LESKOVAC
Dvadeset i šest godina kasnije ja dolazim u Institut, koji je, po mišljenju vodećih ljudi, zreo za reorganizaciju, a Joviša za penziju. Dve godine zatim, predložen sam za člana Veća udruženog rada Skupštine grada Beograda sa opštine Voždovac. Na izborima sam osvojio prvo mesto i tako seo u skupštinske klupe grada Beograda. Bio sam jako obradovan i ponosan. Najbližu familiju je samo interesovalo da li ću imati besplatan prevoz i da li je skupštinski restoran podigao cene. Ne znaju za ciljeve srednjeročnog i dugoročnog razvoja Beograda, a znaju za niske cene super klope u skupštinskom restoranu. I kako ja od njih da tražim podršku za moj rad, kada mi je familija na niskom ideološkom nivou. Samo bi da jeftino jedu i da se džabe voze po Beogradu. Ja nisam od takvih. Pošteno kažem. Prilikom raspodele funkcija, izabran sam u Komisiju za imenovanje i preimenovanje ulica i trgova, za čijeg je pretsednika izabran gospodin Jovan Ćirilov. Familija me gleda kao da sam neki socijalni slučaj: „Ajde da si ušao u Komisiju za budžet, ili u Komisiju za raspodelu, ili u Komisiju za stanove, a ti u Komisijicu za uličicu. Nisi borben i, brate, vezana si vreća kada su u pitanju važne stvari.“ Ne očajavam, već redovno prisustvujem sednicama i proučavam bakrotisk sa likom druga Tita, okačenog iznad glave predsedavajućeg. Ponekad, a naročito za vreme pauze, čini mi se da drug Tito baš mene posmatra. Međutim, na prvoj sednici posle godišnjeg odmora, u septembru mesecu, vidim da je neko uklonio bakrotisk i na njegovo mesto stavio grb grada Beograda. Odmah sam zatražio da Skupština donese odluku o skidanju bakrotiska. Gospodin Milorad Unković, predsednik Skupštine, je odbio da moj predlog uvrsti u dnevni red, a gospođa Dr. Slobodanka Gruden mi je, iz prvog reda, ironično dobacila da ja ne treba da se brinem kuda je otišao bakrotisk. To je ista ona drugarica Gruden, koja nam je u Industriji motora govorila o nekim studentima koji su napali lik i delo druga Tita, i koja je Osmu sednicu proglašavala istorijskom. Zaključio sam da su učesnici Osme sednice, nakon tri godine od njenog održavanja, zaboravili na Tita i ugasili Savez komunista Srbije. Kao dokaz tačnosti mog skromnog i bezgrešnog zaključka, navodim tvrdnju gospodina Borisava Jovića, izrečenu u članku „Osma sednica – devojka za sve“ u „Politici“ od 18. oktobra 2017. godine : „… Nije, dakle, ta sednica ništa drugo nego posledica višegodišnje Titove antisrpske politike i sve uzroke njenog održavanja treba tražiti tamo, a ne kod nas samih“. Aferim. Pa zašto ste, druže Joviću, na Osmoj sednici branili lik i delo druga Tita? Zašto tada niste govorili o Titovoj antisrpskoj politici? Ne mogu da definišem da li je ovo prevrtljivost ili nedoslednost gospodina Jovića, ali osećam da mi danas nemamo autentičnu levicu, već imamo surogate levice, pa nikako da nam se dogode porođajne muke da iz postojećeg stanja ranog kapitalizma pređemo u srednji kapitalizam. A to da li će Tramp uspeti da Ameriku uvede u socijalizam nije naša briga. Mi treba da gledamo svoja posla i da više znamo šta priča familija, a ne šta su i gde i kada rekli i porekli belosvetski političari. I samo još da kažem, da se na glasanje ide paradno obučen, jer je to praznik demokratije, a ovo sam jedino i zapamtio pred izbornu tišinu.
Književnika Miodraga Bulatovića sam upoznao januara 1985. godine u krojačkoj radnji gospodina Mirka Nedeljkovića, oca Dragana Nedeljkovića, prve table omladinaca u šah klubu IMR-a. Mirko mi je šio odelo za odbranu doktorske disertacije, ali je sticaj raznih okolnosti uticao da disertaciju branim u starom odelu. Radnja se nalazila preko puta železničke stanice Miljakovac, poznate po tome što su se u njenoj čekaonici, ratne 1942.godine, upoznali moj ujka Mika i ujna Ružica, nadajući se da ih Nemci neće proglasiti švercerima i oterati u radne nemačke logore. Žao mi je što nisam upamtio neke od mudrih poruka velikog pisca Bulatovića. Kada je 1991.godine umro, u izbornoj jedinici Rakovica raspisani su izbori za poslanika Narodne skupštine Republike Srbije, jer je Bulatović bio poslanik te izborne jedinice. Nisam ni u snu sanjao da ću ja biti jedan od poslaničkih kandidata. Na navaljivanje mojih drugova i prijatelja iz Industrije motora i poznanika iz naselja Kanarevo brdo, Izvor, Miljakovac, Košutnjak i Skojevska, pristao sam da budem njihov poslanički kandidat. U porodici i familiji su mi odmah rekli da nemam nikakve šanse, jer se već čulo da će moji protivkandidati biti Dr. Vojislav Šešelj, kandidat Srpske radikalne stranke i književnik Borislav Pekić, kandidat Demokratske stranke. Našavši se u poziciji Jevrema Prokića iz Nušićevog „Narodnog poslanika“, odgovorio sam kao i Jevrem Prokić: „Da i mi bacimo našu farbu na sto“, i počeo sa ozbiljnim predizbornim pripremama. Prvo, sročio sam tekst za potencijalne glasače i štampao ga na malom propangadnom listiću, koji prilažem. Vidim da nemam novca za bilborde i slike na banderama, pa odlučim da moju sličicu stavim na listić. Da vide ljudi moj prodorni pogled u budućnost i da mi, zbog brige za narod i državu, dadu glas. I tada su kandidati grupe građana bili sumnjive ličnosti po političkoj pripadnosti, pa sam napisao: „… poštovani birači mogu biti sigurni da se iza Kostića ne krije ni jedna politička partija“. Istakao sam da ću se posebno zalagati „… za vraćanje predmeta lepog pisanja u osnovne škole i logike i filozofije u gimnazije…“, i obrazložio zbog čega. Jedna gospođa učiteljica u penziji podržala me je, u telefonskom razgovoru, za predmet lepo pisanje. Drugo, kandidat za poslanika mora da ima svoj izborni štab. A to košta. Iznesem svoj slučaj pred moje kolege doktora Branislava Nikolića i inženjera Radoslava Živkovića, sa kojima sam delio kancelariju. Gospodin Živković se ponudio da on, sa mnom, bude jedini u štabu, i to besplatno. Ovo mi se jako dopalo, te ga Branko i ja promovisasmo u šefa mog izbornog štaba. Treće, poslanički kandidat treba da postavi granicu svog političkog delovanja kako ne bi neke glasače oterao od sebe. Počnem da razmišljam i ne mogu da se setim ni jednog viđenog Murdžomalca, čiji bi mi savet bio od koristi. I tu mi pomogne šef mog izbornog štaba Rade Živković: „ Ni trunke pokude Slobodana Miloševića, ni trunke pohvale Vuka Draškovića!“ Svaka mu čast. Odmah vidim da je on pravi čovek uz mene. Nije odrastao u Murdžoj mali, ali je njegov deda učio ćevabdžijski zanat u Leskovcu i, kasnije, imao kafanu na Studentskom trgu u Beogradu. Ostalo je nešto u Radetovom dedi iz starog Leskovca. Dedi su komunisti konfiskovali celokupnu imovinu u užičkoj Požegi, upitavši ga šta misli o komunistima. Odgovorio im je: „Svi su dobri, samo mi se ne sviđa što se mnogo hvale kako su bili na robiji“. Četvrto, kandidat za poslanika mora da sačini vremenski raspored razgovora sa glasačima i odredi mesta sastanaka. Zamolim mog druga i prijatelja Ljubu Petrovića, zvanog Ljuba Aspekt, odličnog metalostrugara i još boljeg domaćina, da mi organizuje sastanke sa biračima u četiri mesne zajednice. Ne samo da je to odlično i brzo uradio, nego je, tokom sastanaka, vodio računa o redosledu pitanja, kratko komentarisao moja izlaganja i odgovore na pitanja, i hvalio me širokim pokretom jedne ruke: „Vidite da je to naš čovek“. Nisu me hvalili, a neki su rekli da mi je program staromodan. Ipak, nas trojica smo bili zadovoljni našim zajedničkim nastupima u mesnim zajednicama, Na kraju, osvojio sam časno četvrto mesto sa 287 glasova. Pobedio je Dr. Vojislav Šešelj.
Godine 1990., profesor doktor Milutin Milovanović, diplomirani mašinski inženjer, dolazi na mesto generalnog direktora i sprovodi reorganizaciju Instituta, čiji su pozitivni rezultati doveli do ekonomskog rasta i boljitka za sve zaposlene.
Iako sam se bio zarekao da više neću biti direktor, novembra 1991. godine prihvatam da, sa mesta savetnika generalnog direktora, pređem na mesto direktora Istraživačkog razvojnog centra ( IRC) za mašinsku tehniku i tehnologiju. Na ovom mestu sam ostao do oktobra 2005. godine.
Kada je Institut 2004.godine proslavljao pedesetogodišnjicu svog rada, izdata je mala publikacija, koju prilažem, o organizaciji i poslovima Instituta „KIRILO SAVIĆ“.
Zahvaljujući organizaciji Instituta, poslovnoj politici, dubokoj posvećenosti direktora Milovanovića, članova Kolegijuma i većine zaposlenih saradnika radu i posebnoj vrsti angažovanja radi pronalaženja novih poslova, Institut „KIRILO SAVIĆ“ je uspešno prošao period sankcija, rekordne inflacije i Deda Avrama, period „ kriznih štabova“ i period verovanja državnih vlasti da stranci više i bolje znaju od domaćih stručnjaka. Osim toga, Institut se održao i zahvaljujući principima da jedno merenje vredi više od hiljadu mišljenja, da se projekti i rešenja imaju braniti samo rezultatima ispitivanja, da je konstrukcioni crtež osnovni dokument.
(Nastaviće se)
Strahinja T. Kostić
Leave a Reply