Čakšire Mičeta Babamilkića

LESKOVAC

Kiša je lila kao iz kabla, stvarajući blato i nepravilne potoke među kamenim uspomenama na neke završene živote. Gavrilo, prosedi i onemoćali čovek mutnih očiju je stajao sam. Samo on, spomenici i Špitaljsko groblje. Došao je da oda počast vrućem grobu još vrelijeg čoveka. Pre tri dana je sokake, nekada leskovačke kasabe, a sada grada, napustio jedan od najbitnijih ljudi koji su njima šetali.

Sada, na kraju, Gavrilo se sećao kako je bilo na početku. Miče Babamilkić beše redovna mušterija njegovog oca, krojača, duže nego što njegovo sećanje seže. Od najranijih dana svoje mladosti, provedene među krpama leskovačkih trgovaca, dama i radnika, Gavrilo je dobro pamtio predvečerje pretposlednjeg četvrtka u martu mesecu. Tada bi njihov mali, skromni dućan nadomak železničke stanice, posećivao jedan od viđenijih ljudi leskovačke opštine, Mihajlo Babamilkić.

Beše to čovek nemirnog pogleda i živahnih pokreta, već sed, Gavrilo ga je od samog početka upamtio po staračkoj suvoći: „Dete, na, idi si kupi neku bombonu.“- pružao bi siromašnom krojačevom sinu sitniš. Onda bi mlađani Gavrilo odlazio do neke krupne, mrgodne žene, čije se ime ne pamti, i sav srećan kupovao najrazličitije bombone, što beše veliki događaj u njegovom mladom životu, naviknutom više na oskudicu, nego na izobilje. U međuvremenu bi njegov otac pokazivao taze sašivene čakšire, košulju, jelek ili kaput, po meri važnog Leskovčanina, bojažljivo prateći mig njegovog brka. Beše znano da Miče ima nezgodnu narav.

„Bre, bre, Velibore, alal vera, imaš si znanje.“

Sa dahom olakšanja, krojač bi nudio uticajnog gosta skromnim posluženjem, kafom i rakijom. Nakon toga bi sedeli u tišini, spokojno, bez nepotrebnih pitanja, suvišnih komentara, ispijajući ljutu rakiju i gorku kafu, sa međusobnim, nikad rečima iskazanim razumevanjem, kroz mnoge nedaće, političke pobede i životne poraze. Činili su to svakog pretposlednjeg četvrtka u martu mesecu, kroz nebrojane godine pod svodovima leskovačkog neba. Gavrilo je rastao, pri svakom susretu sa važnim gostom je već bio osvojio nove telesne vrhove, i vremenom sitniš za šarene bombone, zameniše novci za čašicu rakije, ćevape u hotelu „Pariz“, a tek ponekad, za bludnu postelju u nekoj kafani blizu Kudeljne pijace.

„Kuj bi rekja da će od onolicko vašljivo derište da izraste ovolki delija“ govorio bi, tada već oćelaveli i oronuli, a ipak žilavi Babamilkić, pre nego što bi ispoštovao višegodišnji ritual davanja bakšiša sinu siromašnog krojača. “Na, uzmi, ne sramuj se, mlad si, nek si imaš za trošak.“ Trajaše to tako, svake godine iznova, tokom hladnih predvečerja, kada reka donese leden dah planina; kišovitih sutona u prolećnom ruhu, ili lepljivih, sparnih dana, kad im vreme nije. A onda, jedne godine, Velibor teško obole, starost ga obori, a bolest sasuši. Istog dana, kao i godinama pre toga, na vrata dućana zakuca  jedna mršava, staračka ruka.

U tišini, Miče popi domaću rakiju i jaku kafu, i prvi i poslednji put, nakon toliko godina, progovori tokom tradicionalne tišine. „Veljo, ako nešto nije valjalo, praštaj, znaš me kakav sam, umem da si reknem što ne treba“ –„Sve je valjalo, fala ti, precedniče, brigu ne brini.“ Te večeri, na starom, ne preterano udobonom krevetu, završi se jedno prećutno prijateljstvo. Velibor izdahnu pred zoru. Gavrilo zatvori dućan, skupi to malo stvari što beše imao, ode iz varoši, zakući se daleko od vremena i mesta svog detinjstva, i vrati se u Leskovac samo još jednom za svoja duga veka, i to tri dana nakon smrti svog dobročinitelja, da na grob ostavi šarenu bombonu i da prospe čašicu domaće rakije po vlažnoj zemlji, pokrovu zaborava na čitav jedan svet što nekad postojaše.

Mihajlo Miče Babamilkić je jedna od najznačajnijih figura u poznatoj istoriji našeg grada. Rodio se u dane kada se u Leskovcu i dalje sprovodio turski zulum. Beše to 1867. godine. Počinje da se bavi politikom kao član Radikalne stranke. Preduzimljiv i nemiran, oštar i nepokolebljiv, Miče Babamilkić beše markantna ličnost na političkoj sceni Leskovca na kraju 19. i u prvoj polovini 20. veka. Kmet leskovačke opštine je bio na međi vekova, od 1897. do 1901. godine, a  prvi od tri mandata na mestu predsednika opštine, Mihajlu Babamilkiću je počeo da teče 1902. godine. Na čelu opštine će provesti jedan značajan deo svog života: od 1902. do 1913., 1921.-1923 i između 1935. i 1939. godine. Za vreme svog predsednikovanja, intenzivno je radio na transformaciji orijentalne varoši, kakav je Leskovac bio, u moderni grad. Njegovo zaveštanje je veliko: izgradio je petnaest javnih česama u Leskovcu, 23 školska odeljenja, što u gradu, što u okolnim mestima, podigao je opštinsku zgradu, opštinsku klanicu, a po njegovim direktivama, postavljene su vage na Žitnoj pijaci i na onoj kod železničke stanice. On je zaslužan za izgradnju gradske bolnice, podigao je mostove na Veternici, i to u Podvorcu, kod klanice, kod Marvene pijace i kod Kasparove kafane. Pokrenuo je inicijativu da se izgradi vodovod i da se reše komunalni problemi, poput popunjavanja „rupe“, (što je projekat koji će kraju privesti jedna druga značajna politička ličnost, Milan Pop Dimić), postavljena je kockasta kaldrma po  ulicama Kralja Petra i Kralja Aleksandra, trotoari su asfaltirani, podigao je betonski most kod pošte, otvorio je prvu ambulantu za besplatno lečenje starijih sugrađana.  Kao kruna političke karijere navodi se 1937. godina, kada podiže zgradu Monopola, koja je zaposlila više stotina radnika, mahom onih iz najnižih društvenih slojeva. Njegov rad je bio obeležen i čestim raspravama sa neistomišljenicima i kritičarima, a instrument su često bile stranice tadašnjih gradskih listova. Insistirao je na principu javnosti i transparentnosti u radu, pa je praktikovao da za Božić ili Uskrs obelodani spisak onih imućnijih ljudi koji su se odazvali javnom pozivu da pomognu sirotinji.Svoj život, čiji uspon i pad u potpunosti korespondira sa usponom i padom Leskovca, priveo je  kraju 1950. godine, i od tada leži na Špitaljskom groblju.

Mihajla Babamilkića su često njegovi savremenici, a naročito politički oponenti, kritikovali da vlada autokratski, da je despotski karakter njegovog upravljanja takvog nivoa, da guši političke slobode. Oštrog jezika, često arogantan i drzak prema svojim neistomišljenicima, Mihajlo Babamilkić svakako nije prototip idealnog šefa opštine. Ali ono što ga odvaja od drugih, ništa manje nepristojnih i bahatih, koji su mu prethodili, a naročito  ga nasledili, u godinama i decenijama nakon njegovog vremena, jeste njegovo nasleđe, koje se ogleda u infrastrukturnim poduhvatima kakvim ne može da se pohvali nijedan drugi predsednik opštine  Leskovac.

Zbog toga, mane njegovog karaktera i koloričnost temperamenta ne treba da budu u prvom planu, već opipljivi rezultati, koji su nepobitni. Kamo sreće da isto mogu da kažu političari naših dana.

Aleksandar Stojanović

1 Komentar

  1. Veoma slikovit opis jednog coveka i jednog vremena.
    Hvala Vam za podsecanje na ta teska vremena koja su i te kako ostavila traga. Dok sam ovo citala kao da sam isla kroz taj vremenski vremeplov videci sve te gradjevine kako su nicale jedna po jedna i stoje kao spomenici jedne epohe. Zadivljena sam !

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*