LESKOVAC
Od kada sam počeo da pišem za NN reč, a pre toga i za neke el. portale, učestale su, skoro svakodnevno, a posebno tokom letnjih ferija, primedbe koja su mi postavljali mnogi iz mog okruženja, a pogotovu leskovačka uskogruda čaršija: Zašto si se toliko uhvatio za ljudska prava, pa ljudska prava, i zašto stalno potenciraš civilno ili građansko društvo? Ništa, ama baš ništa nije, bar imam takav osećaj, većini Leskovčana značilo niti ih posebno interesovalo sve što sam, u tekstovima, iznosio u vidu kritika ili pohvala o leskovačkoj svakodnevnici! Šta hoću da kažem? Ne trčite pred rudu. Ne padajte u vatru. Ništa specijalno. Samo to da imam neki neprijatni utisak, voleo bih da se varam, da je većina Leskovčana davno digli ruke od sebe, kao da su „šišani po mozgu“, ili da im se je „žuč razlila na mozak“ pa niti haju niti zbore na sve Ovo „šta sanjaju, a šta im se događa“. Jaka i bučna tišina. „Je li javlje od sna smućenije“ u Leskovcu? Kao da je zbog nas grdne zapisano: Gluvom govoriti, slepom pokazivati, a bezvrate i beskičmenjake uspravljati – uzaludan je posao!
Tekst o civilnom društvu i ljudskim pravima, koji je pred vama, samo je za Leskovčane, da neke podsetim, a sebe opomenem, ništa više ali ništa ni manje.
Uvreženo je mišljenje da svi ljudi, pa i mi Leskovčani, dobro znamo svoj materinji jezik, što je daleko od istine bez obzira što je jezik suština identiteta. U kolokvijalnom govoru, u govornom jeziku tj. u svakodnevnom govoru, pragmatici tj. narodnom govoru, kada koristimo jezik komunikacije, želeći da se pravimo mnogo pametni i načitani, da izigravamo intelektualce, bez obzira šta taj pojam znači, mi vrlo često koristimo reči ili pojmove čije značenje ne da ne znamo, nego ih skroz nakaradno tumačimo i plasiramo! Svakodnevno koristimo reči „umetnost“, „kultura“, „nauka“, „politika“, „istorija“, „filozofija“, „religija“, „društvo“, „intelektualac“ i sijaset drugih reči i pojmova koji nam stoje na raspolaganju, a koje ne možemo definisati savršeno jasno i tačno. U tu bezbrojnu grupu pojmova i reči spadaju i „civilno – građansko društvo“ i „ljudska prava“ čije definicije moraju do izvesnog stepena da budu proizvoljne, bez obzira koliko brižljivo pokušavali da ih učinimo prilagođenim trenutnoj upotrebi u svakodnevnom govoru. Neki Leskovčani će reći da imaju utisak da definicije i tumačenja ovih pojmova pokrivaju premnogo, drugi će reći da pokrivaju premalo, a treći i jedno i drugo. Koliko ljudi toliko i ćudi. Svestan sam ja kakvi me sve komentari očekuju, ali počeo sam da pišem pa nije fer da sad na pola puta odustanem. Jok, more!
Kada govorimo o civilnom, građanskom (na engleskom „civic“) društvu, taj pojam ima vrlo specifično značenje, podseća na jednu zaboravljenu reč u engleskom jeziku „civility“ – uljudnost, i znači da su ljudi jedni prema drugima pristojni i predusetljivi, da prihvataju jedne druge, razumeju tuđe probleme i pomažu. Zato kada govorimo o građanskom društvu mi prvenstveno mislimo na društvo u kome postoji: vladavina prava, poštovanje zakona, pravna i odgovorna vlast, demokratija, društveni pluralizam, tržišna privreda, neprikoslovenost privatne svojine, poštovanje ljudskih prava, slobodna sudska vlast, puna sloboda štampe, otvorenost medija, kritička javnost …, a institucije jednog podsticajnog ambijenta za razvoj civilnog društva su: izvršna vlast, sudska vlast, zakonodavna vlast i mediji. I još nešto: Samo autonomni, slobodno misleći ljudi čine jedno civilno društvo. Pitam vas: da li Ovakvo Nešto postoji kod nas? Ma, jok more! Ma, kakvi! Ma, idi begaj! Ma, daleko od toga! Ma, taman posla! Nikada To kod nas biti neće. Nikada! Možda samo „Kad na vrbi rodi grožđe i vaskrsne Karađorđe.“ Slažete se? Za Nas važi ona poslednja rečenica u Velikom Gezbiju: „I tako probijamo se, kao brodovi što protiv struje plove, a stalno klizimo natrag u prošlost.“
Kada koristim termin „ljudska prava“, što vrlo često činim u svojim tekstovima, to nije nikakvo „pomodarstvo“ sa moje strane, već neophodnost kojom hoću da istaknem značaj ljudskih prava u našoj svakodnevnici. To što se u našoj sredini skoro „pojavio“ termin „ljudska prava“ i postao „čudo neviđeno“, ali i predmet omalovažavanja, sprdnje, cirkusovanja i nipodaštavanja ne znači da njegova „upotreba“ nije stara više hiljada godina. Da, da više hiljada godina, dobro ste pročitali. A ovde? Sve je stalo, vreme je proticalo mimo nas, samo se je pesma čula: Tamnaja noć /nebo tumorno i sumorno/ nigde zvezde ni meseca /zora nikako da svane; dok nije došla, sa pojavom civilnog iliti trećeg sektora, odnosno NVO, vila Ravijojla i donela da: ljudi uživaju u nadi/ da će sve biti bolje/da se neće crknuti od gladi! Ali, pođimo redom. Sa malom napomenom, tekst je bez suvišnog detaljisanja; onog koga više interesuje, može sam da se prihvati knjiga indžilira i dozna mnogo više i podrobnije o ljudskim pravima nego što je ovde prezentovano.
Prvi pisani tragovi u kojima se govori o poštovanju ljudskih prava potiču mnogo godina pre Hrista tačnije još 2050. god. pre nove ere, kada je Ur-Namu, inače kralj Ura naredio da se napiše kodeks, koji se smatra prvim pravnim kodeksom, u kome se govori o poštovanju ljudskih prava. Mnogo godina kasnije, negde 1780.god. p. n. e., Hamurabijevim zakonikom, koji se smatra jednim od najbolje očuvanim primerkom ovog tipa dokumenata, navedena su pravila i sankcije za veći broj dela iz oblasti ženskih prava, dečjih prava i robovlasničkih odnosa. Međutim, neki od istraživača istorije ljudskih prava smatraju, kako je to inače uobičajno u društvenim naukama, da je izdavanjem Kirovog cilindra 539.god. p. n. e., to je vreme vladavine Kira Velikog Persijskim carstvom, on prvi pravni dokument o ljudskim pravima, jer su njime uspostavljeni dotad nezabeleženi principi ljudskih prava. Radi potpunosti u izlaganju o ljudskim pravima, ne treba smetnuti sa uma da se začeci ljudskih prava, dužnosti i odgovornosti nalaze i u religijskim knjigama kao što su Biblija, Vede, Kuran, Konfučijevi Analekti… Pa, samo da vas podsetim: U Bibliji odnosno u Poslanici Svetog apostola Pavla Galatima stoji zapisano: Nema više Judeja ni Jelina, nema više roba ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog, jer ste vi svi jedan (čovek) u Hristu Isusu. I onda najupečatljivije: „Ljubi bližnjega svoga“ (što je najteže, kažem ja, jer je lako ljubiti onog na Novom Zelandu); sa nebeskom vertikalom (krešendom): Ljubite neprijatelje svoje; Blagosiljajte one koji vas mrze; Činite dobro onima koji vas kunu i molite se Bogu za one koji vas gone! Dok zlatno pravilo konfučijanizma glasi: „Ne čini drugima što ne želiš da drugi učine tebi“, a od svake osobe se sa punim pravom očekuje da postupa humano prema drugim članovima zajednice u kojoj živi. Sve ovo važi i za vladare, a oni koji se ne pridržavaju pravilima humanizma gube pravo na vladavinu.
U novijoj istoriji, kao prekretnica u razvoju ljudskih prava, smatra se Velika povelja slobode ili Magna carta libertatum, potpisana 15.juna 1215.god. u Ranimidu, zapadno od Londona, za vreme kralja Jovana bez zemlje. Tačno 800 godina je prošlo od kada se je, donošenjem Magna carte, koja se danas smatra najvažnijom dokumentom za perspektivu i razvoj ljudskih prava, jer je bila prvi korak dugog istorijskog procesa koji je doveo do vladavine ustavnog zakona, i do današnje vladavine prava i pravne države. Mnogo kasnije Srbija donosi Dušanov zakon u 14 veku; SAD donose 1776.god. Američku deklaraciju, a Francuska na početku francuske revolucije 1789. god. donosi Deklaraciju o pravima čoveka. Danas, na snazi je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima usvojena i proglašena rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (217/III) od 10. decembra 1948. godine: 48 država je glasalo za, nijedna nije bila protiv, dok se je 8 uzdržalo, uključujući Jugoslaviju. U islamskom svetu na snazi je Islamska deklaracija o ljudskim pravima iz 1981.godine.
Ovo je najkraće o razvoju ljudskih prava kroz istoriju, ali sintagmu „ljudska prava“, zbog koje i pišem ovaj tekst nisam objasnio. Šta su to ljudska prava? Već sam napisao da ne postoji univerzalna definicija, kojom se tačno i precizno definiše pojam „ljudska prava“; koliko autora koji pišu o njima toliko i definicija. Čak i međunarodni dokumenti, kao ni ustavni i zakonski tekstovi, ne sadrže odredbe koje definišu pojam ljudskih prava, iako je njihovim razvojem nastala potreba za njihovom klasifikacijom. Danas se najčešće govori o tri generacije ljudskih prava: U prvu generaciju ljudskih prava spadaju građanska i politička prava, u drugu, ekonomska, socijalna i kulturna prava, dok u treću spadaju, prava solidarnosti. Da bi donekle, koliko toliko, objasnio sam pojam „ljudska prava“ prepustiću se resavskoj školi, ali bez navođenja autora, pa tako S. G. piše: „U najopštijem smislu ljudska prava podrazumevaju ona prava koja pripadaju svakom pojedincu zbog toga što je on ljudsko biće, nezavisno od zakonskih dokumenata“; kod V. D. i grupe autora stoji: „Ljudska prava su urođena prava svakog ljudskog bića“. Sveobuhvatnija je definicija koja glasi: „Čovek se rađa slobodan, sa svim pravima i slobodama koje pripadaju i drugim ljudima. Svi ljudi obdareni su istim korpusom ljudskih prava, bez obzira na to u kojoj državi žive. Ljudska prava ne zavise od volje države ili druge vlasti. Čovek svoja prava i slobode ne dobija od milosrdne vlasti, niti mu ih oduzima zlovoljna vlast. Pojedinac ostaje gospodar svojih prava, čak i ako ona nisu zapisana u ustavu ili drugom pravnom dokumentu.“
I mogu tako u nedogled da citiram definicije znamenitih boraca za ljudska prava. Međutim, za kraj ovog teksta, da ipak navedem citat u „Enciklopedija ljudskih prava“ iz 1996. god. („Encyclopedia of Human Rights“, 2nd ed., p. 711) kojim se kaže: „Da su ljudska prava univerzalno prihvaćeni principi i pravila koja stvaraju mogućnost za svakog člana ljudske porodice da realizije svoj puni potencijal i živi u atmosferi slobode, pravde i mira.“
Ljudska prava kao skup neotuđivih prava i slobode pojedinaca važe, gospodo Leskovčani, moji sugrađani, i za nas. Mislite o tome!
dr Vjačeslav Nešić
Leave a Reply