LESKOVAC-SIDNEJ
„Australija stoji naopačke“ – kažu deca. „Down under“ – opisuju je odrasli. Na koji god način gledali, Australija jeste na drugom kraju sveta, daleko i izolovano. Bar nam se tako činilo.
Međutim, aktuelna pandemija izazvana korona virusom pokazala je da nema izolovanih;smo svi međusobno povezani i niko nije imun. Samo neke države (i ljudi) malo drugačije gledaju na virus.
Da li ga ima u Australiji? Naravno, ima ga; dok ovo pišem, registrovano je blizu 2800 slučajeva. Sam Bog zna koliko nije utvrđeno (kao i u svakoj drugoj zemlji).
Da li su ljudi shvatili ozbiljno? Ne deluje tako. Bar što se većine tiče. Bar kada se uporedi sa Srbijom. Dok je u Srbiji na snazi policijski čas i građani se pridržavaju uvedenih mera (a zašto i ne bi; ako smo mogli bombardovanje da provedemo bez struje u podrumima, možemo i koronu sa činijom kokica ispred televizora), dok deca uče „na daljinu“, a radnje su (koliko je u ovoj situaciji moguće) pristojno snabdevene – na drugom kraju ovog ćoškastog okruglog sveta pomalo drugačija slika. Osnovne i srenje škole su i dalje otvorene (mada su svi univerziteti prešli na online predavanja), ljudi se uglavnom ne pridržavaju preporučene distance, guraju se po radnjama pokušavajući da kupe i šta im treba i šta ne treba… Slične scene se ovde viđeju svaki put kada bar na jedan dan radnje treba da se zatvore (za Božić ili Uskrs), ali nikada rafovi nisu bili prazni kao što su sada. Kao da Australijanci žele da budu sigurni da su im ostave pune dok oni leže u bolnici. Vlada, opet, ima neki svoj plan (verovatno) koji je, doduše, malo kome jasan. Bolnice su nove, šljašteće i, mislili smo, dobro opremljene, ali informacije koje stižu od insajdera nisu baš optimistične. Izgleda kao da nam je ova pandemija pokazala da „moderna“ društva u kojima su babe i dede po staračkim domovina, a mladi dovoljno samostalni – i nisu tako savršena. To je jedan od razloga zašto škole u Australiji još rade; jednostavno, neko mora da čuva decu onima koji moraju da se bore protiv korone.
Ovih dana sam nekako ponosna na našu „zaostalu“, punu problema Srbiju. Da budem precizna, ne baš na Srbiju nego na njene građane, medicinare, učitelje, roditelje, decu. Nekako uvek u teškim trenucima pokažemo da u nama ipak ima sačuvane dobrote koja se, zbog vremena u kome živimo, ponekad ne vidi.
A kakva je situacija među našim zemljacima na petom kontinentu? Kako funkcioniše spoj trenutnog stanja u Australiji koje sam opisala i našeg balkanskog mentalilteta (sa svim njegovim vrlinama i manama)? Pa, ‘što bi mi u Leskovac rekli’, šareno. Neki prate stanje na Balkanu i Evropi i sve ovo shvataju onako kako bi trebalo – ozbiljno. Drugi više veruju asutralijskom načinu života pa su malo nonšalantniji. Pošto su dečije aktivnosti otkazane, a mnogi roditelji rade od kuće, neki su naprasno rešili da počnu da se druže, kao što nikad ranije nisu. A izdvojila se i treća grupa koju čine uglavnom ljudi koju nisu u Asutraliji predugo (šta god neko pod tim podrazumevao) i kojima je većina rođaka i prijatelja u Srbiji; oni uglavnom komentarišu da bi, kad dotera cara do duvara, ipak bilo bolje da su „među svojima“.
Sa druge strane, pošto srspki klubovi uglavnom okupljaju mlade oko različitih aktivnosti (folklor, sport), a starije oko nacionalnih restorana – trenutno su zatvoreni. Od juče su obustavljene i službe u crkvama (po nalogu premijera Australije), a srpske nedeljne škole pripremaju školovanje na daljinu. Naravno, odložena su i gostovanja svih srpskih pevača i umetnika koja su bila najavljena. Ljudi kažu da se ništa ne dešava slučajno. Slučajnost ili ne, dogodilo se da je poslednje srpsko okupljanje/zabava koje smo imali u Sidneju bilo povodom (veoma uspešnog) gostovanja našeg Leskovčanina, Darka Filipovića. Možda neko vreme ja neću moći da posetim Leskovac, ali je bar Leskovac, na jedno veče, došao meni u goste.
Nakon ovog korona košmara, jasno je da ćemo se probuditi u drugačijem svetu. Kakav će biti za svakog od nas, teško je predvideti. Valja biti strpljiv i videti. Kakav će biti za Srbe u Australiji – još je teže prognozirati. Da li će ova zajednička muka izbrisati podele koje postoje i zbližiti nas, ili će produbiti probleme i udaljiti nas od onog što bi trebalo da predstavlja jezgro koje nas okuplja u tuđini – to za sada niko ne zna. Možemo samo da se nadamo da će iz svega ovoga i nešto dobro izaći.
Pismo: Dr Milena Ilišević, Sidnej
Svaka čast za svako napisano slovo!