Sirija-hod po ivici?

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

LESKOVAC

Kada je početkom devedesetih američki predsednik Džordž Buš Stariji promovisao ideju o „novom svetskom poretku“, činilo se da će društvena praksa doživeti transformaciju i da će kraj planetarnog dualizma utemeljenog na divergentnim ideologijama označiti početak nečeg kvalitativno novog. Verovalo se da više nema prostora za sučeljavanje svetskih razmera, te da je na pomolu period mira i prosperiteta. To je navelo neke teoretičare da, na indikativan način obrazlože da je „pobedilo dobro“, te da je „imperija zla“ skršena i poslata na smetlište istorije. Frensis Fukujama je jedan od njih, sa svojom utopijskom knjigom „Kraj istorije i poslednji čovek“.

I drugi su počeli da promišljaju o danima koji je trebalo da dođu. Idealisti su zagovarali reformu Organizacije Ujedinjenih nacija, institucije etablirane po američkim interesima, te stvaranje sveta bez podela i razlika. Međutim, ono što se dalje dešavalo, nije pokazalo da je došlo do promene koja se očekivala. Devedesete su protekle u znaku valorizovanja pobede u Hladnom ratu od strane SAD-a i saveznika: neolibelarni poredak je nametnut bivšim socijalističkim zemljama, inaugurisan je novi strateški koncept NATO-a, po kome je Alijansi dozvoljeno da deluje i van svojih granica, Rusija je bačena na kolena zahvaljujući reformama Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, a svet je ušao u doba unipolarizma i asimetričnih pretnji: terorizma, organizovanog kriminala, proliferacije oružja za masovno uništenje i tome slično. Rađale su se teorije o savremenom dobu, o periodu koji ima malo šta zajedničko sa prethodnim. Relativizovani su „stari“ bezbednosni izazovi, rizici i pretnje, kao da se radi o skokovitim granicama između entiteta koji nemaju ništa slično, a ne o delovima istorije, koji se naslanjaju jedan na drugi, podrazumevajući neke osobine koje su vanvremenske. Jedna od tih karakteristika jeste da moć teži svojoj realizaciji bez obzira na vreme i uslove. Tako je uvek bilo, a tako će i biti.

Danas, trideset godina od pada Berlinskog zida, ne možemo reći da živimo u dobu miroljubive koegzistencije, u vremenu međunarodne saradnje i blagostanja. Naprotiv. Svet je ušao u epohu nestabilnosti i nerazumevanja. Čini se da je ponovo na delu svrstavanje zemalja. Na jednoj strani, tu su „sile pobednice“ okupljene unutar NATO-a, vojne alijanse koja je zamišljena da bude protivteža Varšavskom ugovoru, ali koja danas služi isključivo zarad ostvarivanja parcijalnih interesa najmoćnijih na planeti. Na drugoj strani, na „odmetničkom“ delu planete su oni koji imaju inkompatibilne interese sa Zapadom, ili se makar ne slažu sa američkim „humanitarnim intervencijama“. Pored „osovine zla“ Iraka, Irana i Severne Koreje, tu spadaju i Rusija, Sirija, a nije nemoguće da u dogledno vreme to postane i Kina. Klub „diktatorskih“ režima nikad nema konačan broj, a ni članstvo nije zacementirano. Primera ima mnogo. Sadam Husein je bio američki partner na Bliskom istoku dok je bio „poslušan“, a Talibani su u Avganistanu bili instrument borbe protiv Sovjetskog Saveza. Epilog tih savezništava je poznat.

Najnovija dešavanja u Siriji su poprilično dobra ilustracija teze da su međunarodni odnosi poprimili retrogradni karakter. Zapaljivi govori i zapadnih i ruskih zvaničnika, koji (govori) nakon rata u Gruziji 2008., a naročito nakon krize u Ukrajini i aneksije Krima, postaju sve oštriji, praćeni permanetnom tenzijom zbog sankcija Rusiji i neslaganjem oko nekih važnih pitanja (status Kosova), stvaraju plodno tlo za nasilje i „posredni“ sukob. Situacija je došla do granice ključanja u poslednjih mesec dana. Najpre je početkom marta došlo do trovanja Sergeja Skripala, ruskog dvostrukog agenta, u Londonu, zašta je okrivljena Rusija. Nakon toga, kao odgovor na taj navodni zločin, usledila je retorzija, proterivanje ruskih diplomata iz više od dvadeset zemalja, te odgovor Moskve korišćenjem istog instituta međunarodnog javnog prava. Kulminacija je usledila nakon navodne upotrebe hemijskog oružja od strane vojske Sirije u građanskom ratu u istoj zemlji. Vojska je pod komandom predsednika Bašara el Asada, podržanog od strane Rusije. Zapadne zemlje, inače naklonjene pobunjenicima, su na orkestriran način osudile taj čin i vrlo brzo su delovale, intervencijom oružanih snaga SAD-a, Velike Britanije i Francuske. Prema onome što je deo izveštaja Pentagona, gađani su ciljevi koji imaju veze sa razvijanjem, proizvodnjom i skladištenjem hemijskog oružja blizu Homsa, kao i naučno-istraživački centar u Damasku. Naravno, reči osude i pokude su stigle iz suprotnog tabora. Rusi su pokušali da „proguraju“ rezoluciju kojom bi UN osudile vazdušne napade Amerike, Britanije i Francuske, ali taj manevar ruske diplomatije je osujećen. Na osnovu rečenog, može se zaključiti da sučeljavanje u Siriji sadrži mnoge elemente lokalnih sukoba vođenih tokom Hladnog rata. Ponavlja se omiljena hladnoratovska sapunica. Imamo teritoriju treće zemlje, stradanje civila i vojnika te iste zemlje, vojnu pomoć velikih sila i svrstavanje uz ili protiv snaga režima. Zatim su tu izjave osude, moralisanje i žigosanje oponentske strane. Jedino je (formalna) referentna vrednost zaštite promenjena- nekada je to bilo očuvanje ideološke „čistoće“ određenog područja od nadirućih sila komunizma ili kapitalizma, a danas su to ljudska prava i borba protiv diktatorskih režima. Suština je ista, samo je forma izmenjena.

Čak i ako uzmemo u obzir „teoriju zavere“ da se više radi o „vikend ratu“, odnosno o dogovoru između Amerikanaca i Rusa da se interveniše, ali daleko od ruskih pozicija, te da je „treći svetski rat“ još uvek daleko, to bitnije ne menja stvari. Ginu nedužni ljudi, razara se jedna suverena zemlja, dodatno se destabilizuje ionako trusno područje Bliskog istoka, a sve zarad finansijskih interesa krupnog kapitala, jer je ekonomija u korenu „strateških interesa“ velikih država.

Na osnovu svega navedenog, primetno je da smer u kom idu međunarodni odnosi nije obećavajući. Jedno je sigurno, situacija u Siriji se neće smiriti. Čak i da zainteresovane strane, zemlje Zapada s jedne, i Rusija i Iran, sa druge, „dignu ruke“ od konflikta u ovoj zemlji, posledice rata će nastavljati da remete život ljudi na ovom području. To bi, u postojećoj konstelaciji odnosa, bila „bolja“ varijanta, odnosno opcija koja bi imala manje apokaliptičan uticaj na svet. Ona druga, u tabloidima već proglašena solucija o trećem svetskom ratu, nije nemoguća. Naravno, ukoliko suprotstavljene strane procene da bi korist bila veća od troškova takvog sukoba. U svetu koji se temelji na uverenju „da je profit na prvom mestu“, bilo bi naivno očekivati da će altruizam i pravdoljubivost biti povod za svetski rat. Ako do sukoba zaista dođe, pitanje je da li on može ostati ograničen i da li će ga strane voditi konvencionalnim sredstvima, ili će upotrebiti strategijsko nuklearno oružje. Opet, u tu jednačinu treba ukalkulisati „interesantne“ individue koje su na čelu najmoćnijih zemalja, kao i opšte raspoloženje u svetu, među ljudima koji nisu doživeli strahote Drugog svetskog rata, te nemaju svest o dometima takve destrukcije. Kada se sve to uzme u obzir, svet nije, niti će biti idilčno mesto.

Teško je bilo šta prognozirati, ali je nerealno očekivati da privilegovani slojevi društva dozvole da u bilo kom scenariju budu na gubitku. Političari će težiti da što duže ostanu na mestu odlučivanja, koristiće medije da šire šovinističku i ratnohuškašku propagandu, a mediji će za to imati određene beneficije. Daleko neće biti ni transnacionalne kompanije, moćne organizacije koje će tragati za novim tržištima, još jeftinijom radnom snagom, još kooperativnijim režimima. Uostalom, to se od protagonista neolibelarnog sveta, sveta u kome je profit i tržišna konkurentnost jedino merilo i očekuje.

Jedino će obični ljudi izgubiti. Obespravljeni, izmanipulisani, izrabljavani. Takvih ima najviše. Čini se da njih niko ne pita. Otuđeni birokratizovani aparati savremenih država imaju malo razumevanja za muke prosečnog čoveka. Veliko je pitanje da li će u skorije vreme doći do promene na bolje. Pravo na nadu nam niko ne može oduzeti, ali pravo na očekivanje, može zdrav razum.

Aleksandar Stojanović

1 Trackback / Pingback

  1. Sirija-Hod po ivici - JUGPRESS

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*