U KAFANI

LESKOVAC

(Piše : Aleksandar Stojanović)

Godinama posle, kada je već bio duboko zašao u doba gde se svaka misao, staza ili želja završava putovanjem u bezvremene dvorane predaka, Atanasije se sećao tih dana kao najlepšeg perioda svog sumornog života. Sveža prolećna jutra, simfonija pokreta sitnih ptica na okeansko plavom nebu, miris mladosti i bes života koji je ubrzavao sa svakim novim izlaskom sunca. Davno je rečeno da lepe stvari brzo prođu, a Atanasije Dimić svakako nije bio van tog pravila. Nekako je najviše voleo subote. Tada bi, kao nekim poslom prisiljen, kitio čeze, timario kulaše, oblačio najnovije čakšire, lanenu košulju i taman jelek, i kretao put Leskovca. Nasipani put je lomio ravnicu, s leve strane je, u daljini, video tamne vrbake duž Veternice, a na istoku su bila i ostala brda, u svojoj prolećnoj odori rasvetana i mirišljava, vazda lenjo ispružena još od planinskih visova Kukavice na jugu. Kola su se u nepravilnim razmacima klackala, sirova snaga dveju pametnih životinja je vukla napred, a Atanasije je, već poprilično zagrejan užarenom zvezdom iznad, skidao vuneni jelek, i popravljao gustu, crnu kosu i kratke, premda jake brkove. Kada bi stigao u Varoš, put ga je vodio kroz zakrčene ulice užurbanog i zahuktalog gradića. Dim se vijorio vazduhom, obavijajući siluete pešaka i kočija, a miris vrućeg bureka, kafanskih đakonija i pečene kafe vrlo brzo opominju Atanasija da ništa celog jutra u usta stavio nije. Bogami, tih dana kafana je bilo na pretek, godinama kasnije, neko će izračunati da ih je bilo više od sto, ali u tom specifičnom trenutku, Atanasija nikakva matematika ne zanima. Probaće, pa šta bude. Odlazi do zadnje strane hotela „Kostić“ i, pazeći da novo odelo ne zakači na zloslutni ekser koji je virio sa spoljne strane čeza, ostavlja konje na čuvanje nekom sirotom momku, štalaru. Ispravljao bi svoju mladu, ali mučenu kičmu, mrgodan izgled lica je menjao pogled nekog ko je doskora bio dečak. Tako udešen, ozbiljan i naizgled nepokolebljiv, Atanasije bi se uputio ka glavnom ulazu elitne gradske kafane. Međutim, maska kakvog čorbadžije iz starih dana bi vrlo brzo spala kada bi ga spazile kamene oči debelog konobara. Mucajući, unezveren, nerazuman, tražio je sto, pa makar bio i neki u zabačenom kutu, lomljiv i sa pocepanom mušemom. Taman kad je mislio da će, po ko zna koji put već, biti odbijen, glomazni čovek mu dobroćudno pokaza da ima jedan koji bi bio po meri, makar dok se ne stvori gužva, i kada za njega, seljačkog sina, u društvu moćnih industrijalaca i bogatih trgovaca, mesta neće biti. Sav srećan, bolje reći šokiran, sledio bi gojaznog čoveka do svog astala. Tu bi sedao kao neki političar u državnu stolicu, isprva uplašen, a kasnije sve silniji i raspasaniji, opijen željom da se odatle ne miče dok je sveta. Naručivao bi rakiju i meze, jaku kafu i bunarsku vodu, zatim džigericu na žaru i hladan špricer, nemilosrdno trošeći dukate koje je teškom mukom zaradio. Za ovaj ugođaj vredi saditi konoplju, mislio bi u tim trenucima. Kako bi se prepodne polako pretvaralo u poslepodne, bašta hotela „Kostić“ bi bila sve ispunjenija. Dolazili su razni: lekari i sudije, oficiri i činovnici, a viđeniji Leskovčani, industrijalci, naslednici kakvog Tonke Popovića ili Mite Teokarevića su imali svoja mesta, koja su uvek bila slobodna, odnosno zauzeta, kako se uzme. Pre nego što bi Cigani zauzeli svoje mesto i ulogu glavnih zabavljača, muzikanata, Atanasije je mogao da čuje lako disanje jednog zaboravljenog vremena. Pričalo se o raznim stvarima, za jednim stolom, gospođe iz visokog kruga, u modernim haljinama i šeširima sa perjem su komentarisale pozorišnu predstavu koja se sinoć nudila u hotelu „Pariz“; za drugim, pogrbavljeni i krezubi sredovečni ljudi su raspravljali o odlukama sa skorašnjeg sastanka zanatlija; tamo u uglu, bradati pop je, u društvu žandarma i advokata, delio zabrinutost zbog neartikulisanih zvukova koji dopiru iz kafana oko Drvene pijace i napominjao da tome treba stati na put, jer blud i razvrat nisu dužni da slušaju pošteni, porodični ljudi i hrišćani; neki profesor Gimnazije i predsednik Pevačkog društva su bistrili politiku, nerazumevajući se međusobno, u žučnoj raspravi bi, u nedostatku argumenata, pokazivali na natpise najnovijeg broja Leskovačkog glasnika. Sve bi to slušao Atanasije, bez želje da razume, neuk i događajima iz svojih mladih godina osakaćen, izvrćući čašu za čašom i pušeći domaći duvan, dok bi mu se nečujno poput senke smešilo pijanstvo, sanjarenje, i tuga. Onda bi došli Cigani, počeli sa svojom galamom, magijom, grejući pijačni dan u kafanskoj bašti. Kao kroz maglu, činilo bi mu se da je vidi. Još od onog davnog dana kada je sa svojom majkom ušla u krojačku radnju gde je on bio šegrt, do dana današnjih, Atanasije je zamišljao u najčudnijim pričama, sa najneverovatnijim sudbinama. Kao priviđenje bi je video kako se vozom vraća u daleki grad, jer mu je bilo nezamislivo da nešto tako nežno i nedodirljivo može da se rodi u ovim surovim krajevima, video bi je kako svoje bistre oči šeta nekim nepoznatim, kaldrmisanim ulicama, dok joj svaki korak odzvanja telom, a bucmasti obrazi drhte u ritmu lakog hoda. U trenutku mu kičmom prođu žmarci, dok nekim đavolskim slučajem pomisli kako je krvožedni konji gaze i trkom se udaljavaju u maglovite sokake, kroz duboku zimsku noć, samo delimično razvejanu slabašnim uličnim osvetljenjem. Onda bi vetrovi odneli prizor, i sećanje na neprežaljenu ljubav bi potisnulo neko drugo, čudno i logično. Kišno, prolećno vreme, jednog davnog dana, krik tišine koji označava poslednje putovanje, povorka ljudi koja, ćuteći, pognutih glava, prati volovsku zapregu na kojoj je neki sanduk. A onda, nekoliko godina kasnije, simbol porodične kuće, jecaj nataložene tuge, koji se čuo samo jedan, jedini put.

Hvata se za glavu pijani Atanasije, plače i cedi purpurnu čašu. Već ozbiljno pijan, poziva Cigane da mu sviraju, mumlajući i kolutajući očima. Sam u svom svetu, on pati i uživa, kune svoju pamet i sudbinu, ne obazirajući se na sporadične komentare sa susednih stolova: „Cele kralja Petra i kralja Aleksandra pune kafana, ovaj baš ovde našao da terevenči“-„More ima i kod Drvene i kod Kudeljne pijace za takve kao što je on.“ A Atanasije, igra li igra, zanosi se i pije, crvenih očiju, debelog vrata i znojna čela, peva neku svoju pesmu, što mu na duši leži. Pridružiše mu se neki mladići u mrkožutim odelima, sa podsmehom mu nazdravljajući, pričaše mu nešto, smejući se, dok je Atanasije sav srećan zbog te iznenadne pažnje, klimavo stajao na nogama među njima, zagledan u neke njemu znane daljine.

Trajalo bi to tako ko zna koliko dugo, da se on pita, verovatno dok tu na mestu ne umre, ali mu onaj isti konobar naredi da ide: „Raspikućo, imaš li kuću? Decu ko ti čuva? Idi si dom, kad nisi za u narod“. Iznenada otrežnjen, postiđen jer je tek sada shvatio da svi u njega gledaju, plati prevelik račun i teturajući se, napusti tarabama omeđenu baštu hotela „Kostić“. Ispratiše ga različiti pogledi; večito ponosne gospođe podrugljivo frknuše, važno dižući noseve; trgovac reče da on njega nikad neće biti veliki domaćin ako nastavi tako da pije; profesora pak trapava senka mladića koji se udaljava podseti na nekog junaka iz proze naših vrsnih pisaca, ali u tom trenutku ne mogaše da se seti kog, a debeli konobar, vraćajući se svom poslu, pokuša da umiri ljude. „More, ljudi, nije ni čudo, već ima sedam godina kako mu tatko nastrada, ubi ga bukva sirotog, a ni tri kako mu majka uvenu od žal.“ Graja osetno utiša, ljudi se zagledaše međusobno, tišina zameni osuđivanje, a želja za zaboravom nadmaši potrebu da saosećajno posmatraju priliku u daljini.

Atanasije stiže do štale, uze čeze, novu košulju pocepa na zarđali ekser, sirotanu dade što mu je ostalo od para, i potera konje u suton još jednog umirućeg dana.