LESKOVAC
Druge večeri leskovačkog SLEM-a, publici se svojom knjigom predstavio Ljubomir Stojanović, koji se, pored egzistencijalne profesije inženjera, povremeno lati pera, na izgled relaksacije radi. Predstavljajući Stojanovićev rukopis, Nikola Milićević,urednik Nove Naše reči, u recenziji kaže:
-Za ovaj svoj uradak, kome je Ljubomir dao ime „Selska tetka vizitarka“, on kaže da je roman, i ja nemam razloga da mu u to ne verujem. Onaj ko nešto pravi, najbolje, valjda, zna šta pravi. Mada… od svega toga može i svašta da bude.
A evo i zašto. Osim što je to retka zver napisana u stihu, „Vizitarka“ je rukopis ispisan u formi monologa, dijaloga, replika, i onog pomalo zaboravljenog „nadgornjavanja“, oblika razgovora svojstvenog ovom narodu i ovim krajevima, pa bi od sočinjenija mogla da nastane i drama. Ili komedija, ako se u obzir uzme i njena, sekundarna doduše, namera da zasmeje, pa onda groteska, za one koji u poetici apsurda ne vide ništa smešno, čak i kad duhovitost, ironija i sarkazam, kojih u ovom rukopisu ima podosta, ne izostaju.
Oni, koji nisu stari, nego duže pamte, znaju da su, do skora, pre nego je krenulo izumiranje, u našim selima postojali egzemplari neobičnih ljudi, utoliko neobičnijih ukoliko je zajednica bila razvijenija, bogatija i jača. Neizostavni su, dakle, po rastućoj skali značaja, bili seoska luda, lokalni špijun, (ima li koga da mu je Aleksa Žunić stvarno nepoznat!?), Radio Mileva i – selska tetka vizitarka.
Onaj prvi nesrećnik, imao je ulogu nekakvog pajaca, pripadao je kategoriji ljudi sa posebnim potrebama, pa ga je zajednica za sevap (dobrodušnost) čuvala.
Lokalni špijun je glumatao veličinu nasuprot činjenici da je običnim ljudima nekoristan, ali i ličnog umišljaja da je nužno potreban vlastima čijeg bi parčeta sile da se (uzalud) domogne.
Radio Mileva je bila benigni abronoša, dobošar, opet neka vrsta preteče današnjih društvenih mreža, koju bi svako da čuje, ali malo ko da shvati ozbiljno.
Selska tetka vizitarka je jedina među njima bila stvarna institucija, pojava izistinski vredna socioloških istraživanja jer… Svi su znali da ona zaista postoji, ali niko nije mogao da tačno objasni niti njeno poreklo, niti njenu pojavu. Odlično upućena u sva događanja u zajednici u kojoj obitava, ali i oko nje, a da se pri tom nisu tačno mogli da utvrde izvori njenih saznanja. Intuitivno inteligentna, ali obično bez formalnog obrazovanja, sa tačnim prognozama i jasnim savetima za postupanje u komplikovanim životnim stanjima i situacijama, oštra jezika i direktnog nastupa, pa se zato dijalozi u Ljubinim stihovima kreću od rasprava o kosmičkim nanotehnologijama, do rešavanje problema o tome – kome pripada veći deo jalove šljive na zajedničkoj međi. Selska tetka je izazivala priličan stepen, doduše neodređenog, ugleda u zajednici, ali, i strah, i strahopoštovanje. Zbog svega toga, njene vizite i njena pojava u dvorištu domaćina izazivala je nervozu, ali je, zbog ljudske gladi za informacijama, njeno duže izostajanje u nečijoj kući budilo još veću zebnju. Ne zbog onog – nije li joj se desilo štogod, već zbog onog – nije li se meni desilo štogod.
Brzog i britkog uma, oštra na rečima i direktna u nastupu, selska tetka vizitarka je ne u jednom slučaju bila most između zavađenih, delujući, kad treba, i psovkom na buđenje svesti, otrežnjenje i „spuštanje“ na zemlju usijanih glava zapletenih u sopstvene bezizlaze, nudeći do tog časa neslućene kompromise sa uverenjem da su svi na dobitku. I ne jednom se događalo da savete od nje zatraže i oni koji su, na pomen njenog, sad da li je zvanja ili nadimka, reagovali sa podsmehom.
Uz sve to, postaje jasno otkud u njenom priimeku – tetka.
Litota, čak i kad je podsmešljivo izrečena.
Živim u podneblju nadimaka, pa sam godinama imao uverenje da nadevanje podsmešljivih dodataka pravom imenu, kao istinska sublimacija karaktera ličnosti sabijena u jednu ili dve reči ( a u Ljubinom slučaju u pitanju su čak tri), predstavlja jedno od velikih dostignuća duha našeg naroda. Međutim, u susretu sa Ljubinim likom morao sam da od takvog ubeđenja odustanem, uvidevši da sam se ja time bavio samo kao meni zabavnim hobijem, a da je u pitanju ozbiljan istraživački posao.
Iz opisanog, jasno je da u pojmu selska tetka vizitarka ima posla i za sociologe, i za psihologe, i za jezičare, i za sve one društvenjake koji bi da život ljudi podvedu pod standarde. Bilo je posla i za Ljubomira, koji se odlučio da jedan ovakav egzotičan lik opiše jezikom posmatrača, oslikavajući junakinju svog dela veoma reljefno, veoma slojevito i veoma slikovito do te mere da sam se, čitajući knjigu, ne jednom zapitao – nije li Ljubomir poznavao više od jedne selske tetke vizitarke. (Ne mora sada. Odgovor očekujem u nekom od njegovih narednih dela.)
Jezik kojim Ljubomir piše, tačnije kojim razgovara sa svojim glavnim likom, je dijalekatski, naš, ovdašnji, sočan i raskošan toliko da nudi pravi izbor za gradnju, nizanje njegovih kitica. Osim što je svojim zapisom Ljubomir uramio i od zaborava stavio na čuvanje pojam sleske tetke vizitarke, kao sinonima jednog vremena, ljudi i događaja koji su kroz njega prolazili, on od zaborava sklanja i jezik izložen pojednostavljivanju, tuđicama čije se značenje može definisati tek opisno, što opet znači bogatijim i kitnjastijim jezikom, u kome nema mesta difoltizaciji.
Ljuba hrabro upotrebljava i reči koje su po savremenim standardima postale arhaične, ali bez kojih bi njegove rečenice izgubile tok, ukus, bile osuđene da budu sastavljane od ponovljenih reči i izraza.
Koristeći svoju selsku tetku vizitarku kao medijum, Ljubomir koristi i psovke, i nepristojne reči, i delikatne glagole, stavljajući ih u funkciju lascivnog, odvajajući ih ponekad duhovitom replikom ili scenom od granice koja bi predstavljala vulgarnost. Opravdanje za to nalazi i u činjenici da je selska tetka vizitarka obilato koristila taj jezik i pred decom, i da joj to nikada nije zamereno kao nepristojnost… Takav jezik ne bi trebalo da bude smetnja u čitanju, osim ako čitalac ne pripada licemernoj aristokratiji srpskog jezika, koja anatemu psovke smatra vrhunskom čistotom. I koja će se pobuniti protiv upotrebe psovke u pisanom jeziku, u književnosti, ali će vazdan i bez pobune držati upaljen televizor sa pornografskim sadržajima srpskih rijalitija.
Od vremena do vremena ( ko se još danas seća Crvenog bana Vuka Karadžića, i ko se još bavi time?) promene se standardi, pa ono što je živa stvar doživi svoju metamorfozu na način da se psovka ne posmatra više kao deo jezika koga se treba u pisanoj reči kloniti, već ona jeste jezik, neporecivo nasleđe, etnološka i literarna vrednost. Moje je uverenje da srpski jezik ne zagađuju psovke, pod uslovom da nisu maligne i preteće, već ga zagađuje sve prisutniji nadriknjiževni novogovor, nepodnošljivo dosadna, prazna i leksički na smrt zagađena pisanija onih koji se zalede kad ih upitate – šta su u srednjoj školi imali iz srpskog, i ko im je predavao jezik. Dobro formulisana psovka ili na pravo mesto smeštena reč proistekla iz pomenutog Vukovog Crvenog bana je lekovita u neizbežnom sudaru sa pomenutim metastazama. A selska tetka vizitarka, odnosno Ljubomir, njen u ovom slučaju tvorac, ih koristi. Stavljajući ih u pravom trenutku na pravo mesto. U rečenicama, mislim.
Rekoh već, pa sada samo da ponovim: Ljubomir „Selsku tetku vizitarku“ piše dijalektom, i to ne uvek onim gradskim varijetetom. U njegovim se rečenicama mogu naći prisustvo i tragovi i drugih dijalekata koje koriste (doduše sve manje) ljudi iz Porečja, Jablanice, ili krajeva uz Moravu (što opet implicira pitanje – nije li Ljubomir poznavao više od jedne selske tetke).
Ali, i to ide njemu na slavu. U najezdi svega i svačega pod pojmom globalizacije, unijaćenja, treba i snage i volje za uhvatiti se u koštac sa odbranom nečega što je bilo srednjevekovni službeni jezik Srbije, a taj timočko-prizrenski, četvoropadežni jezik, jeste jezik kojim su pisani dokumenti despota Stefana Lazarevića, na primer.
U tu svrhu, a i u svrhu boljeg razumevanja jezika koji je koristio, Ljubomir je na kraju svoje knjige poređao svu silu reči iz dijalekta koje bi mogle da izazovu zabunu, ili knjigu učine nečitljivom, stavljajući uz svaku od njih i prevod, značenje u jeziku kojim se danas kolokvijalno govori. Pa, kome treba…
I, ja ovde završavam otvaranje prve strane. Za zatvaranje poslednje strane, zaduženi su čitaoci..
N.
Antrfile
U Knjižari „Stošić“ je prvog dana SLEM-a održana i promocija knjige „Jezičara“, Ivane Petrović. O knjizi su govorili Saša Stanković i Srba Takić, dok je autorka čitala odlomke iz svoje popularne zbirke kazivanja pretočene u kratke pripovetke.
Leave a Reply