LESKOVAC
U danima nesigurnosti, ekonomske i intelektualne entropije, kada su snovi o boljem životu postali nedostižni kao jučerašnji dan, a nastavak mučne odiseje prosečnosti i malogradjanstva neizbežni kao sutrašnji, novi vetrovi treba da budu nada da je stvaranje boljeg sveta moguće. A ti novi vetrovi su mladi ljudi: spremni i radoznali, ambiciozni i inovativni, uporni i istrajni. Pa ipak, čini se da je takva armija „ratnika bolje budućnosti“ premala.
Živo blato palanačke filozofije, po kojoj si dete (čitaj nesposoban za život) dokle god su ti roditelji živi, uvlači u svoju jamu proćerdanih života veliki broj mladih ljudi. Generacije žive po instrukcijama, neizbežno srljajući u propast, sahranjujući svoje snove i velike planove zbog kakvog-takvog posla, da bi bili priznati od onih lošijih od sebe, izbegavajući da prihvate odgovornost jer im se od najranijih dana nameće da su premladi i premalo pametni da uzmu svoj život u svoje ruke. Zbog takvih životnih postulata, veliki broj mladih, koji to u jednom trenutku to prestanu da budu, u mračnim trenucima spoznaje, tokom besanih noći, razmišljajući o sebi, često kao zaključak imaju dobro poznatu izreku: „Gde sam bio-nigde, šta sam radio-ništa“. I pored toga, postoji nada da će se nešto po tom pitanju promeniti, nada da će takva, od strane sredine nametnuta ograničenja, biti prevaziđena i da će mladi ljudi shvatiti da nikad nije prerano da svoje ime zabeleže na nekoj od stranica istorije i da je uvek pravo vreme za borbu za sebe i za svoju porodicu. Iz tog razloga, ovo je kratka priča o, nama Leskovčanima, dobro poznatom junaku iz starih dana.
Petnaesti, kao i nekoliko vekova pre i posle toga, bio je obeležen pre svega najezdom Turaka sa istoka. Nezadrživi, nemilosrdni, taktički i vojnički spremni, Turci su osvajali zemlje oko svoje postojbine, stvarali su imperiju. U moru pobeda, teško se može reći za neku da je značajnija od one izvojevane 1453. godine, kada je, iako ne prvi put u svojoj istoriji, pao višestrukim tvrdjavama opasani Konstantinopolj, odnosno Carigrad, kako su ga Sloveni nazivali. Mehmed II Osvajač je predvodeći taj pohod i trijumfalno ga okončavši, istakao svoje ime kao kandidata za jednog od najznačajnih sultana u pričama o po zlu čuvenim ratnicima iz Anadolije.
Behu to surova vremena, za sve, a naročito pokorene narode, puna neizvesnosti. Srbi, koji su imali kakvu-takvu sigurnost, zbog postojanja vazalne države na čelu sa Stefanom Lazarevićem, a kasnije Đurđom Brankovićem, našli su se, još jednom, u nezavidnom položaju. Zver je gledala na sever, i ponovo, nepun vek nakon boja na Kosovu i Maričke bitke, Srbi su bili na putu ratne mašinerije. Turci su optužili Srbe da „šuruju“ sa Austrijancima, što je za njih bio neposredan povod za rat. Svestan svoje vojne, ali i svake druge inferiornosti u tom, u najmanju ruku neravnopravnom sukobu, despot Đurađ Branković nije bio za rat, već za neko drugo rešenje, koje za posledicu neće imate masovni egzodus i stradanje Srba, rešenje u kom bi integralni deo imala i Ugarska, koja je, po njegovoj zamisli, trebalo da vojnički pomogne ondašnju srpsku zemlju. Medjutim, bilo je i drugih, onih koji su rešenje problema videli kroz oružani sukob, jer su duboko u svom srcu osećali da Turke neće biti briga za potrebe i probleme raje, i da se sloboda jedino krvlju stiče. Jedan od takvih narodnih prvaka i vlastelina bio je Nikola Skobaljić, legendarni junak leskovačkog kraja, čiji je ceo život, premda kratak, prožet mitskim elementima. Rođen kao sin neke žene iz Vine, negde oko 1430. godine, začet jer je ta devojka jela ribu skobalj, Skobaljić je sa svega dvadeset godina stekao reputaciju jake ličnosti, hrabrog ratnika i umešnog vođe. Zbog svojih crta karaktera, ali i vojničkog znanja, bio je na čelu srpske vojske u Dubočici, namenjenoj odbrani Despotovine od napada Turaka. Beskompromisan, ali znanjem potkovan, Skobaljić je, poznavajući geografiju kraja, nastojao da neprohodne planine južne Srbije iskoristi kao svoju prednost. Samo sedište njegovih četa bilo je iznad Vučja, u Zelen-gradu. Svestan rizika i verovatnog epiloga, vojvoda Nikola je svoju sudbinu uzeo u svoje ruke, a svoj i živote svojih saboraca je predao legendi. Suprotno naređenjima vladara, svoje vojnike poveo je u pravcu nadolazaće armije Osmanlija, razbivši ih u brutalnoj bici na prilazima Novom Brdu 24. septembra 1454. godine. Povremenim, ali eksplozivnim napadima, Skobaljić je uspeo u onome što mnogi u tim mučnim vremenima nisu uspeli- da bude remetilački faktor koji sultanu ne dozvoljava da uživa u pobedi od godinu dana pre toga, kada su Turci zauzimanjem grada na međi kontinenata osigurali geostratešku dominaciju u ovom delu sveta. Od kraja septembra i pomenute bitke blizu Novog Brda, do sredine novembra iste godine, Skobaljić je sa svojim junacima u više navrata napadao i pobeđivao Turke u bitkama u okolini Leskovca. Ljudi su sledili svog mladog, ali autoritativnog vođu, privučeni harizmom mladića na odgovornoj poziciji, i bar za jedan trenutak, verovali su da ima nade, i da biblijski sukob malog i velikog može da ima, po Srbiju, povoljan epilog.
Priča o Skobaljiću nema romantičan završetak. Ogromna vojska, na čelu sa sultanom je, i pored snažnog otpora, „rešila problem“, a Skobaljić je nabijen na kolac 16. novembra 1454. godine. Pa ipak, i sada, ispričana skoro šest vekova nakog toga, priča o snu jednog čoveka i njegovoj žrtvi nikako ne može da bude zaludna. Iako nedosanjan, san o slobodi Nikole Skobaljića i njegovih drugova ostao je da živi u starim pesmama leskovačkog kraja. Živeo je kratko, borio se hrabro, umro je nasilno, ali nikako za džabe. Nije doneo oslobođenje, neće biti uvršten među najveće ratnike srpskog roda, po njemu se možda neće snimati filmovi ili igrati pozorišni komadi, ali je najveće nasleđe Nikole Skobaljića poruka da treba da verujemo u sebe i svoj put i da se borimo za svoje snove, bez obzira na životno doba i na cenu, jer samo živeti na taj način znači i uistinu živeti. A čini se da nam takav stav u ovim danima beznađa najviše fali.
Aleksandar Stojanović
Leave a Reply