Piše: Sava Dimitrijević
(Svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna. Svi likovi i imena su izmišljeni )
Kao da je želeo da ostanemo što duže, jer mu je svaki putnik namernik dobro došao da ima s kim da priča i razbije monotiju usamljeničkog života ovde na planini u vodenici kraj koje prolaze i smenjuju se dani i noći, jutra i večeri i povremeno, kada im je to potrebno, seljaci koji na volovskim kolima sa šinskim točkovima dovoze džakove sa žitom da ga u vodenici samelju – vodeničar se odjednom upiljio u Klena kao da se u tom trenutku nečega setio i mora odmah da kaže da mu misao ne bi pobegla:
- Da nisi ti onaj žgoljavi dečak koji je dolazio da peca uzvodno od mesta gde je sada brana na veštačkom jezeru. Naravno, to više nije ona reka koja s jeseni posle kiša podivlja, nosi drvlje i kamenje i ne možeš da je obuzdaš. Sa izgradnjom brane skratili su joj tok. Sada jedva dva kilometra ako ima od izvora do mesta gde se uliva u jezero i na obali ima dobrih mesta gde može da se peca i kupa.
Vodeničar stoji na oko dva metra od nas. Meni se čini da se na momente dvoumi, da nije baš potpuno siguranu svoja sećanja. Ali, da je bio sasvim siguran, jer mu se tako i obraćao, a to je - da je Klen zaista onaj dečak koji je po završetku brane pecao kod Belog kamena. Onda je rekao:
-Kod stene koju meštani okolnih sela zovu Beli kamen dolazio je biciklista. Mora da si ga i ti video i zapamtio. A pogotovo bicikl. Jer, to nije bicikl bandaš sa sedlom pozadi da možeš, ako želiš, nekoga da povezeš. I kad voziš uzbrdo jedva dišeš, a noge ti otežaju kao olovo. Ovo je bio bicikl za biciklističke trke – lak, možeš i na rame da ga staviš i nosiš uzbrdo. Sa takvim biciklom je prolazio pored vodenice, ali nikad nije zastao niti svratio da predahne. I nikad u isto vreme ni po istom putu - ako pri dolasku prođe pored vodenice - sa kupanja se vraćao drugim putem. A onda se pojavi pri povratku sa plaže, a da ga ja nisam video da je prošao kada je išao na plažu. Kao da je to namerno radio da se ne bi znalo ni da ide niti da se vraća.. I tako sam ga viđao samo kad je dolazio na reku ili samo u povratku - kad bi se vraćao. Naravno, ja nisam zadužen da pratim bilo čija kretanja, ali ovo mi je upalo u oči baš zbog toga što je mešao puteve i vreme dolaska i povratka. Kao klube na koje namotavamo ono što vidimo i zapamtimo, a onda ga odmotavamo da vidimo šta nam je promaklo da upamtimo, a mislili smo da smo videli i čuli.
Na ovo što je sada rekao čak je i Klen podigao glavu i začuđeno pogledao u vodeničara. Dok sam i ja pokušavao da u glavi raspletem to njegovo klube viđenja i pamćenja, odnosno to „zamršeno vreme'', kako ga je nazvao, vodeničar nastavlja da lomoti:
– U vreme kada se pojavio biciklista kod Grigorija Nepokupnoja je došla neka žena. Bila je veoma mlada, toliko mlada da su neki misili da je to neka od njegovih nekadašnjih učenica.
I tako sam na biciklistu prestao da obraćam pažnju, jer me je intersovala ta žena s obzirom da je, koliko ja znam, bila prva koja je došla kod njega posle smrti njegove žene. Vrlo brzo se pokazalo da nisam samo ja to primetio. Njen dolazak primetili su i drugi meštani, a naročito oni koji dolaze da im sameljem žito. Ali, niko nije znao ni ko je, ni od koga je i odakle je došla. Ja sam, međutim, smatrao da je žena nekog samaraša i kod Grigorija navraća da potroši višak vremena, usamljenost i u razgovoru s njim leči dosadu. Jer, kako se u selu iznad jezera pričalo - u tim godinama Grigorije ne može da ni da zaripi niti da jaše, ali može biti jak na jeziku i u skaskama iz svog detinjstva... Ali, u ovim udaljenim i ovako osamljenim selima na planini ljudima znaju da se javljaju priviđenja, omaje i duhovi i umeju svašta da izmišljaju i pričaju. Ne znam da li je kod njega noćila ili pred zoru dolazila, ali znam da su posle fiskulture profesora Grigorija pili čaj koji je on kuvao u čajniku na ognjištu ispred kolibe. On je zatim odlazio dole u varošicu po namirnice, a ona u šumu da se šeta i bere šumske plodove.
Uvek kad se setim tih događaja pomislim da je dolazak žene na trenutak gurnuo u stranu biciklistu. Kao da je neko namerno hteo -da se priča o njoj, a na biciklistu zaboravi..Mislim da sam ga poslednji put video kada sam vadio mulj i kamenje i uklanjao bukovo granje koje je potok naneo u jaz. Iza toga bilo je sunčano, ali veoma toplo, sparno vreme, omorina. Biciklista toga dana nije prošao pored vodenice i to je, kako sam ja računao, bio dan kada je na plažu dolazio drugim putem, a sa plaže će se vratiti ovim putem i proći pored vodenice. Ali, nije se vratio. Da jeste – ja bih ga sigurno video, jer sam očekivao da će proći. I više ga nisam video.
Sva ta nagvaždanja meštana po okolnim selima i ovde u vodenici o Grigoriju i devojci prestala su kada je i ona prestala da dolazi – samo dan ili dva dana kasnije od kada je i biciklista prestao da dolazi. To se poklopilo – kao kazaljke na satu tačno u podne. Mislim da je profesor teško podneo to što je prestala da dolazi. Navikao je, očito, na nju, na njen glasan govor i smeh koji je prelazio preko vodopada i ponekad dopirao čak i do vodenice. Grigorije je posle toga danima lutao šumom. Pričalo se da su ga viđali kako odlazi na sam vrh planine odakle se vide polja i velika reka sa plitkim obalama koja dolazi sa juga i koja ih skoro redovno s jeseni plavi i zasipa plodnom tinjom. Takođe se pričalo da profesor nije lutao šumom jer je poznaje bolje i od njih samih koji su ovde na planini rođeni, već je tražio tu mladu ženu, patio za razgovor s njom i njen smehom i uvek se snužden vraćao u kolibu. Nekako baš u to isto vreme otišli su i samaraši sa konjima i stražari u dugoj koloni sproveli robijaše na neku drugu seču drva na nekoj drugoj planini ili u rudnik da kopaju ugalj. Te duge kolone smaraša, konja, robijaša i stražara prošle su ovde pored vodenice. I onda je opet sve propalo u tišinu i onemelo kao nekad što je bilo – bez buke testera i sekira kojima su robijaši sekli bukova stabla, vike samaraša i njištanje konja.
Pred sam kraj leta kod Grigorija su došli neki ljudi – njih trojica, jedan u dugom kožnom kaputu, a dvojica sa mašingeverima na grudima. Neko vreme su razgovarali s njim pred kolibom, čak su popili i čaj koji je Grigorije skuvao na ognjištu ispred kolibe. Zatim ih je poveo kroz šumu i vodio do samog izvorišta reke. Grigorij mi je kasnije pričao da su tražili neku devojku, raspitivali se za njene rođake, da li možda zna kuda je i kod koga bi mogla da ode. On ništa nije znao niti pak čuo da se o takvoj osobi ovde na planini priča i da je ljudima koji su se raspitivali za devojku rekao da je, po njegovom mišljenju, dojava da se ona ovde skriva bila lažna.. Ali, nastavio je vodeničar, ako je dojava, ipak, bila tačna, onda ih je Grigorije zamajavao i vodio putem kroz šumu do mesta gde devojka nije dolazila…
Žika Klen ništa nije rekao. A meni se učinilo da je vodeničaru bilo stalo da kaže sve što mu je na umu, odnosno ono što ga je godinama mučilo, a nije imao kome da ispriča. Nastavio je:
– Ako ste pošli da tražite kolibe samaraša – nećete ih naći. Porušile su ih detonacije i odneli odroni kada su minirali teren za podizanje betonske brane za veštačko jezero. Ustvari, tamo više nema ni bukovog drveća – sve su posekli robijaši, a samaraši izvukli konjima na put i odatle su cepanice i oblovine kamionima oterali u grad.
Žika Klen je odlomio komad pogače i pogledao preko klisure na drugu obalu odakle su debele tamnoplave senke išle uz strminu prema vrhu planine. A vodeničar je i dalje uporno nastavljao da govori kao da je svojim reskim glasom pokušavao da izvuče sećanja koja je Žika zaturio negde u glavi. Gledajući u vodeničara koji je pričao i pričao a zatim pogledao Žiku koji ćuteći lomi i jede pogaču bio sam siguran da između njih dvojice, ipak, postoji nešto što obojica itekako dobro znaju, da vodeničar pokušava da Žiku Klena navede da pričaju i razmene uspomene o tome, ali da Žika ne samo da izbegava da odgovori, već upornim ćutanjem i jedući polako pogaču i mladi sir pokušava da ga odvrati od toga da i dalje čeprka po njegovim uspomenama.
Vodeničar kaže:
— Ona stena koja se naginje nad rekom i sad je tu. Preživela je miniranje terena i klizišta. Zovu je Beli kamen. Mineri su kasnije pričali da je na plažu povremeno dolazila devojka jašući na konju od samaraških koliba do Belog kamena. Mladić koji je pecao nedaleko od nje video je kad je skačući u reku nespretno skliznula sa stene i povredila nogu. Kad je video kako šepa pritrčao je i pomogo joj da se popne na konja. Devojka je bila đak. Išla je u školu – ponekad su je šoferi vozili kamionom kojim odvoze bukove cepanice i oblovinu, a najviše pešice do autobuske stanice u mestu na ulasku u klisuru gde je Dom za ratnu siročad i odakle i put počinje da se penje uz planinu. Kada su otišli samaraši pričalo se da je i ona otišla sa ocem na neku drugu planinu gde još ima šume za seču. Ali, ja mislim da je ona ostala ovde u Domu za ratnu siročad da završi školu.
( Nastaviće se )
Leave a Reply