Balada o pobunjeniku

Izvor: pixabay.com

Piše: Aleksandar Stojanović

Pod krvavim prstima gori izdajnička trava,

Preko puta stoji iskonska vojnička strava.

Čizma, puška, nišan i smrt,

Ovaj će pobunjenik, uskoro spoznati rajski vrt.

Bogovi istaču krvave kiše,

Dok disidenta, ni ceo streljački vod, ne natera da suzama greh briše.

Vojnički metak meso kida, krv iz rane curi,

Kriv je, jer ne dade pohlepi, gluposti i udvorištvu, da mu umom struji.

Vreme stida, izdaje i duhovne bludi,

Da li će doći dan da se ove bede, sećamo kao lanjske studi?

Ćutljive dece, pričljivih budala, vladajućeg uma,

Što sve na svetu, šatro zna, pa i kolika čoveku beše tržišna suma.

Zabranjenih knjiga, dozvoljenih ljiga,

Fabričkih logora, političkih govora.

Dana kurvi, para, primitivaca i rata,

Kažu, ka njima vode sva pred nama otvorena vrata.

Plaćene, ponižene mase slepom vođi kliču,

Iz ove naše zemlje, izgleda, heroji više ne niču.

Dinar za tišinu, dva za glupost, tri za glas,

Koliko košta ljudskost, dostojanstvo i narodni spas?

Besmisao, strah, čemer i jad,

Boriti i živeti se mora, pa makar i sad.

Vojnička sila ponizno nad streljanim telom ćuti,

Šta li sluga u uniformi, u svojoj bedi, u ovom trenutku, sluti.

Pobunjenikove usne pozivaju na boj,

Život bez slobode, kakav je to uopšte soj.

Bogovi isprazniše bačve kiše,

Nebom poče da se prolama tiho, tiše…

“Na izdajničkoj travi, leži čovek, vizija, i revolucionarna strast,

Sećaš li se, prijatelju, šta to beše čast?”

1 Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*