LESKOVAC
Natašu Drakulić, scenaristkinju filma „Dara iz Jasenovca“, sam upoznao sasvim slučajno, Naime, ona je bila u Leskovcu u septembru 2019. godine, kada je na Leskovačkom internacionalnom filmskom festivalu najavljivala novu sezonu serije „Ubice mog oca“. Išli smo zajedno od hotela „Bel“ gde je bila smeštena, do LKC-a i u tih stotinak metara je rekla da kreće snimanje filma o Jasenovcu. Sećam se da mi je opaska bila kako ne znam hoću li moći da to gledam, s obzirom da znam kakva su zverstva tamo činjena i da je, po meni glavno pitanje, hoće li film uspeti da prikaže te monstruozne zločine, a da to ne budu samo scene gde krv lipti na sve strane… Rekla je da je to na neki način njena obaveza da uradi film o Jasenovcu, s obzirom da je to i priča njene porodice, a film o tome niko nije snimio do tada.
„Ja sam sa 16 godina došla s „Olujom“ u Srbiju i zahvalna sam Srbiji što mi je omogućila da postanem ovo što sam. To je dovoljna starost da upamtite sve užase rata, a pritom sam i odrasla na pričama o 40-im godinama, kada mi je većina porodice stradala u logorima. Žao mi je što ništa o Jasenovcu, sem nekih dokumetarnih filmova nije urađeno i ovo će u tom pogledu svakako biti veliki film.“
Na samoj konferenciji za medije Nataša Drakulić je rekla da je „film mučan i strašan, ali ako sad to ne uradimo, ne znam kad ćemo. Ima tu mnogo neispričanih priča, a mi smo našli neki naš ugao i mislim da je dobro za neki prvi put. Današnji klinci, koji imaju 18, 19, 20 godina i ne znaju da se desio neki Jasenovac. Ne znaju oni ni mnoge druge stvari koje su se desile kasnije, a kamoli ono što je bilo ranije i što je bilo mnogo strašnije. da se samo vratim na film „Zaspanka za vojnika“ koji je se dešava pre sto godina, u Prvom svetskom ratu, i gde me je masa ljudi pitala kad je to bilo, da li je to moguće, nisu ni čuli za knjigu Stevana Jakovljevića… Što više vreme odmiče zaborav je sve brži, pogotovu danas, kada imamo Gugl, znanje je instant i sve možemo.“
Drakulić je rekla i da na filmu radi već četiri godine i da očekuje napade zbog toga.
„Ceo život se spremam za tako nešto, napade već imam iz Hrvatske, ali to me ne zanima. Već su mi oduzeli jednu kuću i ne znaj šta još može da se desi! Ali, svi zločini koji se dešavaju u filmu su autentični, ljudi koji su ih izvršili su osuđeni, postoje svedoci… Sa te strane mi ne mogu ništa. Meni je drago da je film dobio podršku Muzeja holokausta u Vašingtonu i Majkl Perenbau, koji je bio stručni konsultant „Šindlerove liste“ nam je otvoreno rekao da mu to nije jasno i da bi oni, Jevreji, do sada napravili sto filmova na tu temu.“
OSVRT
I tako, godinu ipo dana kasnije, film je snimljen i emituje se na RTS-u, najavljuje se nekoliko dana unapred. Tri dana sam se zaista dvoumio da li taj film da gledam ili ne. Razlog tome su neka sećanja od ranije, mnogo ranije. Kao učenici osmog razreda smo na ekskurziji bili u Jasenovcu i sećam se kao da je bilo juče. Prikazali su nam neki desetominutni film o zločinima koji su se tamo dogodili, pokazali „srbosekove“, „srbomlatove“ i ostala oruđa kojima su mučili i ubijali zatočene Srbe, Jevreje, Rome i ostale… Znate već kakvi su đaci na ekskurziji, galama, vika, trčanje… E, ovde toga nije bilo. Kad smo izašli iz te sale ko da su nas vodili na klanje. Mir, tišina i tupi pogledi. U međuvremenu su mi na čitanje dospele neke knjige, autentična kazivanja bivših logoraša. Oko vaskrsa 1991. sam, tokom popisa stanovništva upoznao čoveka koji je kao 10-godišnji dečak završio u logoru i bio tamo par godina. Nije mi pričao dogodovštine, samo mi je rekao da to što sam pročitao u tim knjigama nikada ne može da realno prikaže ono što je stvarno bilo, da je stvarnost bila mnogo, mnogo gora…
I onda se desi film. Odgledao sam ga. Iz mog ugla dovoljno mučan, dovoljno grozan, a ipak gledljiv. Prava mera. Ono što je usledilo posle, rasrprave po društvenim mrežama su potvrdile ono što mi je rekla Nataša Drakulić – da će film uzburkati javnost. Nekima je falilo morbidnih scena da bi se realističnije prikazala dešavanja u Jasenovcu. Ali, pa i Benjini u svom filmu „Život je lep“ ima sličnu temu, pa ne vidite te zločine, ali znate da postoje… Tamo otac pokušava da zaštiti sina od ludila, ovde desetogodišnja Dara pokušava da sačuva dvogodišnjeg brata… Uostalom, ako igrani film treba da nam pokaže šta je bilo u koncentracionim logorima jer mi to ne znamo, onda je tu neko debelo zatajio… A i kako da pokaže? Film „Dara iz Jasenovca“ traje nekih dva sata, a Jasenovac je formiran u avgustu 1941. i uništen aprila 1945. Mogu li u dva sata da stanu svi ti zločini?
P.S. Iz tog pomenutog razgovora sa Natašom Drakulić sam saznao da ona sprema još jedan film. Da ne baksuziram, neću da kažem šta mu je tema, ali ću reći da se bavi dešavanjima iz neke naše relativno skorije istorije. I, mislim, ako je „Dara iz Jasenovca“ ovako uzburkala javnost, nakon tog filma ima da bude cunami…
Ivan Spirić
Leave a Reply