LESKOVAC
Nakon završene srednje muzičke škole „Stanislav Binički“ Aleksandar Đokić je školovanje nastavio u Moskvi, na ruskoj Akademiji muzike Gnjesinih. Tamo već drugu godinu usavršava muziciranje na saksofonu. Prve, tačnije nulte godine, jer je morao da nauči jezik, Aleksandar je bio kod profesorke Margarite Šapošnjikove, žene koja je prva donela saksofon u Rusiju krajem 60-ih godina prošlog veka. Do tada je taj instument bio produkt zapada, na šta se u komunističkoj Rusiji onog doba nije blagonaklono gledalo. Saksofon je bio oličenje džeza, a oni su imali izreku „danas sviraš džez, sutra ćeš da prodaš otadžbinu“. Raspadom Sovjetskog saveza dolazi do promena i u tom pogledu, džez i saksofon postaju prihvaćeni.
-Nakon završetka pripremne godine dodeljen sam klasi njenog učenika, Leonidu Borisoviću Drutinu. Za ovih pola godine koliko radim s njim, ne vidim nikakvu razliku između njih dvoje, osim što on ima više iskustva, jer puno putuje izvan Rusije i prenosi znanje i drugih škola saksofona, ne samo onih iz Rusije. Želi da radi sa mnom, neretko i produži čas, zaista je posvećen i maksimalno se trudi da me podigne na viši nivo od onoga na kome sam sad. Za ovo vreme sam napredovao više nego što sam očekivao, ali je to rezultat pre svega konstantnog rada i vežbanja. Sviđa mi se što su po tom pitanju Rusi veoma strogi, traže red, rad i disciplinu.-
• Moskva, kao grad
„Prelep grad“ kao iz topa odgavara Aleksandar.
-Veliki grad, preko 15 miliona stanovnika… Imao sam vremena da sve znamenitosti obiđem i nekako sam imao čudan osećaj. Jedna je stvar kada sve to gledate na fotografijama, a potpuno drugačije izgleda kada to vidite uživo. Sećam se kad sam prvi put došao na Crveni trg. Mislio sam da je to samo ona crkvica, a onda sma shvatio da je to jedno ogromno mesto, tu je Kremlj, Lenjinov mauzolej, zgrade, crkve, tržni centar, a sve je to izgrađeno u njihovom tradicionalnom stilu i sve je minimum sto godina staro. Da bi ste ušli u crkvicu na Crvenom trgu treba da idete desetak minuta do nje… Zatim me je dojmio poslovni deo Moskve, zgrade od stakla… Imam utisak da je sve postavljeno na mestu gde treba da bude. Svuda ima nekih spomenika, jer oni mnogo drže do svoje istorije. Zatim, još jedna zanmenitost Moskve je metro, jer svaka stanica je posvećena nekom istorijskom događaju, nekom piscu… Vozeći se metroom možete mnogo da naučite o njihovoj istoriji.-
• Društvo u domu
U početku, dok nije protekao period privikavanja i učenja jezika, problem Aleksandru je, naravno, bilo sporazumevanje.
-Ruski jezik je po težini u rangu sa srpskim. Oni imaju padeže, gramatički se pojedine reči menjanju, nije baš jednostavno… U početku mi je bilo teško da se sporazumevam, stalno sam se pitao šta nešto znači… Kasnije, kada sam već ovladao jezikom, dobio sam i mogućnost da više komuniciram s ljudima, da ne budem neko ko će da sedi po strani i samo da sluša šta drugi govore. Sada me već prihvataju kao svog, što mi, naravno, puno znači. Lakše je i da se družim sa društvom sa klase, možemo da izađemo, da posećujemo koncerte koje neko od nas ima… Te male stvari puno znače. Ja sam smešten u domu koji je u sklopu akademije, imam super uslove, imam puno prijatelja sa svih strana Rusije, iz Uzbekistana, Kazahstana, ali i iz Bosne, Srbije, Makedonije, Albanije… Svi funkcionišemo kao sjajni drugari, spremni da pomognemo jedni drugima… Inače, Ruskinje su najlepše žene na svetu, posle naših Srpkinja, naravno. I tu ne mislim samo na fizičku lepotu, nego one imaju, što bi se reklo i unutrašnju i spoljašnju lepotu.-
• Kada prođu studije
-Voleo bih da u Parizu nastavim školovanje, da tamo upišem konzervatorijum, naravno saksofon magistraturu, – planira Aleksandar.
-Do tada mi je cilj da što više znanja pokupim, jer je za konzervatorijum potreban pre svega veliki rad i veliko odricanje. Do sada su mi mnogo pomogli moji roditelji, koji su se i sami mnogo toga odrekli kako bi meni omogućili i pružili mogućnost da mogu da napredujem. Na tome sam im veoma zahvalan, zbog toga se i više trudim. Ne bih imao bništa protiv i da nastavim školovanje u Rusiji, jer ja ipak radim ono što volim. Najviše bih voleo da nakon školovanja mogu da se vratim u Leskovac i da tu živim i radim, da svoje znanje prosledim dalje, ali na žalost situacija je takva da u ovoj zemlji nemam velikih mogućnosti i perspektivu za tako nešto. Trenutno saksofon na ovim prostroima je mlad instrument, nema mnogo školovanih kadrova koji bi decu učila da sviraju ovaj instrument, dalje nemate ni mnogo prilika da čujete kako zvuči klasičan saksofon… Danas se saksofon koristi isključivo u narodnoj muzici, džez scena je opet tu negde, ali na staklenim nogama… Voleo bih da doprinesem razvoju svog instrumenta i muzike uopšte…
• Leskovac
Aleksandar dolazi kući otprilike na svakih šest meseci.
-Boravak ovde ograničavaju ispitni rokovi, kolokvijumi… Prvo što uradim je da pojedem nešto kvalitetno iz mamine i bakine kuhinje, da se vidim sa rodbinom, prijateljima… Naravno, pokušavam i da se odmorim, ali ne zapostavljam saksofon, nego se trudim da vežbam i radim. koliko mogu i nastupam sa svoja tri drugara, a Leskovčani mogu da me vide i čuju u petak i subotu, 27. i 28. decembra, u „Lounge Baru“. U petak sviramo džez, a u subotu fanki. Interesanto je da kao bend nemamo ime, to je ekipa sa kojom sam završio osnovnu i srednju muzičku školu, družimo se godinama… Inače, uvek se prijatno iznenadim kada vidim koliko ljudi u Leskovcu sluša džez muziku. Nekako izađu iz senke kad neko svira, prate dešavanja… Pogotovu što džez nije muzika za neko ludovanje, nego za pravo uživanje…-
Ivan Spirić
Leave a Reply