ČETNICI – ODMETNICI NA JUGU SRBIJE 1945 – 1953 (2)

LESKOVAC

Nikola P. Ilić

Upućivani su zahtevi Mihailoviću da obustavi bratoubilačku borbu protiv partizana i sve snage i oružje usmeri protiv Nemaca i njihovih saradnika, ali on se držao svoje procene da se s četnicima ne može boriti protiv sile Vermahta kaja je brojnija i tehnički opremljena i preciznih instrukcija jugoslovenske vlade da može da povede ustanak samo u slučaju sloma Nemačke ili iskrcavanja trupa saveznika na tlo Jugoslavije, a za to mora da dobije naređenje vlade i kralja koji je i vrhovni komandant Jugoslovenske vojske u inostranstvu i u zemlji. Skrenuta mu je pažnja da se ne odaziva pozivima tajnih radio-stanica s kojima vlada nije u vezi. Zato je apstinenciju borbe protiv Nemaca, Italijana i Bugara „pravdao“ izjavama da „još nije vreme“. U čekanju, menjao je stav: propagandno se zalagao za oslobodilačku borbu, a lično kapitulantski pregovarao o saradnji četnika s Nemcima, najpre u Divcima kod Valjeva, 11. novembra 1941. godine. Tada je ponudio saradnju a da za uzvrat dobije naoružanje kako bi zajednički sa Vermahtom uništili partizanske odrede.

 

http://novanasarec.org.rs/index.php/2016/10/06/nikola-p-ilic-cetnici-odmetnici-na-jugu-srbije-1945-1953-1/
Nemački pregovarač potpukovnik Rudolf Kogard je umesto ponuđenog savezništva zahtevao „bezuslovnu predaju“ četnika, ako ne, biće napadnuti od Vermahta kao partizani. Prema zapisniku sa sastanka, Mihailović je, između ostalog, izjavio: „Nije moja namera da ratujem protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snage obeju strana (…) Pri tom, nisam se stavio na stranu onih koji žele da isteraju Nemce (…) Nikad se nebih upustio u prepade da nije bilo partizanskih prepada…“ A kad je Rudolf zapretio da će Vermaht napasti i četnike, on je odgovorio: „Nećemo se boriti protiv Nemaca, pa ni onda ako nam ova borba bude nametnuta.“ Ovog obećanja se držao. Potom je i legalizovao odrede (1941–1942), pa su od okupatora i kvislinške vlade generala Milana Nedića četnici primali mesečne plate, opremu i naoružanje za borbu protiv partizana. U 1943. godini odobrio je komandantima, pukovniku Jevremu Simiću, majoru Ljubomiru Jovanoviću, majoru Vojislavu Lukačeviću, majoru Dragutinu Keseroviću, kapetanu Predragu Rakoviću, kapetanu Zvonimiru Vučkoviću i drugima da pregovaraju i zaključuju pismene sporazume o saradnji sa Nemcima. Njegovi komandanti 1942 – 1944. god. tajno i javno sarađuju sa Italijanima, Nemcima, Bugarima i kvislinzima. Tako četnici od novembra 1941. godine sve više padaju pod nemački uticaj i udaljavaju se od oslobodilačke antifašističke borbe.
Britanska i jugoslovenska vlada pokušavale su da odvrate Mihailovića od te saradnje, ali bez uspeha. Nije poslušao i zbog toga su on i četnici gubili moralni, politički i vojni kredibilitet kod srpskog naroda i saveznika.
Na Teheranskoj konferenciji, 1. decembra 1943. godine, naglo je promenjena vojno-politička situacija u korist NOP-a. Saveznici – „Velika trojica“ – predsednici: Velike Britanije Vinston Čerčil, Amerike Frenklin Ruzvelt i Sovjetskog Saveza Josif Visarionovič Staljin doneli su istorijsku odluku o napuštanju četnika JVUO i generala Draže Mihailovića i usmeravanju svake dalje logističke pomoći partizanima NOVJ i komandantu Josipu Brozu Titu, koga priznaju za saborca. Odluka je imala veliki politički i vojni značaj za četnike i partizane – prvi su odbačeni, a drugi priznati za saveznika antifašističke borbe. Po povratku u Kairo, 10. decembra 1943. godine, Čerčil je saopštio odluku „Velike trojice“ kralju Petru i predsedniku jugoslovenske vlade Božidaru Puriću da „generala Mihailovića treba izbaciti iz vlade“ i da će Britanija pomagati samo Tita koji se sa svojih 250.000 vojnika bori protiv Nemaca i njihovih saradnika; da ima dokaza da „Mihailović sarađuje sa neprijateljima“ – pripadnicama Osovine.
Zapadni saveznici su obustavili vojnu pomoć četnicima, ali su još dugo bezuspešno pokušavali da ih nateraju na sabotaže protiv Nemaca, da bi im obezbedili međunarodni status.
U Srbiju kod partizana došla je prva britanska (saveznička) vojna misija. Drugom južnomoravskom narodnooslobodilačkom partizanskom odredu, noću, avioputem, 19/20. decembra 1943. godine, na Pavlovoj gramadi više Vlasotinca organizovala prvi prijem naoružanja. Po količni, bila je to mala, simbolična pomoć, ali velika po propagandnom, političkom i vojnom značaju.
Od tada, partizanski odredi, brigade, divizije i korpusi NOVJ povremeno dobijaju savezničku pomoć (od SSSR-a posle jula 1944). U zajedničkom interesu saveznika i NOVJ naglo je jačalo srpsko, odnosno jugoslovensko ratište, snažnije su tučeni Nemci, Bugari i njihovi saradnici. Radio London je 19. maja 1944. godine javio da je kralj Petar Drugi Karađorđević raspustio vladu Božidara Purića i poverio mandat za sastav nove vlade dr Ivanu Šubašiću, bivšem banu hrvatske banovine. Tri dana kasnije (22. maja) Radio Vašington saopštava vest da general Mihailović nije više vojni ministar.
U to vreme general Mihailović je od korpusa iz zapadne i centralne Srbije formirao Četvrtu grupu jurišnih korpusa, jačine oko deset hiljada četnika i stavio ih pod nemačku komandu vojnoupravnog komandanta Jugoistoka, generala armije Felbera Hansa Gustava. Tako su četnici JVUO nezvanično postali pomoćna vojska Vermahta i od njega primali municiju i naređenja. Felber je za kordinaciju i veze detaširao grupu oficira sa majorom Vejlom pri štabu 4. grupe jurišnih korpusa. Grupa je sa četnicima južne Srbije, Nemcima, Bugarima, SDK, SDS i Ruskim zaštitnim korpusom (belogardejci) u julu i avgustu 1944. učestvovala u Topličko-jablaničkoj operaciji protiv NOP-a i NOVJ (21, 22, 23, 24. i 25. srpske divizije).cetnici-keserovic
Po dogovoru s kraljem Petrom, dr Šubašić boravi na Visu u Vrhovnom štabu NOVJ od 13. do 16. juna 1944. godine i sa maršalom Titom postiže sporazum o saradnji i ulasku delegata Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) u jugoslovensku vladu. To je pozitivno delovalo na moral i prirodni interes Srba, da i četnici okrenu oružje protiv Nemaca pod komandom maršala Tita, a da saveznici međunarodno priznaju trogodišnje tekovine Narodnooslobodilačke borbe – partizana.
Britanski ambasador pri jugoslovenskoj vladi: Half Stivenson u Forin ofisu je, pored ostalog, konstatovao da „Mihailović ne samo da nije ni od kakve vojne pomoći za saveznike već je postao izražena prepreka bilo kakvom obliku, jugoslovenskog jedinstva (…) da je otvoreno priznao – da više voli da brani Nedića i Nemce nego da se potčini partizanima“. Zatim je dodao: Mihailović „verovatno sarađuje sa Nedićem“ i da neki njegovi komandanti „već imaju potpisane sporazume sa Nemcima“ koje je on odobrio. Nalazi se i predlog za zamenu Mihailovića drugim komandantom. Šubašić je formirao vladu, a kralj Petar, Ukazom br. 313 od 7. jula, potvrdio izbor. Radio London je 8. jula saopštio vest o izboru jugoslovenske vlade i da u nju nije izabran za ministra general Mihailović…

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*