O PROBLEMIMA SE SVE VIŠE GOVORI

LESKOVAC

Osobe sa posebnim potrebama obično ne primećujemo, jer svet ne vidimo njihovim očima i ne doživljavamo na njihov način. O tome kako izgleda živeti sa nekom bolešću zbog koje i običan stepenik zna da bude nepremostiva prepreka razgovaramo sa Predragom Jovanovićem, predsednikom, i Katom Stojanović sekretarom Jablaničkog udruženja obolelih od multiple skletoze.
Jovanović kaže da osnovni problem nisu neke arhitektonske prepreke, nego „glava“ ljudi, kako osoba sa invaliditetom tako i ostalih. U našem narodu postoji strah od bolesti, telesnog invaliditeta i verovanje da ako se o tome ne priča neće se ni dogoditi. Zato nam se i dešava da kad dođe do takve situacije bivamo iznenađeni i nespremni da pravovremeno reagujemo. Na sreću toga je sve manje i manje, tako da se u našem društvu sve više govori o problemima naših sugrađana koji zbog bolesti ili neke nesreće ne mogu da funkcionišu kao ostala zdrava populacija.
„Jedan od velikih problema koji oboleli od multiple skleroze imaju je otežano kretanje, koje u najtežim slučajevima traži upotrebu invalidskih kolica. Jasno je da osoba koja se tako kreće ne može da savladava prepreke koje susreće na ulici (ivičnjaci, stepenice, prilazi javnim ustanovama kao što je Policijska uprava, Leskovački kulturni centar, banke, Elektrodistibucija, Glavna pošta…). Kao pozitivan primer mogu da se navedu tzv. rampe za invalidska kolica na glavnim raskrsnicama u gradu, u Domu zdravlja, Narodnom pozorištu, pojedinim školama, crkva Odžaklija, itd. Po mom mišljenju to nije dovoljno, nego ovakve rampe treba postaviti po čitavom gradu, ne samo na glavnim saobraćajnicama.“
Joše jedan problem koji ističe Jovanović je gradski bazen koji služi obolelima od multiple skleroze i kao vid terapije i čije usluge koriste, ali je problem jasan.
„Jedini bazen u Srbiji koji je na spratu možda arhitektonski ima značaj, ali to nama samo otežava pristup, tako da je potreban lift. Naravno da to nije onaj klasičan lift koji se koristi u zgradama. MS udruženje Jablaničkog okruga planira da u sledećoj godini uz pomoć ostalih srodnih udruženja napiše projekat za rešavanje ovog problema. Nadamo se da ćemo imati podršku i lokalnih struktura.“
Sledeći problem je inkluzija osoba sa invaliditetom u društvo. Ove osobe često bivaju skrajnute i prepuštene svojim najbližima.
„Naše udruženje u svom radu ima socijalno-psihološku i kreativnu radionicu koja pomaže našim članovima i njihovim porodicama da prevaziđu probleme koje imaju zbog otuđenja. Izrađujemo ukrasne predmete, a prodajna izložba je stalno otvorena u prostorijama udruženja. Vrlo teško se dolazimo do zaposlenja, iako u oblastima gde možemo da radimo nismo uopšte inferiorni u odnosu na ostale. Iako većinom oboleli od MS-a su korisnici invalidskih penzija, ukoliko bi bili u radnom odnosu država bi imala koristi, jer bi ubirala porez na platu, itd… To znači da se u slučajevima bolesti unutar firme u kojoj si zaposlen nađe drugo radno mesto gde možeš da radiš. Uostalom, i firme imaju beneficije kada upošljavaju lica sa invaliditetom.“
Od multiple skleroze oboljeva većinom ženska populacija, pa je evidentan problem i rodne ravnopravnosti.
Kata Stojanović, sekretar udruženja, dodaje da su diskriminisani i kao udruženje, čak i od srodnih udruženja u gradu.
„Mi mislimo da je to zbog toga što se ne zadovoljavamo milosrđem, novcem, nagradama, već za svoje članove, kojih ima najviše u gradu od svih udruženja osoba sa invaliditetom, tražimo ravnopravan tretman. Nama su uskraćeni personalni asistenti, gerontodomaćice, dnevni boravak, i ostali servisi za osobe sa invaliditetom na koje imamo pravo po zakonu. Takođe, mislimo da je jedan od problema i nemanje svog predstavnika u lokalnoj samoupravi (ili mi ne znamo za njega) preko kojeg bi bolje definisali svoje potrebe i zahteve.“