LESKOVAC
Prema podacima Centra za socijalni rad u Leskovcu, broj korisnika novčane, ili takozvane socijalne pomoći, na području koji pokriva ovaj Centar poslednjih godina se ne menja bitnije, i kreće se oko 2.500. Da li ovaj podatak govori da nismo ni siromašniji, ni bogatiji, odnosno da nam se standard ne menja? Ukoliko uporedimo ovaj podatak sa ostalim statističkim pokazateljima, odgovor je – ne. Život je sve skuplji, a jug Srbije sve siromašniji.
IZMEĐU JUGA I SEVERA – PROVALIJA
Prosečna julska plata u Republici Srbiji iznosila je 46.280 dinara. Prosek u Leskovcu iznosi 35.293 dinara, a u Jablaničkom okrugu 34.777, i to po opštinama: Bojnik – 29.921, Vlasotince – 31.186, Lebane – 31.161, Medveđa – 47.344 i Crna Trava – 33.622 dinara.
Budući da su na sajtu Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija najsvežiji podaci oni koji se odnose na jun, radi tačnijeg poređenja uzećemo i za naš grad i okrug junske pokazatelje vezane za prosečna primanja. Naime, u junu prosečna plata u gradu Leskovcu iznosila je 35.893 dinara, a u Jablaničkom okrugu 35.062 dinara, što po opštinama izgleda ovako: Bojnik – 30.915 dinara, Vlasotince – 31.644 dinara, Lebane – 30.442 dinara, Medveđa – 41.963 i Crna Trava – 32.573 dinara.
Natrposečne zarade statistika je registrovala u Smederevu – 61.674 dinara, Beogradu – 57.227 dinara, Novom Sadu – 53.706 dinara i Pančevu – 48.444 dinara. Prosečne mesečne zarade ispod proseka zabeleženo je u 10 gradova i opština Srbije, među kojima se Leskovac sa nešto više od 35.000 dinara, nalazi ubedljivo na poslednjem mestu, bitno iza, na primer, Užica i Subotice, gde su zarade takođe ispod proseka, ali su ipak za desetak i više hiljada više nego u našem gradu. Ovakvu poraznu statisiku po naš grad pokazuju podaci sa sajta Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija.
Slika bi bila potpunija kada bismo imali na raspolaganju i visinu potrošačke korpe za Leskovac. Iako je godinama Odsek za cene pri Gradskoj upravi za privredu i poljoprivredu radio ovaj posao, dobili smo informaciju da takvim podacima ova uprava više ne raspolaže. Zbog toga poređenje možemo da napravimo jedino sa potrošačkom korpom na republičkom nivou. Naime, prema dostupnim podacima, minimalna potrošačka korpa u Srbiji u junu iznosila je skoro kao i prosečna plata u gradu Leskovcu – 34.862 dinara, dok je prosečna potrošačka korpa gotovo duplo veća u odnosu na prosečna primanja Leskovčana i iznosi 67.031 dinar. Dalje, statistika kaže da je prosečna zarada bez poreza i doprinosa isplaćena u junu nominalno veća za 4,2 posto, a realno za 3,9 posto u odnosu na jun 2015. godine. Prosečna zarada bez poreza i doprinosa isplaćena u periodu januar – jun 2016. nominalno je veća za 4,3 posto, a realno za 3,3 posto u odnosu na period januar – jun prošle godine.
- AKCIJE CRVENOG KRSTA
I Crveni krst je jedan od institucija koja po definiciji treba da pomaže ugroženom stanovništvu. Tako je Ministarstvo i ove godine organizovalo akciju podele 700 besplatnih paketa seoskim i samačkim domaćinstvima u ruralnim sredinama. Do sada je, kako saznajemo u ovoj instituciji, obavljeno pola posla. Postoji potreba bar za još 300 ovakvih paketa (koji se sastoje od hrane i higijenskih proizvoda), procena je Crvenog krsta u Leskovcu. Međutim, mnoga pitanja vezana za ovu akciju (koja je svakako za pohvalu, mada bi trebalo da se organizuje više puta tokom godine, da bi ugroženo stanovništvo zaista osetilo i neki boljitak) su diskutabilna – da li pakete deliti samo domaćinstvima u zabačenim planiskim predelima, i da li samačko staračko domaćinstvo u, na primer, naselju Ančiki, ili u nekom ravničarskom selu nema pravo na ovakav vid pomoći? Da li staračkim domaćinstvima koja imaju i veću površinu zemljišta, koju međutim nema ko da obrađuje, deliti pomoć ili ne? I tako dalje. Spiskove onih kojima treba podeliti pomoć sačinjavaju mesne zajednice, što je i logično jer ljudi iz mesnih zajednica najbolje poznaju stanje na svom terenu. Ove podatke Crveni krst ne proverava, ali se veruje da zloupotreba nema.
- NARODNE KUHINJE SPAS ZA MNOGE, ALI I PONIŽENJE
Dragan Mitrović godinama svoj jedini obrok, zajedno sa svojim bratom, uzima na šalteru u Kajmakčalanskoj. Ima 53 godine i kaže da nikada nije bio zapošljen, i na pitanje čime se bavi odgovara „na zavodu sam“. Kaže da tokom dana jede samo ono što uzme u narodnoj kuhinji, i da mu je to dovoljno, kao i da je hrana koju uzima dobra. Živi u Turekovcu i svakodnevno dolazi po sledovanje za svog brata i sebe.
O svojoj potresnoj sudbini za naš list priča i žena koja svoje ime neće da kaže.
-Sramota nas je, osećamo se poniženo, teško je da se govori o tome,- kaže. Ona ne radi nige, niti je ikada bila zapošljena, suprug je u privatizaciji ostao bez posla, ali zbog psihičkih problema nije sposoban za rad, tvrdi ova žena. Ona živi na Hisaru sa suprugom, kaže da su deca otišla svojim putem i da ima unuke.
-Znači nam ovaj obrok mnogo, al je poniženje veliko,- kaže ona.
Ljudi koji koriste obroke narodne kuhinje najčešće beže od novinara, od kamera pogotovu. Nerado pričaju o sebi i zbog čega su prinuđeni da tu dolaze po hranu, izbegavaju svaki razgovor.
Narodne kuhinje takođe predstavljaju vid pomoći socijalno ugroženom stanovništvu. U Leskovcu ona radi tokom cele godine, sem avgusta, i broj obroka je od tristotinak povećan na 700. Naravno, procena je da bi i taj broj trebalo da bude znatno veći. Ukoliko neka osoba tokom meseca ne dođe tri do pet puta po svoje sledovanje, narednog meseca Centar za socijalni rad automatski je skida sa spiska korisnika. Pri tome niko ne proverava da li je čovek bolestan, ili ima neku drugu „muku“ koja ga sprečava da dođe do šaltera u Kajmakčalanskoj. Znači, u takozvanu narodnu kuhinju dolaze samo oni koji su pokretni i koji su u stanju da dođu, tako da ni to nije prava slika siromaštva u našem gradu.
- POTRESNE PRIČE PENZIONERA
U Leskovcu je, inače, prema podacima Udruženja penzionera, ima oko 30.000 penzionera. Od tog broja je 9.911 penzionera iz radnog odnosa sa primanjima od 17.500 dinara, 582 zanatlije primaju iste iznose penzija, dok je broj poljoprivrednih penzionera koji primaju po 17.000 mesečno 5.581. Iz radnog odnosa penzije do 20.000 dinara primaju 12.956 penzionera, kao i 622 zanatlije i 5.600 osobe po osnovu poljoprivrednog osiguranja. Ukupno 16.374 penzionera ima mesečnu penziju do 17.500 dinara, a do 20.000 dinara 19.238 penzionera.
U Udruženju zanatlija ne barataju preciznim podacima koliko je onih sa visokim penzijama, ali pravnik u penziji Nikola Vuksanović ističe da ih je malo, i da su to bivši državni službenici, direktori, vojna lica i slično, odnosno svi oni koji su uživali u blagodetima visokih plata. Nema ni preciznog podatka koliko je starih osoba koje žive od 6, 8, ili 10-tak hiljada mesečno, ali Vuksanović kaže da takvih penzija ima i te kako, reč je o ljudima sa veoma malim radnim stažom ili invalidskim penzionerima.
Nikola Vuksanović kaže da se gotovo svakodnevno susreće sa potresnim pričama, u Udruženje dolaze ljudi koji mole za pomoć, jer su im zbog nemaštine ugroženi životi.
Branislav Avramović iz Navalina penzionisan je kao invalid rada i ostao je bez supruge pre više godina.
-Obraćam se sa zahtevom da mi pružite pomoć. Imao sam operaciju glave i zbog tumora mi je ugrađena pumpa, zbog iste bolesti operisao sam i kičmu. Imao sam infarkt, penicilinski šok i tešku upalu pluća. Sve ovo mi otežava život i nisam u stanju da se brinem o sebi. Obraćam se Udruženju da mi dodeli dopunska sredstva pored moje invalidske penzije koja iznosi 8.000 dinara. Od tog iznosa 80 posto mi odlazi na lekove, za ishranu ne ostaje, za struju i vodu nemam. Ogrev nemam, hleb sa ostalim namirnicama nemam, šporet na drva nemam, kao ni šporet na struju. Živim bespomoćno.-
-Ovo je jedna od potresnih priča, o kojima razmišljam i kada odem kući, jer ovim ljudima Udruženje ne može da pomogne. Ovakvih i sličnih zahteva je mnogo, a mi smo bespomoćni, jer nemamo sopstvena sredstva,- kaže Vuksanović.
Iz sopstvenih sredstava Udruženje penzionera ove godine podelilo je 2 miliona i 200 hiljada dinara, pomoć od po 1.500 dinara dobilo je 1.460 penzionera. Na osnovu projektnog finansiranja Udruženje je iz gradske kase dobilo 7 miliona dinara, kada je vaučere na 1.500 dinara za kupovinu u „Orionu“ dobilo 4.506 penzionera. Vuksanović kaže da su to ko će dobiti pomoć (budući da je celu ovu priču opozicija povezivala sa predizbonom manipulacijom vladajuće stranke) donosili mesni odbori udruženja, na osnovu visine penzije, zdravstvenog stanja i slično.
Prema tome, podaci sa početka teksta, koji govore u prilog tome da se broj korisnika socijalne pomoći ne povećava, sasvim sigurno ne daju pravu sliku našeg životnog standarda. Treba imati u vidu i to da su korisnici novčane pomoći koju daje Republika samo oni koji su prijavljeni na tržište rada kao nezaposlene osobe, a poznato je da podaci Nacionalne službe za zapošljavanje nikada ne daju celovitu sliku nezaposlenosti. Uz to, ne mali broj domaćinstava na selu, zbog nekoliko hektara zemlje koju poseduju, ne mogu da ostvare pravo na pomoć države, iako žive na rubu egzistencije. Posebna priča su staračka i samačka domaćinstva u zabačenim ruralnim područjima, za koje čak ni po mesnim zajednicama neće znati da vam kažu od čega žive, i da li su uopšte živi, i koji nikako ne bi bili u stanju, čak i da znaju za to svoje pravo, da sakupe obimnu dokumentaciju i obrate se nadležnim institucijama.
Sve ovo potvrđuje konstataciju iznetu u naslovu – da je Leskovac po životnom standardu na samom dnu u Srbiji, da je to višedecenijska politka države koja zemlju deli na bogatiji sever i siromašan jug, i da se do današnjeg dana govoto ništa promenilo nije, iako su svim političarima usta puna priča o strateškom značaju ovog dela Srbije i važnosti njegovog razvoja. Istina da su izdvajanja lokalne vlasti za socijalu u prvoj polovini ove godine povećana za 52 posto u odnosu na isti period prošle godine (38 posto više korisnika jednokratne novčane pomoći u iznosu od dve do četiri hiljade dinara), ali to bitnije ne menja sliku našeg standarda.
Sonja Petrović
Leave a Reply