takve institucije egzistencija vladavine prava osigurana.Pre nego što uplovimo u uzburkane vode vladavine prava, da vidimo ukratko u kakvom su stanju institucije.
Sudija Apelacionog suda u Beogradu Dragana Boljević izrazila je ozbiljnu sumnju u institucije. Rekla je: “Srbija je u Ustavu definisana kao država vladavine prava sa nezavisnim sudstvom, a istovremeno izvršna i zakonodavna vlast, koje su takav Ustav donele, ne žele da poštuju vladavinu prava.” Članica Saveta Vlade Srbije za borbu protiv korupcije Jelisaveta Vasilić rekla je: Korupcija raste jer su institucije koje bi trebalo da se bore protiv nje definitivno urušene4To je i odgovor na pitanje: kada vladavina prava gubi, ko dobija?
(Nastaviće se)
Leave a Reply