LESKOVAC
Akademik SKNU i književnik Dragomir S. Radovanović obogatio je našu književnu zbilju još jednom knjigom „Šta će svet da kaže“, zbirkom priča u izdanju Srpske duhovne akademije iz Paraćina i Udruženja književnika Srbije Podružnice Pomoravskog okruga u Jagodini, koja nas vraća u složenost provincijskog života opterećenog brojnim predrasudama. Vešt u uočavanju krucijalnih pojava u bivstvovanju ljudi, pre svega u malim sredinama, donosi nam životne priče koje nisu samo uobičajeno pripovedanje, već i filozofsko-etički pristup životu, ljubavi, opstanku, ugledu, poštovanju i to po nepisanim moralnim merilima pre svega malih sredina, građanske ili seoske provenijencije. Briga o ugledu porodice i njenih članova pojedinačno bila je glavni izazov za reagovanje, ponekad i dosta grubo da bi se izbegli komentari sveta, kako pisac naziva ljude u okruženju u manjim ili većim sredinama. Ali, istovremeno on vrlo vešto vrši odabir pojava koje mogu biti povod za neprimerene komentare, ogovaranja, prepričavanja, što se dosta teško podnosilo, kao što je odvajanje od porodice zbog jačine ljubavi prema odabranoj osobi, odluka za zločin prema bračnom partneru, upotreba droge kao velike pošasti i njenih tragičnih posledica, nedopustive odluke da bik zbog slabosti bude zaklan, bez obzira na mogućnost izlečenja po preporuci veterinara da se domaćin ne bi brukao pred ljudima, mirenje sa robijanjem voljene osobe, ponižavanja slobodne žene nepriličnim ponašanjem partnera i tako redom. Pored brojnih drugih pojava koje bi trebalo da stvore mogućnost svetu da priča, što je podrazumevalo kompromitovanje i zadovoljavanje prizemne radoznalosti, autor je dovoljno i ubedljivo rekao koje sve posledice mogu biti ako čovek postane žrtva takvih misli sveta, što znači u prvom redu najbližeg okruženja u selu ili gradu, a onda i dalje. Pitkim i već njegovim prepoznatljivim stilom, bez većih zapleta u radnji, pisac ove interesantne nevelike knjige ostavlja poruke za razmišljanje o rizičnosti koja se nameće ako se bez rezerve prihvati sve ono što svet misli. Naravno, radi se o onom segmentu takvih misli koji utiče na autoritet porodice ili pojedinca. No, i pored svega toga on pronalazi u završnici priča izlaz iz tunela mraka malograđanske euforije ostavljajući jasnu poruku da to ne bi smelo da utiče presudno na opstanak pravih moralnih vrednosti kao uslova opstanka. To potvrđuju i reči francuskog mislioca K. Renona „Živeti…to znači znati,nadati se, voleti, diviti se, znači dobro činiti. Najduže je onaj živeo koji je to dokazivao duhom, srcem i radom.“ Nažalost, ovakvo shvatanje posledica rečenice „Šta će svet da kaže“ već je odavno prevaziđeno jer je u uslovima opšte turbulencije u čitavom svetu, pa i mikro sredinama, donelo je još bizarniji odnos prema toj pojavi. Nametanjem alijenacije u porodici, familiji, okruženju, nepoštovanjem privatnosti, agresivnim tehničkim ostvarenjima, proširena je oblast delovanja na celu zemaljsku kuglu. Tviteraši su postali vladajući oblik iskazivanja već arhaične rečenice „Šta će svet da misli“ i proširili su mogućnost javnog ugrožavanja integriteta ličnosti i porodice. Tako oni pokušavaju da nametnu opšti i nekontrolisani sud o bilo kojoj pojavi čak i u toj osnovnoj ćeliji ljudskog društva. To je cena napretka, čiji negativan uticaj teško ko može da zaustavi.
Tako knjiga Radovanovića, koja oslikava period prošlosti kada je i mišljenje sveta moglo da bude bar mali korektiv, postaje podsticaj za ozbiljnije razmatranje budućnosti ljudskog društva koje danas, čak i bez velike rezignacije, može da pronađe pravi put normalnog življenja. I možda će se ubuduće postavljati češće pitanje „Šta će tehnika da kaže“. Autoru preporučujemo da i dalje nastavi sa nametanjem tako osetljivih pitanja za opstanak ljudskog društva u budućnosti u ime njegovog opstanka.
Prof. dr Živan Stojković
Leave a Reply