Čuvarkuća



LESKOVAC

Takoj ti je toj… mnogo volešemo da idemo s’ babu… kude baba tuj i mi. Babo… babo… kude će idemo jutre. Će zberemo krpare iz golemu sobu i će idemo na Maravu da gi peremo na brzak. Će pođe i majka s’nas mrvko da digne oči od mašinu. Turimo u kolica krpare i ćebe, gadan sapun, kutiju “biljana” prašak, nekol’ko kesičke “žubor”  šampončiki, “lahor” sapunče… ima te tuj na jednu mestu mlogo bistra voda a brzak… More kvo na jednu mestu, cela Marava bila takva, bistra, bistra… da gu piješ ko l’ko je bistra. Majka tera kolica a baba nosi torbu s’ ‘leb i s’ leb. Štom pređemo branu, Marava ni se ukaže u svu svoju lepotu. Čista čist’c, brza, mirišljava, a sunčevi zraci se odbivav od njuma k’o od ogledalo, pa ti se čini da je toj pored tebe neka ogromna kolajna, ne od zlato nego od dijamanti.

U topoljak prostiremo ćebe. Sobučete se deca, idite oladete se pa dođete da jeđnemo od ovoj što bog daja. Jurnemo se samo u bele gaćke preko vrel’c pesak i šljis u vruću Maravu. Praćkamo se k’o mrenke, ne ne sram od nikoga, jel tuj doodešev samo majke i babe s’ decu, a onija biždeci idešev kude bel’ kamen, kude Marava bila podiboka, da ripav.

Okoliš beše bajan.U sred šumarak reka. A šumarak-topoljak-vrbak, vikaše si ga kuj kako ‘oće, beše vrvat s’ ptice pevačice. Detlići,sove, gugute, vrane, kosovi… ovde onde ripne zajče, protrči veverica, ne ne pa vidimo zmiju, al’ vu babče samo kaže k’o na čoveka: kude si pošla? Aj vrni se, ajde ajde šššš. I ona razumna, gleda babu u vr’ oči i tike se okrene i šmugne tam’ u žbunje. Ko’e ćeš… duša i u njuma, zaš’ da se varkamo ona te nikad prva neće z’deva, a viš kolko je pametna. Deca, svaka životinjka je po pametna od čoveka. I zahvaljujući na babu i d’n d’n’s  se ne plašim od zmije.

Jemput ni se beše izvela u baču pod bus božur i toj nikoj neje primetija dok ne počeše zmičiki da se strvu po baču. Nesmo gi dirali, sami gi od jedanput odnemaše, majka si gi je odvela na sigurno. Taj zmija ni je čuvala kuću. Baba kad pomuzeše kravu polovin kovu isipe u ogromnu plekanu tevsiju za mačiki, oni se narediv okolo k’o sunčevi zraci i lopkav, lopkav, lopkav… Jed’n d’n baba reče: gle gle… ma što’e pa ovoj, gle gu zmija barabar s’mačiki lopa mleko, i uzne baba pa gu tetoši, ručkaj ručkaj…naručkaj se pa si idi. Ja gi pa ovija mačiki ko gi neje stra’ no se s njuma gurav…što će pa ovoj da bude i baba k’o ukopana sto’i s’ onuj kovu u ruke, a zmija podigne glavu i pođe nakud njuma… kudeč lale… kudeč dude, pa spušti onuj kovu da zmija lopa mleko iz njum, a na babu milo milo, pa ni trepka ni diša da gu ne uznemiri. Čim se zasiti zmija pogleda babu k’o da vu se zahvaljuje i otidne si među kamenje od kućni temelj. To je naša čuvar kuća, vika baba, dokle je ona te tuj, mene me neje stra’.

Od toj jutro baba si gu čekaše na doručak, ako gu i nema ona sedne na basamaci s’kovu mleko. Puno putke baba gu i ne primeti kad dopuzi, samo gu čuje kad počne da lopa mleko. Dođe li nano…naduši li.

Dokle se mi banjamo baba i majka izdrusav krpare u Maravu i turiv gi na kamenje da se cediv. One se tuj i osušiv, a miris na čisto meša se sas šampon, “Žubor” od brezu što ni majka našamponirala glave… ajde gmurnite se da se isplate.

Obanjav se i one, smejev se, cičiv. L’kne na čoveka, prija mu slobodija, lepotinja, uživanje, a ne sve da je stegnut i sve nekako u žurbu, u rabotu. A da se sraboti nikad ne može.

Kad baldišemo i osetimo glad otidnemo si na našo ćebe u ladovinu da jedemo, a blag ti leb… blag blag. Izuspimo se, a oko nas slićav ptice od topole da ubirav tro’e.

Ajde Savke… deca… vika baba. Moooriii kolko smo ovoj spale, ajde Savke puni kolica i da si idemo. Ovoj je viće ikindija(ostalo od Turaka, kasno popodne kada je bila njihova popodnevna molitva ićendija). Uuuu kolko su svitnule ovej krpare pa se i osušite moooriii.

I takoj po Maravu celo leto do Preobražanje kad se menja i gora i voda. Ajde… ajde, požuruje ne Majka. Imam mnogo za ši’enje. U nedelju svadba u Stamenkovi….Jedva gu čekamo tuj svadbu, iako unapred znamo ko’e će ima na saniju i ko’e će izobučev i prije i kuma, pobratimka, mlatka… i u nedelju i u ponedenik jel one sve šile kude našu majku, Savku šnajderku i mesec d’na se više samo od toj zbori u našu kuću.

Kad je Majka ponavljala sedmi razred, deda Sotir reši da gu da na zanat, šnajderski…Prvo završila kurs i dobila “bagat” diplomu za krojenje i šivenje sa poznavanjem mehanizma mašine. Doduše naša majka se nikad neje vraćala u klinč s mehanizam, nego je uvek vikala ča Mile iz Gornji Bunibrod, zvanog Bagat jel’ je radeja u Bagat radnju, onde na ćoš, na široku čaršiju. “Pečena” šnajderka iskočila je tek iz kude majstoricu. Dve godine d’n iz d’n kude neku čuvenu šnajderku. Taj majstorica ništa neje pričala nego majka samo gledala i krala zanat. Pričaše ni majka ko još t’d, 60-ih godina prošlog veka, njojna taj majstorica nosila veštačko dupe. Napravila si ga žena od naramenice. A ja toj tek skora vido kude Kinezi. Kriške iznaredene od sorte. A vido i muške gaće… ne be s kriške pa ti. Nego ohoho nagnutavene napred. Ja zadzrća, pipa… ko čudim se, k’d ete ti gu jedna minijatura, KULAC sta se cudi, nikad nisi video? Ma reko video sam neje da nesam, al pa nikad ovolko na kup. Naredeni ko vešuljke, Bože me oprosti. E sestro slatka, kad bi ti znala od k’d se u Leskovac nosu umeci razne vrste. A vi ste došli iz Boga poza tregeri u Mančester, centar mode da ni prodavate naši patenti. 

Ivana Petrović

Knjiga JEZIČARA autorke Ivane Petrović je izašla iz štampe, izdavač je Nove Naša reč.

Knjigu možete nabaviti kod autorke ili u redakciji Nove Naše reči.

Sve informacije na info.novanasarec@gmail.com i na brojeve telefona 063/8549104 i 064/1338677



Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*