LESKOVAC
Prvi meč smo igrali u kafani u Zaklopači. Gostović je igrao na prvoj tabli crnim figurama, a njegov protivnik, ne skidajući sa glave probušeni šešir, kao beli je povukao dva poteza odjednom. Tek na intervenciju sudije, pristao je da odigra jedan potez. Supruga Đurina, gospođa Mira Gostović, diplomirani inženjer elektrotehnike, igrala je na prvoj ženskoj tabli u poodmakloj trudnoći.
Nisam vodio evidenciju, što mi je žao, o ljudima, ženama i omladincima koji su nas doveli do Prve lige, pa zato ne navodim njihova imena, jer bih se, sigurno, o nekoga ogrešio. Moj san i moj uslov su ostvarili sjajni ljudi šahisti, skromni i uviđavni. List „IMR“ u broju 46 od 15. septembra 1977. godine, iskreno beleži: „Ohrid i luksuzni hotel „Desarat“ ostaće zauvek u srcima šahista i ljubitelja drevne igre u IMR-u. U njemu je ostvaren davnašnji san. U njemu su šahisti IM Rakovica u osmogodišnjoj istoriji postigli najveći podvig: Ubedljivo su pobedili i plasirali se u Prvu ligu Jugoslavije, a nama priredili najveću sportsku radost do sada.“
Naš put od Zaklopače do Pule, gde se održavalo prvenstvo Jugoslavije u šahu, posebno je pratio Svetozar Gligorić. Punu podršku našem radu u šahu pružili su nam šahovski entuzijasti i zaljubljenici u šah, Dragoljub Milićević i Miloš Milovanović, pretsednici šahovskih saveza Beograda i Srbije. I danas sam im zahvalan.
List „IMR“ u broju 47 od petka, 14. oktobra 1977. godine, dana kada je Industrija motora Rakovica proslavljala pedeset godina rada i postojanja, u rubrici „Šah“, na strani 24, piše: „U poslednjih osam godina postojanja (klub je osnovan pre 21 godinu) Šahovski klub IM Rakovica prošao je kroz šest etapa takmičenja – od najniže beogradske, do Prve savezne lige. Za ovo vreme klub je dao tri omladinska prvaka Jugoslavije : Marjanovića, Ristića i Vujačića, a prvaci Srbije bili su Simić, Knežević, Govedarica i Marjanović. Reprezentativci države Simić, Marjanović i Ristić velike su nade jugoslovenskog šaha. Izuzetna ljubav prema šahovskoj igri magistra Strahinje Kostića, predsednika, Milorada Karišika, sekretara, Boška Ćurkovića, „tehnika“, Đurađa Gostovića, kapitena ekipe i trenera majstora Radoslava Simića, osnova su uspeha kluba. Prvenstvene mečeve šahovski klub obično igra u sastavu: internacionalni majstor Slavoljub Marjanović, majstor Radovan Govedarica, majstor Radoslav Simić, majstorski kandidati: Boško Abramović, Momčilo Raičević, Dragiša Nešić, Borko Vujačić, Srđan Dragašević, Andrija Savić, Radosav Ristović, Nenad Ristić i Zlata Marjanović, majstori Mira Gostović i Malina Bošković i kategornici Nebojša Ristić i Dragan Nedeljković“.
Posle deset godina predsednikovanja, po preporuci Đure Gostovića, obojica smo se povukli sa mesta pretsednika i potpretsednika. Postojao je i neobavezni razlog. Naime, IMR nije mogao da nađe stan za našeg kapitena i instruktora velemajstora Slavoljuba Marjanovića, koji je već imao ženu i dvoje dece. Fudbal i ribolov su imali u IMR-u bolju prođu od šaha.
Moja supruga je već pri kraju rada na doktoratu, a ja još nisam ni magistrirao. Šta će da kaže familija. Moj slučaj ne može da se pravda zauzetošću poslom i šahom. Potrudim se i položim zaostale ispite. Zamolim profesora Konstantina Voronjeca da mi predloži tezu za magistarski rad. Pre nego što sam pozvan u kabinet profesora Konstantina Voronjeca, na preporuku Tomaša Žugića, direktora beogradske fabrike BEKO, a ujaka mog kuma Raše Govedarice, kupim u prodavnici BEKA u Knez Mihajlovoj ulici novo odelo i košulju, a mašnu, i to svilenu, mi poklone, verovatno po Tomaševoj preporuci. Stignem deset minuta pre zakazanog vremena, kao što je red. Profesor me malo zagleda krišom, i upita me: „A gde vam torba?“ Upamtio je da sam na predavanja na Prirodnomatematičkom fakultetu dolazio sa sportskom plavom torbom, a setih se da sam i na dva ispita kod profesora Voronjeca došao sa istom torbom. „Gospodine profesore, umesto torbe doneo sam moderan „Samsonajt“. Kupila mi supruga u Nemačkoj“. „Vam lepo stoji i torba!“- osokolio me profesor, primetivši da on mene ne zna sa redovnog kursa mehanike fluida na Mašinskom fakultetu. „Ja sam generacija Vladana Đorđevića i Radomira Aškovića“. „A, oni atlični“, – profesor kao iz topa. Mislim se u sebi: „Znam i ja da su oni odlični, a kakav ću ja da ispadnem videću“. Profesor mi je dao dve knjige i jedan naučni rad, sa preporukom da detaljno proučim označena poglavlja i da se vidimo nakon tri meseca, kada će, posle razgovora sa mnom, definisati temu magistarskog rada. Nakon tri meseca, a posle dve ispijene kafe i osam popušenih cigareta sa profesorove i sa moje strane, akademik Konstantin Voronjec je odredio temu mog magistarskog rada. Pričam po familiji kako sam sa akademikom divanio dva sata, ispio dve kafe i popušio skoro celo paklo, ali mi niko ne veruje, jer tada nije bilo pametnih telefona, pa da napravim selfi sa profesorom za uspomenu. Jedan ujak viče: „Bežite deco sa prozora!“ Ne znam šta je hteo da kaže, jer prozor jeste postojao, ali uopšte nije bilo dece. Ne obazirem se na priče, već razmatram razne ideje, a došao sam i do nekih konkretnih brojki i zaključaka. Sviđaju mi se ideje i rezultati, te čekam sastanak sa profesorom kao ustreptala šiparica pred prvi randevu. Šta da radim. Gorim od želje da svet što pre sazna moje genijalne rezultate. Profesor misli drugačije: „To ne dobro što vi kazali genijalni rezultati“. „Da kažemo, profesore izvanredni rezultati“, – ne odstupam tako lako. „To isto ne dobro. Ne može kazati izvanredni, odlični, dobri rezultati. Može kazati zadovoljavajući, a i to mnogo za vas, razumiti. Zato mi sada kazali „prilog proučavanju…“, a ne „proučavanje…, razumiti“, – zaključio je profesor. Na kraju časova konsultacija, profesor Voronjec mi je pričao o svom životnom putu, o beogradskoj školi mehanike, o teoriji sličnosti, o bridžu u kome je bio vrhunski igrač, a interesovao se gde radim i šta radim, jednom rečju, proveo sam lepe časove u razgovoru sa mojim dragim profesorom Voronjecom. Profesor je imao dva odbranjena doktorata, i to jedan iz matematike, a drugi iz mehanike. „Znate, kod mehanike fluida se vidi da je matematika sluškinja ostalih nauka. Zato je bila ispravna moja odluka da doktoriram prvo matematiku, pa tek posle mehaniku fluida. Doktorat sam branio u Francuskoj. Tada se odbrana doktorata odvijala čitavog dana. Pre podne, najmanje dva sata kandidat izlaže svoju disertaciju. Zatim se ide na ručak i odmor koji traje tri do četiri sata, jer Francuzi imaju dugačak ručak. Kad stignete do sireva na kraju ručka zaboravite šta ste imali u predjelu. Znači, posle ručka se ide na odmor, ali kandidat ne ide u sobu da spremi odgovore na postavljena pitanja, – znate, to nije bilo zabranjeno, ali je bilo neučtivo, već sedi sam na klupi u parku, ako je lepo vreme, kako bi ga članovi komisije videli da ne koristi ništa od knjiga i beležaka, ili, ako su vetar i kiša, sedi sam u sobi za polaganje i ne gleda ni u kakve papire. Kada se gospoda profesori odmore, počinje usmeni deo odbrane doktorske disertacije. Kandidat prvo odgovara na već postavljena pitanja. Posle toga, članovi komisije postavljaju nova pitanja, a najteža su ona koja se odnose na najnovije radove, iz kandidatove oblasti, u poznatim naučnim časopisima i ona koja se odnose na tendencije u toj oblasti. Kandidat se muči i preznojava tri puna sata. Posle se komisija povuče i kroz pola sata saopšti kandidatu ocenu polaganja i čestita mu. Tako sam ja, gospodine Kostiću, branio moju doktorsku disertaciju iz mehanike fluida u Poatjeu, u Francuskoj“- završio je profesor Voronjec interesantan protokol. „Ah, da, izvinite, posle smo otišli na bogatu večeru!“ Zahvalan sam profesoru.
Posle godinu dana rada, dana 11.2.1973. godine magistrirao sam na Prirodnomatematičkom fakultetu u Beogradu na temi: „Prilog proučavanju parametarskih metoda u teoriji stacionarnog sloja nestišljivog fluida, sa posebnim osvrtom na parametarsku metodu tipa Saljnikov – Oke i rešenje Baša.“
(Nastaviće se)
Strahinja T. Kostić
Leave a Reply