Čestitka saborcima i drugovima iz jedinice: Udarna pesnica Pravde

LESKOVAC

U smiraj dana, iskoračih: umoran-slomljen-ponosan.
Na nebu preklapanja, poput duge, jedno izvire iz drugog: dan uranja u veče, za njim stiže zvezdano nebo – široko kao ljudska duša.
Prostranstvo pokriveno tišinom.
Polja, brda, reke, sjedinjene u odsjaju počasti.
I počinje priča, teška, okovana maljevima Istine i Pravde koji ne prestaju
(Zato, čitaoče, stani mirno i pozdravi je dok vijori il’ položena lezi):
Veče je, predivno, prelepo, zar (ti) ne rekoh. Mene neka tuga sa ponosom vezuje, lomi, uzdiže.
Na vrhu kule, zastava se vijorila. Bez  vetra, pokriva odore
(humku, kovčeg, grobove bez imena).
Ona je Štit koji čuva pohranjeno blago srca malog stroja.
Srebrne niti prekinute na vetru sa zastave – moga  stroja.
Pod njom, ispred nje, kao Štit naroda, Istine i Pravde.
Za njom, poslednja odstupnica, crna beretka na glavi….u ruci….pod košuljom, kraj srca.
Jer ova zastava ne poznaje veru, naciju, zemlju, boju kože; ne pita odakle si, kojim imenom te zovu.
Na vetrometini hrli ka tebi u pomoć; bedem koji želi sačuvati život.
I to je zastava pod kojom ponosno stojim svih ovih godina.
Srećan nam Dan vojne policije, 14.septembar.

Negde u Vremenu.
Gorana Todorović – Faca