U organizaciji regionalne informativne agencije JUGpres i Nezavisnog udruženja novinara Srbije u Bujanovcu je održana radionica na kojoj je bilo govora o bezbednosti novinara, kao i o SLAPP tužbama sa kojima se sve češće susreću.
Na samom seminaru predstavljeni su i rezultati JUGpresove ankete „Bezbednost lokalnih novinara u digitalnom svetu”, u kojoj su učestvovali novinari i novinarke iz 29 lokalnih redakcija iz čitave Srbije.
Po ovoj anketi, na pitanje: „Ukoliko vam je digitalna bezbednost ikada u karijeri bila ugrožena, da li ste to prijavili nadležnim organima?”, a 48,3% učesnika u anketi kaže da nije prijavilo, 17,2% prijavilo je svom novinarskom udruženju, a 10,3% je prijavilo policiji. Na pitanje zbog čega nisu prijavili ugrožavanje bezbednosti u digitalnom svetu, novinari su davali različite odgovore. Mnogi ispitanici navode da pretnje doživljavaju kao „prazne priče“, uvrede ili nešto što ne prelazi prag ozbiljnog rizika. Zbog takvog doživljaja incidenti se smatraju nečim što „ne vredi prijavljivati“, pa samim tim ostaju bez reakcije. Jasno je prisutan osećaj institucionalne nemoći ili nepoverenja – deo ispitanika eksplicitno navodi da nema poverenja u institucije ili da „nema kome da se požali“.
Ovaj stav ukazuje na duboko ukorenjeno uverenje da formalna prijava neće dovesti do konkretne zaštite. Kod nekih je razlog praktične prirode – prijavljivanje zahteva vreme, energiju i proceduru za koju ispitanici smatraju da je previše zahtevna u odnosu na moguće koristi. Ovo ukazuje na doživljenu neefikasnost procesa prijave. Novinare i novinarke iz lokalnih medija u digitalnom okruženju najviše ugrožavaju članovi političkih stranaka koji nisu na visokim funkcijama, javno ih označavaju kao neprijatelje funkcioneri stranaka a ugrožavanje digitalne bezbednosti je značajno povećano zbog izveštavanja o studentskim protestima, pokazuju rezultati ove ankete.
Predavačica na seminaru je bila Marija Babić, pravnica i istraživačica NUNS-a, i članica Stalne radne grupe ze bezbednost novinara. Ona je ocenila, na osnovu statističkih podataka, da je situacija drastično pogoršana prethodne godine, a najveći razlog tome su protesti koji su se dešavali širom Srbije.
„NUNS vodi jako dugo bazu podataka napada na novinare i medijske radnike. Imamo podatke od 2008. godine i kada se poredi broj zabeleženih napada u 2025. godini je drastično viši u odnosu na sve ostale godine. Ukupno smo evidentirali 380 napada i pritisaka na novinare, ali je broj i veći, jer nismo stigli da unesemo sve pritiske, usredsredili smo se na fizičke napade i pretnje. Zabrinjavajuće je da su od ovog broja, 116 bili fizički napadi, 164 pretnje novinarima, 15 pretnji medijima i osam napada na medije, dok su ostalo sve pritisci.
Zabrinjava i što je veliki broj napada došao od strane policije. Počelo je tako što pripadnici policije nisu reagovali na slučajeve kada su novinari napadnuti, a oni se nađu na lice mesta, gde imamo odsustvo bilo kakve reakcije, em se ne trude da spreče napadača ili da prime prijavu kada im se novinar obrati, upućuju da se ide i prijavi u nekoj policijskoj stanici, da bi došli do toga da, kako je vreme odmicalo, zabeležen je i veliki broj samih napada od strane pripadnike policije na novinare i medijske radnike.
Od marta prošle godine, kada su počele te nereakcije, pa do kraja prošle godine zabeležili 77 takvih slučajeva. Tu imamo i neosnovano privođenje, neosnovano legitimisanje, a specifično je da su na meti bili i fotoreporteri, posebno mladi fotoreporteri, koji su u nekim situacijama jako doprineli svemu onome što se dešavalo, jer su zabeležili neke trenutke koje neki drugi mediji nisu. Imali smo jako ozbiljne slučajeve napada na njih i ni u jednom od tih slučajeva ne vidimo napredak u postupku niti epilog.“
Babićeva dodaje da je zbog ovakvog ponašanja policije odlučeno da se šalju pritužbe Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a, kako bi i oni utvrdili odgovornost svojih pripadnika.
„Tu su nam iskustva mahom loša. Ili nam kažu da ne mogu da u konkretnom slučaju ne mogu da utvrde identitet počinioca i tu završe postupak ili bi krenuli u postupak samo ako postoji jasan snimak gde se vidi lice ili prezime pripadnika policije. Tu pokreću postupak, ali vas u prvom delu postupka pozivaju da se izjasnite o prijavi koju ste već podneli u nadi da ćete je povući i tu budu jako fini, ali ako ostanete pri prijavi, postupak se nastavlja pred komisijom i tu su nam iskustva dosta loša u smislu da se novinaru ne daje mogućnost da bilo šta kaže, gde mu se govori da nije na sudu, da nema šta da predlaže, da tek tako iznosi dokaze i to se završi time da u postupku policije nije bilo prekoračenja. Ali, mi imamo neka pravna sredstva i idemo dalje, u nekim slučajevima do samog kraja u nadi da će institucije ove države početi da rade svoj posao.“
STALNA RADNA GRUPA ZA BEZBEDNOST NOVINARA
Babićeva je pomenula i Stalnu radnu grupu za bezbednost novinara koja postoji od 1. januara 2017. godine i u kojoj se nalazi Vrhovno javno tužilaštvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova.
„Na samom početku rada te grupe je bilo nerazumevanja, imali smo i tada probleme sa bezbednošću novinara, što je i iniciralo formiranje grupe. Međutim, kada uporedim probleme tada i sada, vidim da nema napretka ni poboljšanja, situacija je sve gora. Zato je većina novinara i medijskih udruženja zamrzlo svoj rad u ovoj grupi pre svega zbog postupanja policije, ali i nekažnjivosti koja postoji i koja je u prethodne dve godine gora nego ranije. Od 160 slučajeva koji su zabeleženi u njihovim evidencijama, imamo samo tri osuđujuće presude, dok je u 2024. godini u 65 slučajeva izrečena samo jedna osuđujuća presuda. Uvek je jako veliki broj nepoznatih počinilaca gde ne mogu da utvrde njihov identitet. Ima dosta i odbačenih slučajeva, gde postoje pretnje koje nisu direktne u smislu kako ih tumači sudska praksa…“
Ukazala je Marija Babić i na sve češće kampanje targetiranja novinara od strane javnih funkcionera.
„Iako njihove izjave često ne sadrže direktne pretnje, one dovode do talasa ozbiljnih pretnji na društvenim mrežama. Kada visoki funkcioner javno targetira novinara, to često pokreće lavinu pretnji. Te poruke se kasnije teško procesuiraju, jer se tumače kao mišljenje, a ne kao krivično delo. Osim pretnji pojedincima, sve su češći i napadi na same medije — pretnje redakcijama, oštećenja imovine, ali i hakerski napadi i organizovane kampanje prijavljivanja naloga medija na društvenim mrežama. Takvi napadi dovode do gašenja ili suspenzije profila, često bez jasnog obrazloženja i mogućnosti brze žalbe. Takve situacije mogu imati ozbiljne posledice po slobodu medija, naročito u osetljivim periodima poput izbora, kada bi mediji mogli ostati bez ključnih kanala komunikacije sa publikom. Dalje, pored otvorenih napada, novinari su sve češće izloženi i suptilnijim oblicima pritisaka, kao što je uskraćivanje pristupa događajima, ignorisanje zahteva za informacije od javnog značaja, ali i različiti administrativni i sudski pritisci.“
Drugi deo radionice odnosio se na SLAPP tužbe. Ove tužbe karakterišu pravno neosnovani i očigledno neutemeljeni zahtevi i sadržinski elementi koji ukazuju na zloupotrebu prava ili procesnih pravila. U pitanju su tužbe koje koriste sudski postupak za druge ciljeve, a ne za stvarnu procenu, dokazivanje ili ostvarivanje prava. Namera tužioca koji koristi SLAPP nije da mu se usvoji tužbeni zahtev, već da ograniči, ućutka i spreči svaku kritiku usmerenu protiv njega, da zastraši tuženog, ali i sve ostale koji bi mogli javno da istupaju protiv njega, što za posledicu ima cenzuru i autocenzuru. Marija Babić kaže da je sa ovim vidom tužbi upoznata već neko vreme.
„Bitne su nam sada zato što su se pojavile neke evropske regulative, preporuke Saveta Evrope, ali mogu da se dese bilo kome, bez obzira koliko poštuju zakonske i profesionalne standarde. U Srbiji trenutno nemamo antislap regulativu i mislim da je i bolje trenutno da tako ostane, nego da se upuštaju u izmene zakona i donošenje nekih novih, jer nam dosadašnje iskustvo pokazuje da sve što su pokušali da izmene se kasnije ispostavilo kao gore nego što je bilo. Postoje s pravne strane neke stvari na koje bi moglo da se ide kao što je zloupotreba prava… Suština slap tužbi je u želji da se postigne efekat zastrašivanja, iscrpljivanja i na bilo koji drugi način ućutkaju kritičke medije i novinare kako ne bi izveštavali o nekim temama, pre svega temama koje su u interesu javnosti. Pre svega se trude da te medije iscrpe u finansijskom smislu, jer postavljaju visoke tužbene zahteve, jer prilikom odgovora na tužbu plaćate taksu u zavisnosti od vrednosti spora, a dešava se da ti zahtevi budu i 100.000 evra, kao u slučaju koji je imao JUGpres, a da ne pominjemo troškove advokata, putovanja, jer je parnica vodi u Beogradu,. pa pripreme za ročište… „Krik“ je u jednom trenutku imao 19 tužbi, svake nedelje je bilo neko suđenje, što je i svojevrsno psihološko iscrpljivanje.“
Babić kaže i da nikad ne može sa sigurnošću da se kaže da je neka tužba SLAPP.
„Mi imamo nekih 10-11 preporuka, koje ukazuju šta može sve da bude SLAPP. I što više tih kriterijuma taj slučaj ispunjava, to je bolje u smislu da se radi o slap tužba. NUNS je deo jedne nacionalne antislap koalicije, a na osnovu preporuke Saveta Evrope utvrdili smo tih 11 kriterijuma. Imamo i bazu SLAPPA, gde nisu samo medijski slučajevi, odnosno novinari, tu su i aktivisti i organizacije civilnog društva. Zabrinjavajuće je da kada mi imamo neki trening po pitanju slapa, sudije su otvorene da pričaju o tome, s obzirom da je i njima do nedavno ovo bila nepoznanica. Hoće da se razmene mišljenja, imaju oni svoje stavove, mi imamo svoje stavove, oni smatraju da to tako ne može, ovi mi smatraju da može… Poenta je da kada dođe do postupka i kada advokati, pre svega advokati s kojima mi sarađujemo, oni uvek na suđenju istaknu da je to reč o SLAPP tužbi, ali nama je zabrinjavajuće da oni istaknu da hoće da pričaju, da postoje obaveze u odnosu na zahteve koje imamo u vezi pristupa Evropskoj uniji, međutim, ne postoji volja da se ta tema razmatra i da na neki način počnu da se bave tim SLAPP tužbama. U svakom slučaju, videćemo kako će se to razvijati, ali ovde se radi i o medijima, kojima preti opasnost i od gašenja zbog takvih tužbi.“
Kao karakterističan primer Marija Babić je navela slučaj kada je ministar Nenad Popović četiri puta tužio KRIK u jednom kratkom periodu.
„Sve tužbi se odnose na isti tekst, jedan je tekst, jedna je najava teksta, i sve je to moglo da se, naravno, podvede pod jedan postupak, što, naravno, on nije uradio, nego je podelio na četiri postupka. Karakteristično za to jeste i da se uopšte nije pojavljivao na suđenjima. Stalno je davao opravdanja da je na službenom putu. Na kraju se to dobro završilo po KRIK, zato što je jedna presuda bila u korist KRIK-a, te je on ostale tri povukao. Ali, to je dugo trajalo, preko godinu dana, a sigurno i duže, čitavi ti procesi i ta odlaganja… Imate i postupke koji su praćeni nekim kampanjama, gde se diskredituju i zastrašuju učesnici u tim postupcima, a onda, često, u toj opstrukciji postupka učestvuju i sami advokati, koji su tu ključan faktor, jer oni najbolje znaju kako može da se odugovlači postupak, što je protivno i njihovoj profesiji i to ne bi smeli da rade… Imamo i da tužilac odbija da se uključite u neke vansudske mehanizme za rešavanje sporova, nego se odmah kreće ka tužbi i ka postupku. U najvećem broju slučajeva, kada se u pitanju slučajevi koje mi pratimo, jeste da nikad nije tražen demanti.“
Najčešće SLAPP tužbe, navodi Babićeva, podnose političari, funkcioneri i biznismeni koji su dosta bliski vlasti, ali je bilo slučajeva da tuže određena preduzeća koja su takođe dosta bliska vlasti.
„Najviše ovih tužbi je bilo za naknadu nematerijalne štete i povredu ugleda i časti, ali se danas gleda mnogo šire, imamo tužbe i za krivične i prekršajne postupke, gde su najčešće pogođeni razni aktivisti. Prema nekim našim podacima, najčešće su na meti napada istraživački novinari i mediji, pa lokalni mediji, ali i oni koji se bave svakodnevnim novinarstvom. Interesantno je da se u velikoj većini slučajeva ne traži demanti, nego se odmah ine na tužbu. Novi trendovi su da se poslednjih godina traže zatvorske kazne za novinare, kao i zabrana bavljenja novinarskim poslom u nekom vremenu, najčešće na dve godine.“
Naveden je i primer tužbe za širenje panike, a to je, po oceni Marije Babić, opasno za novinarstvo i za novinarski poseo, jer sutra može svaki tekst od bilo koga da bude okarakterisan kao da širi paniku, s obzirom da je izneo neke informacije koje su tačne, ali je procena da se širi panika.
„Svaki novinarski tekst na temu neke katastrofe, nekog incidenta koji se desio može da se okvalifikuje kao širenje panike, a pritom vi imate tekst koji je jako potkrepljen činjenicama, nisu neke neproverene informacije, radi se o konkretnim podacima, a vi širite paniku…“
IS/LJS
Leave a Reply