LESKOVAC
Pored glorifikovane strane međuratnog Leskovca koja je, može se reći, opštepoznata, postoje priče iz istorije našeg grada koje nisu ispunjene nabojem pozitivne energije, entuzijazma i veličanja stanja koje je bilo aktuelno do pre tričavih osamdesetak godina.
Kao grad koji se razvio iz orijentalne varoši, sa nasleđem turske kasabe, skrajnutog mesta kroz koji ne prolaze bitni trgovački putevi, Leskovac je imao neku svoju dinamiku razvoja u privrednom i kulturnom pogledu. Tako je posle oslobođenja od Turaka 1877. godine nastala mogućnost da se na osnovama starih zanata i načina življenja, redefinisanih i prilagođenih tekućim potrebama, stvori jedna pozitivna klima za transformaciju iz trgovačkog u industrijski grad. Kako danas živimo u vremenu koje je obeleženo mnogobrojnim promenama, ipak ostaje gorak ukus u ustima, jer taj kvantitet nije doprineo kvalitativnom napretku načina življenja u našem kraju. Iz tog razloga možemo samo da zamislimo kakva je “košnica” bio Leskovac u tim ranim godinama 20. veka, i kako je sudar starog i novog dobio jednu sasvim novu dimenziju. Pa ipak, koliko god je tačno da su tekstilna industrija, proizvodnja gajtana i prerada konoplje doprineli i unapredili krvnu sliku ovog podneblja, dosta dugo su močvarni predeli na periferiji i u centru bili rak rana industrijskog Leskovca. Na osnovu pisanja savremenika kao i ljudi koji su se ozbiljnije bavili istorijatom grada podno Hisara, zaključujemo da Leskovčani tih dana nisu disali svež i slobodan vazduh. “Rupa” je bila epicentar zaraze, oblaka komaraca koji su prenosili malariju, a vetrovi su nosili zadah truleži, fizioloških izlučevina i organizama u fazi raspadanja. Iako svesni da takav ambijent nije održiv, leskovački politicari nisu bili dovoljno ažurni da taj problem reše, borba sa neistomišljenicima je često bila na prvom mestu, a čak i kada to ne bi bila, uvek su neke druge stvari bile važnije.
Tek u za vreme predsednikovanja Milana Pop Dimića (1923.-1929.) je došlo do trajnog rešenja: vrh brda “tursko groblje” je presečen, velika količina zemlje je dopremana u sam grad i korišćena je za popunjavanje baruština. Mukotrpan posao i ambiciozan plan su sa jedne strane doprineli rešavanju jednog od hroničnih komunalnih problema grada, a sa druge strane, otvorila se mogućnost stvaranja mesta za rekreaciju i uživanje na ostatku “turskog groblja”. Zasađeno je cveće i drveće, napravljene su pešačke staze, postavljene klupice, i Leskovčani svih uzrasta su dobili mesto za razonodu.
Od onda, pa do današnjih dana, tuda su prošle brojne generacije: nemirna dečurlija u večnim igrarijama, njihovi poslovično brižljivi roditelji; zaljubljeni parovi imuni na sve pojave ovoga sveta; sportisti i oni koji se to pretvaraju da jesu; pokoji pijani boemi u sitne noćne sate; ratnici nekih davno vođenih bitaka koji kroz jesen svog života šetaju ruku pod ruku, nogu pred nogu, dokle se može. Tamo ponekad odlazi i pisac ovih redova, koji je u znak zahvalnosti spokoju koji pružaju tišina prirode, hladnjikav vetar i zaborav na sve izazove života, odlučio da parku Devet Jugovića posveti ovu kratku priču.
Aleksandar Stojanović
Leave a Reply