LESKOVAC
Nedugo po završetku Drugog svetskog rata porodica Vrankić podigla je najveću tekstilnu fabriku u Leskovcu.
Juna meseca 1945. godine konfiskovana je ova fabrika i kasnije poslovala pod nazivom Tekstilna industrija „Kosta Stamenković” kao “društvena svojima”. U periodu od 1945-1952. godine iz ove fabrike , i iz Leskovca, a u druge gradove ondašnje Federativne narodne Republike Jugoslavije (Pirot, Titograd, Užice, Prokuplje, Višegrad, Požarevac, Beograd, Tetovo, Zemun) odneto je 176 tekstilnih mašina.
Fabrika “Kosta Stamneković” je još jedna žrtva raznih “tranzicija”. Sad kad nema više ni snimanja “Slavujevog doba” zub vremena će, očigledno, da uništi trag retkih preostalih objekata koji govore o tom “zlaznom dobu” ovog grada. Fabrika Kosta Stamenković, gde je zamišljeno da se snima, je u stečaju, i nema zakonske osnove da grad može da je kupi, rekao je nedavno gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović. A one koji svakodnevno prolaze pored ove fabrike najviše brine to što svakodnevno na trotoar i ulicu otpadaju delovi ovog istorijskog zdanja. Ali, šta će Leskovcu još uvek postojeći dokazi nekadašnjeg sjaja kad u njima ne može da se snima film. Što je, takodje, veoma čudno i konfuzno. Jer, na kraju ispade da je ta stvar sa filmom propala zato što je generalni direkto RTS Dragan Bujošević obznanio da ugovora sa javnim servisom za film – nema. Logično, dabome, je pitanje zar producentske kuće nisu spremne da nadju negde drugde novce za taj poduhvat? A i od onih 75.000 evra, koji su dati, plus 25.000 evra koji će, kako saznajemo, tek biti dati, moglo je, brat bratu, da se uradi nešto bar na privremenoj zaštiti leskovačke istorije. Recimo. Ili, možda, treba prepustiti da zub vremena, a ponegde i nove “gazde” , unište sve ono što podseća na vreme kada je ovaj grad gradio mit i stvarnost o sebi. I to je konstanta svih vlasti .
Lj.S.
Leave a Reply