Piše: Aleksandar Stojanović
Kroz golo granje breza, kužan vetar duva.
Kasna jesen, kiša, stud, pendžer. Niko da toplinu sačuva.
Deca na sokaku pogano ćute, popovi u krčmi poganije psuju.
Snegovi zavejali brda. Ljude lažima i mržnjom truju.
Na groblju, kosti pokojnika skapavaju i kisnu,
U vrtu, neka ruža od žala za letom, presvisnu.
Magle guše pse i onih uličnih lampiona šest.
Etrom vrište utvare. To je, ovih dana, zvuk čest.
Pa ipak, u tami i mrazu, kao svetionik, jedna prilika stoji.
To je čovek po imenu Bunt. On se, znate, nikog ne boji.
Bunt je neko neugledan, sitan, ružan, reklo bi se, mlak.
Ali i postojan, dostojanstven i u srcu, kao bik jak.
Da digne ruke od života, ne misli, ni sluti,
Još uvek kao nekad veruje, uči, divlja, voli i sa mislima ćuti.
Divi se žiru, oblaku, pergamentu i snegu,
Još uvek kliče prozi, vinu, ženama koje imaju dušu. I neku pegu.
Bunt je u svakom ko život poštuje i voli,
U onom ko se raduje svitanju, osmehu, deci, šumama, pa i boli.
Sada, dok kroz golo granje breza, studeni vetar duva,
Treba nam neko ko će iskru vere u bolje sutra da nam sačuva.
Leave a Reply