KO ĆE KOGA

LESKOVAC

(dr Vjačeslav Nešić)
Premijera pozorišnog komada Živomira Stojanovića Žorža „Ko je koga“, održana je 30. marta u leskovačkom Narodnom pozorištu (LNP) sa početkom u 20 časova, da bi repriza ove predstave bila odigrana već sutradan u petak 31. marta 2017. godine. Premijeru nisam, namerno, gledao; gledao sam reprizu. Nisam gledao premijeru da ne bih ugledao sve one likove koji redovno dolaze na premijere pozorišnih komada, jer su dobili džabe ulaznicu, kao i zbog same predstave, jer mislim da je, skoro uvek, sama predstava mnogo bolje odigrana na reprizi od premijere; tada su glumci oslobođeni bremena, pa i stega, premijernog izvođenja i postoji mogućnost da pruže svoj maksimum.
Kao što sam već pisao, povodom pozorišnog komada „Mušica“, isto tako mislim da pozorišnom komadu-vodvilju „Ko je koga“ nije mesto u repertoaru Narodnog pozorišta u Leskovcu, te da je pre namenjen amaterskim pozorištima ili estradnim putujućim družinama nego jednom profesionalnom teatru. NJegovim stavljanjem u repertoar i izvođenjem u LNP, ono (LNP) je spustilo svoju pozorišnu scenu na nivo amaterskih ili pak estradno-kabaretskih pozorišnih trupa. Jer, ovaj pozorišni komad nije komedija, nije vodvilj, nije burleska, nije pozorišna lakrdija – ovo je lakrdija od pozorišta. Samo delo je tortura publike. Ovakvog diletantskog čuda – „nešto, a pozorište“ – igraju se predškolska deca u baštama svojih porodičnih kuća gde je pozorišna zavesa najobičniji čaršaf okačen na konopac za sušenje veša i gde je publika komšiluk i najbliža rodbina. Tako ja mnim. Umesto etike, diple, gospodo, kako bi rekao Miloš Đurić. Pa, gde je ta pozorišna uprava LNP da kaže: Ovo „čudo“, na pozorišnim daskama LNP, ne može da prođe! Gde je lokalna samouprava da kaže: Ne damo ni prebijene žute banke za ovakva pozorišna iživljavanja neodgovornih pojedinaca?! Gde su svi Ti ljudi? Gde?
Sam pozorišni tekst je površan, plitak, siromašnog i jeftinog duha, sa nepotrebno grubim pikanterijama gde se ne teži za satirom, već za banalnim, kafansko-uličarskim vicem, koji ponekad upali, ali, u većini situacija, ostane na pola puta kao neuspeli vic, kao groteska sa kojom se žonglira, vrlo često ponavljajući i prerađujući se u raznim varijantama, dok gledaocu ne dosadi. Međutim, kada takav vic pređe u erotične sfere postaje neukusan i vulgaran. Imam utisak da je pisac komada Živomir Stojanović Žorž želeo da nušićevskim jezikom ispriča ljubavne jade Leposke i Milisava, ali da je preterao u želji za kopiranjem i stvaranjem nušićevske pozorišne atmosfere za koju ne poseduje spisateljskih mogućnosti, a još manje znanja i talenta. Kao da je niz pozorišnih skečeva ili čaršijskih anegdota sabrano, zbrda-zdola, i pretvoreno u nekakav konglomerat koji teži, bez imalo nade u uspeh, da bude komedija-vodvilj, gde se umesto britke satire prešlo na nekontrolisane niske strasti, jeftine prostakluke i vulgarnosti; gde smo umesto nušićevskog jezika, dobili jezik Kursadžija, sve u želji da se dobije predstava koja bi se dopala pozorišnim gledaocima. Pogotovu što sam reditelj Mladenović kaže: „…cilj ovog vodvilja je samo da zabavi i da nasmeje publiku. Viših ciljeva od toga nemamo, zaista.“ Šta nakon ovakve izjave reditelja reći? Šta? Ako je cilj ovog pozorišnog komada „…samo da zabavi i nasmeje publiku“ onda je on sasvim nepotreban, jer se „naivni“ gledalac, kakvog priželjkuje gospodin Mladenović, može „uhvatiti“ na efekat i šmiru, gde važi sentenca: „Lud se i na brašno smeje.“ Ne mogu da shvatim da su se ambicije reditelja-glumca gospodina Mladenovića, tokom njegovog tridesetogodišnjeg angažmana u LNP, zadovoljile jednim ovakvim lukrativnim pozorišnim komadom. Ovo je za plakanje!
Komedija ima svoje težište i zna se oko čega se radnja odvija. Ćerka Žike Pampura, lepa Leposka, zaljubljena je i ostaje trudna sa Milisavom, Tikomirovim sinom. Kako su porodice Žike Pampura i Tikomira Kekinog u zavadi, zaraćenih odnosa, zbog „silivanja“ Žikinih kokošaka od strane Sofronija, petla Tikomira Kekinog, samim tim je i ljubav Leposke i Milisava nedozvoljena romansa i nemoguća misija. Sam rasplet komada „Ko je koga“, sav taj kalambur, odvija se oko Žikine želje za dokazivanjem, pred licem pravde, „silovanja“ njegove Leposke od strane Milisava sina Tikomirovog. Naravno, na kraju je happy end i svadba. Radnja i siže komada toliko karakteristična za srednjovekovne komedije nastale u periodu 15. i 16. veka, pogotovu komedija tipa dell’arte.
U samom prikazu pozorišnog komada oseća se amaterska atmosfera, nešto kruto, neuigrano i stegnuto kao da se ne radi o premijeri ili prvoj reprizi, već o nekoj od proba pred generalnu probu, pa se glumci još nisu razigrali, kao da još nisu„ušli“ u ulogu ili još nisu „raspoređeni“, kako je govorio veliki Zoran Radmilović. Nije bilo spontane i iskrene glumačke razigranosti i živahnosti, bez kojih komedija poprima tragične razmere neuspelog vašarskog cirkusa – „kod Marike na karike!“ Predstava ne teče spontano, ne klizi, već ima prazne hodove ispunjene pozorišnom prazninom i glumačkom konfuzijom u traženju rešenja za nastalu situaciju. Svaki, pa i pozorišno najneobrazovani gledalac, zna da od momenta podizanja pozorišne zavese i početka predstave, pa sve do spuštanja iste, tj. kraja predstave, komedija-vodvilj mora da ima punu razigranost, da sledi sve ubrzaniji tempo koji svoj krešendo doživljava pred samo spuštanje zavese. Jezik, scenski govor, na kojem se predstava igrala, nije bio književni, nije bio kolokvijalni, nije bio na leskovačkom dijalektu – bio je sve to zajedno, bio je, što je najgore, nešto između: lingvistički bućkuriš svakojakih lokalnih dijalekata; bio je do zla boga loš, bio je karikatura leskovačkog govornog jezika. Od leskovačkog dijalekta, od njegovog sočnog kolorita i lokalne boje i samo nama, Leskovčanima, prepoznatljivih reči nije ostalo ništa, sem izuzetno lošeg akcenta velike većine, skoro svih, glumaca. Ovo ističem, jer je režiser predstave g. Mladenović u najavi predstave izričito napomenuo da će se igrati na leskovačkom dijalektu! Gde je lektor, gde je dramaturg?! Pitam vas, pitam! Za ovo je režiser gospodin Mladenović jedini krivac. Scenografija i kostimi Hristina Nedeva baš mi se sviđaju. Pogođeni!
Što se tiče glumaca, daleko ispred svih ostalih, svojom pojavom, glasom i stasom, svojom glumom, svojim scenskim kretanjima odskakao je Miodrag Krčmarik u ulozi Žike Pampura. NJegova izražajna pojava, zrela glumačka ličnost, koja zna kako se gradi scenski lik, dominirala je čak i u glumčevim persiflažama, koji su uvek bili na mestu i u pravom trenutku. Tačnu i preciznu modulacija glasa podešavao je za svaku odgovarajuću priliku, nezavisno od toga da li je u ulozi žene-detektiva ili pak samog Žike Pampura. Jedino je on uverljivo glumio na pravom leskovačko akcentu; pravi leskovački azg’n abaflar i ain, koji svim svojim bićem samo želi, kada pukne porodični rezil, kada kajdiše, da: ist’ckmTikomira Kekinog. Žovijalnog tatka Žike Pampura, Obrena, koji se dibidus aknosaja i koji se polako, ali sigurno, primica prema Bagrem banju, tumačio je, kao gost, Dragoslav Savić. Leskovčani imaju izreku, pa kažu: Od jebandžiju ne čekaj spasenje; i ovog puta su bili ametom u pravu. Čak, ni gospodin Savić nije spasao ovu predstavu, jer previše je bilo teatralnosti u njegovoj glumi. NJegov Obren nije „pogođen“, pošto u nekakvoj mojoj karakterizaciji lokalnih tipova, ovaj lik je, tako barem ja mnim, duhovita karikatura ostarelog Leskovčanina koji se još neda, a kome je vreme već iscurelo.

Nataša Stanković je, glasom i stasom, stvorena za ulogu Leposke, at’rljive devojke (Leskovčani kažu: at’rljiva moma, stomak do zubi). Gospođa Stanković, vatreno i lepo pleše, erotski zavodljivo, ali gluma očajna, stvaro očajna! To što ne zna kud će sa rukama, što su joj scenski pokreti i glas nesigurni, što je toliko konfuzna na samoj rampi, to je prvenstveno krivica režisera; ali, za ime boga miloga, pa glumi se i licem, a ponajviše očima, a sa takvim izuzetno izražajnim i lepim očima, dva gorska jezera, kakve ima, kao Božji dar, gospođa Stanković, publika mora, jednostavno mora, da bude zavedena i da joj sve, ama baš sve iskreno poveruje (sa takvim očima ne bi bila puštana u salone pristojnih beogradskih kuća- kako piše Momo Kapor). Leposka nije krška, niti porodični bukluk, ona je samo savremeno devojče, peršilika. „Gluma ne može da se nauči, ali ima vremena da se osvoje neke tehničke stvari, da čovek razmišlja o sebi, da se malo bavi svojim glasom, da nakupi neko znanje, ali i da među svojim kolegama pokaže svoje neznanje, pa da ga drugi isprave“ – smatrala je neponovljiva glumačka veličina, pokojna Neda Spasojević. Mislite o ovome, gospođo Stanković! Vlasta Pendrek u tumačenju Nenada Mitrovića mora, definitivno – edn’k, Ruscantea da izbaci iz sebe. Ne učinili to, ući će u šablon i sve ostale njegove role ličiće jedna na drugu. Ovo je nova uloga, a ne čal’k šemša Ruscante u policijskoj uniformi. Jeste da se policajci uglavnom deru, uzgred, iz toga je verovatno nastala moja averzija prema glumcima koji nedostatak snage i impresivnosti nadoknađuju vikom na sceni, ali ne treba da zabantan u sebe da g’lči sa proscenijuma kako bi publika nešto prepoznala. Taj simulacrum, tu šmiru, a ne glumu – To ne podnosim. Šta će mu To!? Treba da smiri svoje hormone i da se posveti struci, za šta je učio škole. Kao što je govorio Oskar Vajld, svemu mogu da se oduprem, osim iskušenju, a gluma je veliko iskušenje i zato neka radi na sebi, zbog sebe samog, svog nespornog talenta, ali i zbog Glumišta. Milevku, Žike Pampura suprugu, tumačila je Mirjana LJubić Andrić. NJena uloga Milevke je loše stilizovana i loše odigrana: neprirodno izveštačena je, sa nepotrebno histerične preteranosti i bez imalo topline u glasu, čak i kada se obraća trudnoj ćerki. Svoju tetralnost ispoljava preteranošću u pokretima, i ono što mi posebno smeta, iseckanosti u izražavanju afekta. Ostala je na pola puta od brižne Leposkine majka, lojalne Žikine supruge i smerne Obrenove snaje. Baš šteta!
Tikomirov Milisav u tumačenju Filipa Radivojevića bio je bleda slika lokalnog mangupčića, anemičan, nemotivisan, bezvoljan, tankog i prigušenog, jedva čujnog, glasića; sa mešavinom pogrešnih akcenata, iako rođeni Leskovčanin, totalno van uloge. Osim scena repovanja, gospodin Radivojevića je dibidus emotivno nedorastao za ovu ulogu (ne znam samo šta je tražio, zašto se je uopšte i pojavljivao u ovakvom izdanju na sceni LNP). Simu i Limu tumačile su indisponirana Jasna Radivojević, te prirodna i šeretski goropadna Vesna Mirković Đorđević.
Na žalost, bez obzira na amatersko glumatanje, toliko providno, velike većine u glumačkom ansamblu, gde su glumačke persiflaže, čast gospodinu Krčmariku, dovedene do petparačkih kreacija; bez obzira na sve prostakluke i vulgarnosti u samoj predstavi, sve To glatko prolazi kod ogromne većine gledalaca. Zato, radi pravičnosti i poštenja, osećam potrebu da kažem da je publika bila oduševljena predstavom tokom koje se vidljivo zabavljala, grohotom se smejala i aplaudirala na otvorenoj sceni. Na kraju predstave ceo ansambal, sa režiserom g. Mladenovićem na čelu, dobio je višeminutni gromoglasan aplauz. Je li javlje od sna smućenije!? Što se tiče mojih, ličnih, celokupnih impresija, koje su, uzgred budi rečeno, beznačajne i neobavezujuće za bilo koga, od pozorišne predstave „Ko je koga“ jedino je „Mušica“ neuporedivo lošija. A, s’klet, predstava je, što bi Leskovčani rekli: „T’nka svirka“, ametom. Žali bože pare i nepotrebno izgubljeno vreme. Jednom rečju: Živa sramota bre, sestre slatke i braćo u Hristu pozorišni uposlenici LNP! Tako ja mnim.

 

Fotografija: NARODNO POZORIŠTE LESKOVAC