Piše: Aleksandar Stojanović
Miris reke je jak, na ovom mestu gde se Dunav razbija u svojoj snazi i svojoj širini, neumoljivo ploveći ka crnomorskom završetku sudbine vodenog titana. Zemunski deo beogradske varoši, nekada austrijska karaula, a danas, grad u gradu, oslanja se o obalu reke na način lagan i prirodan, kao što to čine plavne šume na divljim rekama Juga.
Pogled na stvarnost milionske kasabe je sa ovog mesta, nešto drugačiji. Mirniji, reklo bi se. Takav se utisak stiče, kada se na beskraje neba i mutnost Dunava gleda sa kule Gardoš ili kada se strmim, kaldrmisanim sokacima krene u susret ribljim mehanama u kojima se služi neimenovana vodena neman, mlaka rakija i laž lokalnih alasa.
Osećaj mirnoće se možda u još većoj meri oseća ako se produži do keja, koji u popločanoj formi prati kretanje moćne reke. Zavisno od doba dana, tu se može naići na različit svet. U maglovitim jutrima, tuda prolaze strastveni ribolovci i oni koji se tako predstavljaju, opterećeni samo potrebom da na ravnoj silini reke hvataju kapitalce, koji će im doneti slavu, povod za priču u dugim zimskim noćima i, možda, dugo očekivani spokoj.
Prepodne, tuda hodaju majke sa decom. U tim prilikama, žamor je veliki, što zbog nestalnog karaktera mališana da u svemu vide prostor za šalu i razonodu, što zbog nedvosmislenog oduševljenja koje pokazuju i majke, kada nad njihovim glavama preleti jato divljih pataka ili par ogromnih labudova, koji se, opet, gnezde na šumovitim ostrvima ove goleme reke.
Popodne i predveče, tuda šetaju poslovni ljudi: trgovci, bankari, dućandžije i oni drugi, čije je zanimanje teško i upamtiti, a kamoli razumeti. Među njima, ruku pod ruku, idu i ljubavni parovi. Oni stariji, koji su pre pedeset godina stali na ludi kamen, koji su decu izrađali i na put izveli. Tu su i oni mlađi, koji će to tek uraditi. Ili neće.
Na keju se, ponekad, nađe i koji samotni šetač, koga malo šta na svetu zanima više od ovog neba, velikog kao nada, ove reke, silne kao marš bogova i ovih labudova, od čijih krila drhte i uspomene na prvu ljubav u predvorjima samog pakla.
Nabijeni kej, vaskoliki ljudi, mutna reka, osećaj živosti koliko i utrnulosti, ovom mestu daju neobične crte, koje su samo pojačane prizorom ribarskih čamaca na vodi i kormorana, najđavolskijih od svih ptica, u njoj.
Kada se produži Dunavskim kejom, onom kamenom stazom koja samu sebe objašnjava i razume, a koja čini mističnu granicu između vode s jedne i zemunske varoši, sa svim svojim kafanama, kućama i dućanima, s druge strane, stiže se do Hotela Jugoslavija. Velika zgrada iz najsmislenijeg vremena u istoriji ovdašnjih država, sada predstavlja samo ljušturu; tužan simbol propasti nekadašnje države i uređenja manje zatrovanog prostaklukom i parama.
Sokakom koji ubada u portu Hotela, a koji vodi dublje u utrobu, sada već, novobeogradske mahale prestonice, može se krenuti sa lakim osećajem drhtavice, što zbog mlakog vetra koji pirka oko reke, što zbog hladovine drvoreda koji se tim potezom, pruža poslednjih dvadesetak godina.
Ulica, prava i sigurna, predstavlja prečicu koja veže bulevare, njih nekoliko u ovom delu grada. Ona služi i kao dragoceni magacin, ili, bolje reći, kuhinja, za radni živalj koji u znoju lica svog, hleb zarađuje po okolnim zgradurinama, nalakćen na stolove od hrastovine i zagledan u varljivu svetlost računara i sličnih čuda.
Zbog toga što se u njemu nalazi nekoliko desetina pekara, mesara, picerija i radnji brze hrane, ovaj sokak je među ovdašnjih ljudima poznat kao Dolina gladi. Na ovom sasvim običnom mestu, neobičnog imena, jednu od posećenijih ćevabdžinica, poslednje dvadeset i tri godine, drži neki Draško Banjaluka.
Čovek sitne građe, nervozan i prgav, on u srpsku prestonicu stiže nakon rata, bežeći od propasti njegove voljene Jugoslavije, kunući političke izdajnike sa hrvatske, srpske i bosanske strane, koji vekovni san razbiše vođeni svojim i interesom velikih sila. Tako je istorijski tok koji ga, istina, materijalno uzdiže, ali duhovno uništi, objašnjavao ovaj čovek, koji je više od svega na svetu voleo ideju što smo i mi, mala balkanska braća, ipak uspeli da stvorimo tvorevinu koja će kako-tako, znati da prkosi i Staljinu i Niksonu, a koja će, opet, biti u krvi probuđena iz tog sna.
Taj je gospodin Draško jedna atipična pojava, kako zbog svog pedigrea, svoje neobične sklonosti ka jednoj zemlji, Jugoslaviji, tako i prema marljivom radu i ljudima koji ga na taj isti rad podsećaju.
Gazda Draško, među ovdašnjim alasima i bitangama, poznat kao Banjaluka, dvadeset i tri godine je radio uporno i metodično, razvijajući polako ali sigurno ovaj dućan hrane, pred kojim su se okupljali ljudi različitih sudbina ili sklonosti, ali zato jedne iste i prepoznatljive potrebe da glad utole prijemčivom, iako ne naročito zdravom, hranom. Kod majstor Draška, rade neke punokrvne žene goveđih vratova, sestre po imenu Sanja i Tanja.
Bogami, kada bi neudate, silovite tetke u jednakim razmacima počele da tamburaju po mesu nepoznatog porekla, čoveku bi se učinilo da je svaki udarac odjek vriska koji se čuje iz zatvora samog Hada. Tanja i Sanja, poslu pristupaju sa krajnjom, reklo bi se, preteranom ozbiljnošću.
Zbog toga, među kupcima, koji u rojevima pristižu pred ćevabdžinicu, vlada oprez kada treba da poruče hranu. Ukoliko to urade na način koji će otežale sestre protumačiti kao bezobrazluk, preti opasnost da će uz ćevap dobiti i oklagiju po glavi, što se, s vremena na vreme i dešavalo.
Jedina koja beše pošteđena zle naravi radnica, beše jedna, reklo bi se, sasvim obična devojka.
Ranih dvadesetih, mršava stasa, duguljastog vrata i visokog čela, kestenjastih očiju i kose boje blata, ovo žensko čedo predstavlja samo jedno od mnogih koji se ne ističu nekom naročitom lepotom ni magijom tela. Kod Sanje i Tanje, ona je redovan gost. Traži preprženu, pikantnu kobasicu, u somunu mekanom kao obraz device, u čemu uživa u istoj ili većoj meri od one u kojoj uživaju somovi u Dunavu, dok proždiru nesrećne ptiće labudova. Njeno ime beše Danka.
Kad gospođica Danka stigne na ovo mesto, preskačući neuredni, izrovani trotoar kao što to radi jednogodišnja srna sa zadocnelim smetovima, u čoveku se budi osećaj da ovo devojče jedino od ostalog sveta razdvaja, ta neobična živost pokreta, kojoj se, na prvi pogled, teško otkriva uzrok i dublji smisao. Ovo mesto, radnju gazda Draška, Danka posećuje svakih nekoliko dana, ne toliko jer voli roštilj, već zato što zna da će kod starog prekodrinca dobiti veće parče mesa od ostalih kupaca, svežiju salatu ili sočniji somun, ili da će porudžbinu platiti koji dinar manje.
Simpatije gazde, Danka ne zasluži lepotom, jer je nemaše, ni inteligencijom, koja je ne krasiše u nekoj prevelikoj meri. Ne. Radilo se, zapravo, o neobičnom spletu okolnosti, koje počeše istog onog dana kada je rođena. Tog julskog dana, pre dvadeset i tri godine, kada mladi, euforični i dvadesetak kilograma lakši Draško beše, svečanim potezom novopečenog gazde, otvarao ćevabdžinicu, sasvim slučajno, dvesta kilometara južnije od tog mesta, na svet beše došla ista ova Danka.
Neobičan splet događaja koji Drašku postadoše poznati godinama kasnije, ostareli romantik beše povezivao sa svojom sudbinom i svojim usponom. Gazda je ovu devojku zavoleo na neobičan i simboličan način, koji, kako se može zaključiti, predstavljaše pre naklonost ka njegovim delima i njegovoj istoriji, nego ka ovom čedu koje hranu guta halapljivo i strasno, kao da se nečeg ili nekog plaši…
Čudna je crta ljudi da drugoga često ne vole zbog njegovih ličnih osobina, već zbog značenja koja im se pridaju. Tako je Danka, za gazda Draška, simbol njegovog uspeha, jer prvi plač ove devojčice beše se desio kada sa skare tadašnjeg mladog preduzetnika, beše skinuta prva pljeskavica. Danas, dvadeset i tri godine od tog dana, užurbanost prestonice, koja svoj danak traži i sa ove, austrijske strane, tera čoveka da sa malo obzira prema nostalgiji, tretira ljude. Isto je počelo da važi i za ovog čoveka sa mesecom u očima, za kuvarice Tanju i Sanju, a možda još više od svih njih zajedno, za Danku.
Za nju je takav stav, u ovom momentu, pitanje preživljavanja.
Rođena kao starija od dvoje dece, u porodici računovođe i opštinske sekretarice, Danka je trebalo da ima veće šanse da krene putem uspeha od drugih, manje bogatih žitelja ove zemlje.
Tako se činiše i njoj, tokom dugih i sadržajnih godina odrastanja u jednom, ni malom, ni velikom, provincijskon mestu. Istina, radost ovoj devojčici pričinjavaše ne toliko širina neba, ni miris taze pokošene trave, ti osećaji koji vazda pulsiraše srpskom periferijom, koliko njen, tri godine mlađi brat, Miloš. Ako se ljubav koju oseća brat prema sestri može izmeriti golemim zemaljskim jedinicama, onda se ona koju sestra oseća prema bratu, ne može obuhvatiti ni svemirskim.
Tako je bilo, tokom svih onih dana odrastanja u porodici relativno školovanih, ali ne naročito složnih ljudi. Za Danku, radost pričinjavaju male stvari. Mirisanje cveća iza porodične kuće, trčanje pod zvezdama koje se mnogo jasnije i sigurnije vide kad je čovek mlad i druženje sa bratom, sa kojim beše prošla kroz mnoge opasnosti sa kojima se suočavaju deca u svojoj mašti.
U njoj su bežali pred krdom stegosaurusa. Plovili su morima od krvi, kojima haraše bukaniri španskog prekomorja. Leteli su na džinovskim guskama, samo da bi jedva izvukli živu glavu u zagušljivim planinskim prolazima, sa kojih teku reke suza i zaklanih zečeva. Tumarali su rudnicima dubokim kao čežnja udovice, u kojima su se sprijateljili sa lisicom koja je znala da vaja i sa ormanom koji je imao čin viceadmirala.
Izjutra, jahali su prerijama američkog divljeg zapada, u podne, jeli su supu od skakavaca na istočnom rogu Afrike, a uveče, tresli su se od studi u ledenim skrovištima koje behu izgradili Eskimi.
Pred spavanje, leteli su na leđima crvenog zmaja, koji im je pričao o skrivenim čudima sveta, o ujednačenosti braće i sestara i ljubavi i hrabrosti kao neprolaznim i neuništivim točkovima koji se nalaze duboko usađeni u tkivo naše planete oko kojih se ona i okreće.
U tim i takvim dogodovštinama, na nepreciznoj granici između mašte i realnosti, prolazile su godine detinjstva za dvoje dece, najvećih srodnika koji postoje.
Međutim, stvari počeše da poprimaju drugi, ne toliko harmoničan tok, kada se u familiji beše počelo pričati o budućnosti koju za Danku i Miloša, planiraju ukućani. Kao deca iz porodice ljudi sa solidnom školom, ali ne i sa širinom u shvatanju, za brata i sestru spremaše put predodređen uticajem sredine, više nego željom da ovo dvoje mladih ljudi život živi punim plućima. To je na svojoj koži u svom punom dekadentnom kapacitetu, osetila Danka, onog dana kad joj otac saopšti jednu neprijatnu vest.
Da je šalje na dalje školovanje, nema ni volju ni para, jer taj novac koji ima, radije bi upotrebio tri godine docnije, na Miloša.
Za nju bi bilo najbolje da krene putem kojim idu mnoge njene drugarice. Da se uda, decu rađa i zauzme svoje mesto majke i domaćice. Duboko potresena, ali ne i uplašena, ona je o ovim rečima razmišljala u samoći vlastitih zabluda. Najviše je to činila nedaleko od porodične kuće, nehajno oslonjena na obalu nečiste i nevelike reke, kakvih je u Srbiji na svakom koraku. Tu je spoznala istinu.
Pomoć joj ne beše stigla ni od ljudi, ni od anđela, već od ove bučne vodurine koja oticaše svome kraju. Kao što reka ima svoje dve strane, uzvodnu i nizvodnu, tako i život čoveka ima dva pravca. Jedan, koji ide nizvodno. On je naizgled prirodan i komforan, praćen prilagođavanjem kom bi i glodari pozavideli, ispunjen ostvarivanjem zahteva koji nisu naši i ciljeva koji nam često nisu svojstveni.
Taj put je za mnoge jedini moguć i na ovom mestu, um ove svršene maturantkinje beše iscrpeo svaku mogućnost koju on nudi. Pregledati ga, nije bilo naročito teško. Ubrzo će se udati, roditi decu, raditi u prodavnici obuće, čekati godišnje odmore, unuke, penziju i na kraju, smrt. Tako postavljen život, surovo jednostavan koliko i tačan, učini Danku nespokojnom. Toliko, da je naredne tri noći sanjala crvenog zmaja kome su odsečena krila i koji vrišti od besa jer mu je uskraćena sloboda dalekog leta. Četvrtog dana, iznurena od nespokojstva, rastrojena zbog predodređenosti sudbine, Danka pogled prikova na suprotni, uzvodni pravac reke.
On po svom ćefu beše strašniji i bučniji, nepredvidiv i teško shvatljiv, neprirodan kao grom usred zime i nejasan kao prva uspomena. Ići uzvodno, znači ići protiv toka. Ići uzvodno, znači biti samotan, živeti opasno i za mnoge, nerazumljivo. Uzvodno, ne postoje jasni odgovori ni strogo omeđene sekvence, nema sigurnih luka ni ujednačenih ritmova.
Ipak, ako postoji magija na ovom svetu, to je u traganju za ciljevima koje samo ti vidiš, u istinama koje ti se očitavaju u srcu, zbog kojih si spreman da patiš, ali i da ne odustaješ. Takva misao, pade na pamet Danki, zbog čega je obuze spokoj, a u narednim noćima, u san joj opet beše dolazio onaj crveni zmaj. Ovoga puta, on beše silan i nepokolebljiv, raširenih krila, velikih kao sva hrabrost ovoga sveta. Četvrtog dana, Danka dođe na obalu reke, pade na kolena i dugo i bučno, zaplaka. Plakala je tako, kao što to čini majka na grobu palog sina, dugo i silovito, kao mećava u planinama juga.
Ali, posle nekog vremena, dugog kao životno doba zemlje, prestade. Pad devojčice označi uspon žene i kroz suzama okupano oko Danke, tada se pojavi pogled zmaja. Strah beše nestao, srce beše na mestu, um postade izoštren, a volja silna kao magija u peru pisca. Tog dana, Danka je pokupila ono malo stvari koje beše imala, posvađa se sa roditeljima i naoružana ničim drugim do svojom hrabrošću, ode u svet. Njen put u pronalaženju sebe je tek počinjao.
Prala je suđe u kafani blizu pijace. Čistila je toalete na železničkoj stanici. Od uličnih golubova je pravila čorbu, a od pasa lutalica, prijatelje. Spavala je po tavanima i podrumima, izmešana sa beskućnicima i kurvama, narkomanima i ludacima, vođena idejom da je ovaj život jedno nesavladivo čudo. Stopirala je kamiondžije, psovala bogove, pretila usudu.
Na međi između teškog rada, nedovoljne zarade i dana koji prolaze, shvatila je da više od svega na svetu, želi da leti. Htela bi da da, poput mitskog crvenog zmaja, raširi krila, i da njima ode do kraja sveta, ako treba. Patila je, gladovala i trpela, ali čak i tako, prikupi nešto novca za jedan mesec života u Beogradu. Varoši zla, ali i mogućnosti.
Tu je našla stan blizu Dunava, reke goleme i moćne, večito spremna da u istu gleda i da od nje uči. Tu je našla dva posla, radeći ih istovremeno, spavajući neredovno, sve dok sa neuništivom voljom ne beše prošla na konkursu za stjuardesu. Izmučena devojka srpske periferije, beše blizu svog cilja, ka kom put beše zidala ničim drugim do maštom i nepokolebljivošću.
Takvom se čini i u ovom momentu, dok pred ćevabdžinicom gazda Draška temeljno žvaće preprženo meso. Večito spremna da uči i da se razvija, ali ne i da menja onaj najbolji grumen u njoj. Hrabrost. Neuništiva volja da se ide iz greške u grešku ako treba, samo da bi se čas koji provodimo na zemlji, učinio ispunjenijim i smislenijim. Na kraju, ako postoji magija na ovom svetu, ona se u toj potrebi krije više nego na bilo kom drugom. Tu je istinu spoznala Danka, devojka u čijem srcu ćuti prkos, a u oku, neuništivi zmaj koji voli život.
Leave a Reply