Bogati siromasi

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

LESKOVAC

 

Trajče bio pros čovek, jedva četri razreda osnovnu da je završio. Zanat da popravi bicikle nasledio si od tatka. Nema bicikle koju neje popravio i to samo s jedan ključ, trinesticu.

I, kad prolazi kroz ma’alu tad svi šunelka. Svi saginjav glavu na dole i ko miševi traže
rupu od izlomljen asvalt, što ga još stari Amet rametlija napravio, da se sakriju. Stra’ i trepet beše! I vedri i oblači.
Može mu se. Dalo mu se. Njegovo si vreme s’g.
Ovi najhrabri, što nisu mogli da pobegnev, počeli s ritual molbe, žalbe, prestavke i ulizivanje: “Trajče, koje će piješ? Ima ladno pivo, sad ga turimo u frižider. Da nesi gladan?! Oćes jednu pljeskavicu kod Zaima da poručimo? Mada gi pravi tanke ko CD.”

I tako svi redom.
Svi su morali da ga poštuju, od njega i još nekolicinu iz istu bandu, zavisi oće li da blanduju po ceo dan i da prime pomoć, ili će morati za iste pare da rade. A on, oštar pogled, gleda gi sa visoko i samo kaže:
-Može, može, al’ brzo neka bude. U pola jedan imam sastanak kod Baro Manuš. I jede on i pije na brzinu, i na njihov račun, a oni, ko bagim im drago, a ovam’ ga psuju u sebi: “Da bogda ti na nos sve izašlo! Ne napija si nikad! Boles’ te izeja!”.

I počinje on svoju priču koju i deca znaju napamet: “Ljudi, be!” počinje Trajče sas onaj dubok glas. Ni mikrofon mu ne treba.

-Mnogo ste, be, pros i nepismen narod! Pa vi li mislite da je na mene lako?! A? Cel dan da visim po tija ‘ladni hodnici tam. Da vi pišem zahtevi i molbe. Da me ritav koj kako stigne! Da visim ko luster tam. Da molim za vas, dvorim. Da gi čekam da završavav naporni sastanci. Bez jedenje, pijenje i bez cigare! –

I tad se zalete malo crno obojeno Ciganče sa pocepane patike dva broja poveće :

-Čika Trajče, pa ti ne pušiš cigare, kolko znam!

I svi počeli se smeju.

-Takoj, znači, a? E pa če pozdraviš roditelji od sledeči mesec če primate pomoč čhindo, malo sutra!!!! Pa koj če vi dava, be, 17 ‘iljade mesećno plus dećiji dodatak, dva deca 5 ‘iljade, a koj pa
gi ima više taj be gazda! A ništa ne radite, samo ko ovce blejite po cel’ dan. Samo visite na ono interno.-

-Internet se kaže, čika Trajče, – opet ono malo Ciganče se izlajalo.

-Dobro, dobro to sam mislio. Kaži sad na tatka če prima opet jednokratnu pomoč. Ču mu završim to i pola metar drva odozgo. Kad vidite Mihajla, onog zaulavog i zatucanog što
se bagim bori za manjine, u stvari samo za svoj dzep, što oče da ve zaposli, da za iste pare radite u fabrike, tad begate ko ludi. A tej pare što mi davate pa ne davate gi na men’. Dok ne dajete ne mož’ i da primate.-

-A koje da radimo mi sto nemamo da damo? – tiho,  jedva čujno se čuo glas na Ekrema staničara što nema stvarno, sirotinja i Bogu teška, a školuje dva sina.

-Koj od vas ima da da pare taj če prima, a koj nema nikome ništa, snadžite se nekako. Niko danas bez pare ne radi ništa.Kolko traži tolko se mora da. – bio kratak i jasan Trajče i
nastavio:

-Znate li vi kolko izdaci imam ja na mesec? Da gi izvedem po kafane, da im kupim kafe, ovu tri u jedan, toj gospoda, be, ne piju crnu kafu, da nabavim lepu domaču rakiju, da idem s nji’ po vaše kuče u obilasci. Da im ladim… eeej.. jedna li je muka?! A vi koje radite? Krijete po podrumi mašine i televizori da ne vidi Opasna žena iz centar. Vodite gi u tudže kuče da vide kolko ste, ko bajagi siromašni. Jedan na drugog rupu kopate i oči če izvadite. Na nas Cigani  neprijatelji ne trebav, mi smo si sami dovoljni. Kad bi imali vojsku svi bi bili generali i potepali bismo se medžu sebe. Ma vi ste azdisali s mene! –

I uvati se za ladnu flašu pivo i iscedi gu do kraj. Beše ožedneo od mnogo pričanje i cd pljeskavicu.

-Samo da si znajete ovoj. Iza uši da vi bude zapisano. Sutra idem kod Baro Manuš. I sve ču
mu kažem. Opasna žena što vas jurila do sad ima još više da vas izede i niko više neče primi ništa. Nego če morate sve pare da vrnete i po ovej nove fabrike da radite. Neče budete više bogati siromasi.-

Neka Vaš komentar bude prvi

Objavi odgovor

Vaša adresa neće biti objavljena.


*