Zima bez vrabaca: Sećanja jednog murdžomalca (16)

LESKOVAC

Profesori su raspisali nagradni temat: „ Šta je Republika dala našoj deci?“ Dobio sam nagradu dvonedeljnog boravka na moru. Otputovao sam, sa skoro punim vozom beogradskih đaka i profesora, u Podgoru kod Splita. Šteta što su taj socijalizam upropastili. Ako znaš šta ćeš da kažeš i kome, ne gine ti besplatno letovanje. Žiko, ovo ne valja, jer sam počeo da politiziram. Ali, neka ostane. Možda će nekome da se dopadne.
Svojevremeno, predlagao sam burazeru da napišemo dramu u tri čina. U prvom činu bi drugovi govorili gospodi, kao i gospoda drugovima, u drugom činu bi bili neki od filozofskih pogleda na misli, ideje, odluke i posledice tih odluka, izrečene u prvom činu, a u trećem činu bi gospoda govorila drugovima ono što su njima govorili drugovi u prvom činu i obrnuto. Uz malo truda, našli bi se dobri dijalozi, metafore, hiperbole i parabole, uzdasi, smeh i plač. Samo da sve bude prirodno raspoređeno. U životu već imamo primere da su, u prvom činu, bili partizani, a u trećem činu se kaju što nisu na vreme, kad je trebalo, otišli u četnike. A što se tiče porodičnih odnosa, neću ništa da ti pričam. Burazer je, posle kraćeg razmišljanja, uzdahnuo: „ Pa to ne bi bila drama nego komedija!“ Poštovao me je kao starijeg brata, pa nije hteo da me uvredi zbog moje glupe ideje. Možda će neko da napiše i tu komediju ili dramu.
I taman kada sam prestao da se vešam o tramvaje, prestao da lenju pitu iz pionirskog restorana na Slaviji poklanjam drugarima, kada sam, pod pretnjom mog brata od tetke Saše, budućeg lekara u Americi, prisilno postao zvezdaš i, kasnije, prisila prerasla u ljubav kao u provodadžijskom braku, u to vreme desio se događaj sa istovremenim tugama sa plakanjem i bez plakanja.
Tetka Milena je čula od komšinice da je u kasapnicu, u Sarajevskoj ulici, stigla prava govedina, kao pre rata, a ne „…ono crveno čudo od mesa…“ kako je govorila naša hauzmajstor tetka Anuška. Tutnula mi je u šake tri režijske karte sa tačkicama.
Teča Dragan je, kao službenik visokog ranga, imao kartu R1, čije su tačkice nosile najveće količine hleba, mesa, mleka (u to vreme jogurt još nije bio izmišljen, a o voćnom jogurtu da i ne govorimo), štofa za odelo, cipela, šećera, zejtina, brašna i drugo (to je bila uređena država sa brigom za svoje podanike). Ja sam, kao dete u razvoju ( 11 godina), imao najbolju kartu za decu, oznake D1. Penzioneri i domaćice, kao moja tetka Milena, imali su karte oznake GG sa najmanjim količinama, te je reakcija, uvek „spremna da stavlja klipove u točkove našeg razvoja“, te karte zvala „gola govna“.
Sjurio sam se niz Višegradsku i zatekao veliki red ispred kasapnice. Kada sam došao na red, dao sam mesaru sve tri karte sa tačkicama. Brka je pažljivo izrezao tačkice na kojima je pisalo „ meso“, stavio ih u neki lepak, okrenuo se i zalepio ih, pored drugih tačkica, na jedan veliki beli papir okačen o zid. Vratio mi je karte i dao smotuljak mesa, koji sam hitro stavio u zembilj i veselo potrčao nazad kući, jer je tetka najavila da će praviti musaku. Kada je zatražila da joj vratim karte, njih nije bilo u zembilju. Neko mi ih je ukrao, a tek smo na polovini meseca. Džabe su bile utešne reči teče i tetke, „… suza suzu stiže…“, što bi rekla gospođica Violeta sa trećeg sprata, koju su često ostavljali momci. Ne znam kako smo pregurali taj mesec, ali znam da te proklete tačkice ne mogu da izbacim iz sećanja. Mora da ih je ukrao neko ko je imao višak tačkica.
U Beogradu sam bio samo godinu dana, jer su moji roditelji dobili radna mesta u Leskovcu. Šesti razred osmoletke u školi „Petar Tasić“ odgovarao je drugom razredu klasične gimnazije. Razredni starešina mi je bio Azarije Batorević, profesor ruskog jezika. Moj tata je uvideo da sam iskreno zavoleo mog razrednog, pa je smislio rečenicu da me zaplače:
„Azar Bator baš je mator“. Batorević nas je vodio u pozorište, a ja sam, na pitanje šta bi želeo da budem kad porastem, odgovorio da želim da budem glumac. Moralo je da se bliže objasni: „Zato što svaki put dobiješ ratluk“. Tata se čudio: „Budiboksnami, odakle sad to?“ „Pa kad Zona Zamfirova stane pobegulja, hadži Zamfir padne u nesvest, a oni mu odmah donesu čašu vode i ratluk“. Mama i tata su se grohotom smejali, ali se tata češće vraćao iz čaršije sa fišekom ratluka.
U Beogradu sam skoro zaboravio leskovački dijalekt, pa me je profesor Đuka Gavrilović hvalila: „Deco, učite od Strahinje da govorite lepim srpskim jezikom“. Na velikom odmoru sam dobio dve čvrge. Kod profesora matematike Brkića naučili smo pesmicu: „Kod zagrade više zagrada se briše, kod zagrade manje nastaje menjanje“, a sećam se da nam je pričao i o nekom džaku iz koga ne možeš da vadiš brojeve kako ti hoćeš, jer su brojevi jako osetljivi, pa će da se naljute, a naročito se ljute ako ih prebaciš preko znaka jednakosti, kao preko tarabe, a nisi im promenio znak. Moguće da ovo nisam baš dobro upamtio, ali je Brkić imao više pesmica koje su morale da se znaju u pola noći. Imao sam peticu. Tri godine kasnije, kod profesora matematike Ivana Bjeletića dobio sam dvojku, jer sam znao napamet Pitagorinu teoremu, ali nisam umeo da je dokažem, pošto se nisam setio da nacrtam kvadrate na katetama i hipotenuzi. „Čiča neće glavonje da uči pesmicama, nego logici“. Počeo sam da prizivam logiku, koja se kod mene teško i sporo taložila, ali sam, ipak, na velikoj maturi dobio peticu iz matematike na pismenom. Profesor Ivan Bjeletić, zvani Čiča, je, saznavši da sam upisao tehniku, govorio: „Ja pripremam buduće inženjere“.
Više muka sa nama imao je profesor srpskog jezika Radomir Marković, zvani Čadajev. Kada se uverio da smo nekako savladali dikciju i padeže, počeo je da nas opominje da ne sme da se kaže „od nikuda“, „za nikoga“, „čak šta više“, „moramo“, „trebamo“, „putujem za“ „najracionalnije“, „najsavremenije“ i slično, čega ima i danas u izobilju. Za upotrebu rečica „bre“ i „ovaj“, u usmenom izlaganju na času, padala je dvojka (tada nije bilo jedinice u ocenjivanju). A tek da mu je neko rekao ono što pišu današnji novinari i govore spikeri na televiziji: „…za očekivati je…“, „…za nadati se…“ i slično, taj bi bio odbijen na godinu dana polaganja velike mature. Kada smo se i preko ovoga predžipnuli, Čadajev je tražio da se držimo pravila da u svakom pismenom zadatku postoji uvod, razrada i zaključak. Tek što smo i to shvatili, Čadajev je zahtevao da kroz svako naše pisanje mora da se provlači osnovna ideja kao jedna crvena nit. O, majko moja, „ Ne pišete vi samo za ocene, nego da se naučite pisanju, a konciznost u izražavanju je bitna, a to ćete postići čitanjem i samo čitanjem“, – upozoravao je Čadajev. Pazi, sad ubacio i konciznost. Ne miruje Čadajev: „Iz tih knjiga ostaće vam u sećanju lepe metafore, pa očekujem da ih koristite u vašim pismenim zadacima, kao i u govoru. Vremenom ćete biti u stanju da osnovnu misao produbljujete i neće vam biti strani hiperbole, ironije, cinizmi, sarkazmi, patnje, radosti, bolovi, tuge, doživljaji i drugo što, avaj, pripada misaonom biću. Pisaćete o svačemu i meni ćete pokloniti jedan primerak sa posvetom za ponos i uspomenu“. Evo ti ga sad. Pridevi i metafore još i kojekako, ali da razlikuješ Čičine hiperbole od hiperbola Čadajeva, to je, brate, mnogo za sedmi razred gimnazije. Čadajev tera svoje: „Mi smo obradili nekoliko naših pesnika. Trebalo je da danas govorimo o pesniku Skenderu Kulenoviću, koji je veliki pesnik. Odlučio sam da vam govorim o jednom drugom pesniku, koga nema u nastavnom planu i programu. On se zove Jovan Dučić“. Mnogo godina kasnije, saznao sam da profesor Čadajev nije izgubio službu zahvaljujući zaštiti druga Dobrija i druga Blagoja.
Filozofiju nam je predavao profesor Borivoje Stevanović. Učio nas je pažnji, logici i rasuđivanju. Nisam ništa upamtio. Kada je počeo da predaje o racionalnom i iracionalnom, zapamtio sam da su ljubav i mržnja iracionalni, ali da su njihovi plodovi racionalni. Ideje i ideologije mogu da se ukradu, ali je krađa ideja bezopasna dok je krađa ideologije opasno revolucionarna. Pričao je da bogovi idu po nebu, ali ne i po zemlji, kao i da je nedorečenost majka nevolja. Teško sam pamtio pametne stvari, a ove Borine gluposti sam zapamtio. Moralo se znati i o dijalektičkom materijalizmu, kao i to da je religija na čelu svih filozofija, ali nas o tome retko propitivao, jer je uvideo da smo sve shvatili i dao je samo dve četvorke, dok su ostalo bile petice. Svaka čast.

(Nastaviće se)