LESKOVAC
Vlajčićevi su planirali još jednu fabriku da naprave. Godine 1939. kupili su mašine i za svo vreme okupacije te nove još nerasklopljene mašine za novu fabriku stajale su i čekale da se montiraju u za to vreme najsavremeniju fabriku sapuna i kozmetike. Ali posle, oslobođenja „narodna vlast“ ih otera u Kruševac i ja sam ih, kad sam službeno išao, nalazio kod Albusa, – sve su to bile Vlajčićeve nerasklopljene mašine koje su za vreme okupacije sedele spakovane u podrum fabrike, kažeTodor Banković.
Za vreme okupacije gazde - Milan i Petar, - treći brat Todor je bija u Beograd jer su Vlajčićevi imali fabriku sapuna i u Beograd - krili su se u podrum fabrike.
Kad svirne uzbuna – sakrijev se u kotlovi od pet hiljada kilograma za kuvanje sapuna. Kotlovi su bili izvađeni iz kazani i bili su prazni. Vlajčićevi su ih specijalno uvukli u podrum da se krijev u nji ako bude bombardovanje. Smatrali da će tu da se zaštite od cigle i od šrapneli. Krili su se u jedan kotao – nameste klupe u kotl, i kad je uzbuna sede na klupe i čekav da prođe uzbuna.
Tuj, kude podrum gde je bija kotl, bija je i bunar za vodu. Jer, Vlajčićevi su imali i hidrofor za sopstvenu vodu za fabriku. Iza zgrade gde je sada Dom kulture bila je fabrika na četiri sprata. U bombarovanje, 6. septembra 1944. godine, sve je srušeno, i od četvorospratne fabrike ostalo je samo prizemlje. U prostorije u prizemlje fabrike jedno vreme posle rata bila je i redakcija „Naše reči“, a u zgradu preko put – bija je bioskop.
Za vreme bombardovanja, kude je bija kotl u koj su se Vlajčićevi krili – baš tuj je bomba padnula. Ali, u vreme bombardovanja – oni nisu bili tuj, nego su bili u palatu – kuću na Milana Vlajčića. U tuj kuću bija je posle Radio Leskovac. Na nesreću, tuj su od bombardovanje poginuli sinovi na gazdu Milana Vlajčića – Sreten i Ilija. Bili su zatrpani u rov poza kuću, i tako su poginuli. A našli su ih mnogo kasnije. Sreten je bio hemičar, i on se zanimao sa neku Švabicu Šinkovac – njen otac je bio tehnički direktor u Vlajčićevu fabriku.
Sreten i Ilija bili su u dvorište – krili su se s teču u rov iskopan tu iza kuće i tu je pala bomba i oni su poginuli.
Milan Vlajčić je umro 1943. godine – svojom smrću! On je bio glavni majstor za kuvanje sapuna i bio je veliki radnik – barabar s radnici u dve smene je radeo. Milan, žena Natalija je od od Kukarovu familiju, njihov najstariji sin Mika bio je kao knjigovođa u fabriku u Beograd. Hrane je bio blagajnik.
Petar Vlajčić je bio terzija. Moj otac ga je u šali zvao – Bankrot, kaže Todor Banković.
Kada je žena na Peru, on se oženija s Nataliju, tetku na Bodži Mitića – njihova ćerka se udala za višeg bankarskog činovnika u Beograd, sin Dobrivoje Vlajčić, glavni knjigovođa – umro je od srce na kliniku pred sam rat marta 1940. godine,
A imali su i sinove Mladena i Atanasiju – Tasu..
Petar Vlajčić je često išo u Niš i tamo je nosio pare – bio je blagajnik iako nije bio stručan za to jer je bio terzija.
Milan Vlajčić, Petar Vlajčić i Todor Vlajčić, iako su bili gazde – primali su plate od fabriku – imali su platu od po četiri iljade dinara. A ja sam, kaže Todor Banković, kao radnik u ono vreme imao platu od 450 dinara – još pre rata!
Todor – Toša Vlajčić je s drugu ženu imao decu i to sina Jovana i tri ćerke – jedna je bila udata za ministra Kumanudi.
Petar je bio star kad je došlo „oslobođenje“ i „oslobodiocima“ je kazao: -Zdravo drugovi oslobodioci! Dajte mi samo stan i – eve vi fabrika!
I – ONI ( oslobodioci ) ga nisu dirali.
Njihov najmlađi brat Todor-Toša bio je najmudriji. On je jedini od Vlajčićevih bio u apsu, jer se bunio se protiv toga da im „oslobodioci“ uzmu fabriku.
Mladen je bio tehničko lice, posle ode za Beograd i jedini je on ostao od sinova.
Vlajčićeva fabrika u Beograd je posle rata radela izvesno vreme, pa i nju rasturiše za Institut u ulicu Franše de Pere u Beograd – to je moderna fabrika bila.
Uz priču o Vlajčićima vezano je i kazivanje o porodici Aleksandra Timčenkab Rusa. Aleksandar Timčenko je bio glavni knjigovođa za dve Vlajčićeve fabrike – za ovu u Leskovac i za onuj u Beograd. I kad je počeo rat – kad je bila mobilizacija u Niš 1941. godine, Timčenka su zarobili i oterali su ga u Nemačku.
Ovde su bili gardejci – Rus je bio i Pavle Makuhin, blagajnik u Vlajčićevu fabriku. Aleksandar Timčenko je moj teča, pričao je Todor Banković, jer su moja majka Nada i Timčenkova žena Vaska bile sestre. One su imale još dve sestre i sve su ostale siročiki – otac im je poginuo na Kolubaru gde je vodio borbu Stepa Stepanović. I tako su Vaska, moja majka i njihove dve sestre ostali siročiki. A Vlajčići su familija od moje majke koja je od Hadži Cenićevi. I Vaska je još ko dete počela da radi i sve do udaju bila je u kuću kod Milana Vlajčića u Šećer malu ( sad ulica Maksima Gorkog ), a moja majka kao najstarija radila je u Vlajčićevu fabriku.
Kada se Vaska udala za Aleksandra Timčenka Rusa, Milan Vlajčić je Vaski u miraz dao kuću. Tu kuću je kasnije od Vaske Ruske kupio Milan Stojanović Kačar.
Od udaje za Aleksandra Timčenka Vasku su zvali – Vaska Ruska.
U knjizi „Razaranje leskovačke industrije 1941-1953“, poznati leskovački privrednik Srboljub Milenković piše da je „proizvodnja sapuna i lojalnih sveća u Leksovcu počela još 1872. ( Leskovac je od Turaka oslobođen 11. decembra 1877.). Te godine Tasa Vlajčić sa ortakom i dva šegrta obavlja zanatsku i primitivnu proizvodnju ove robe. Posle razortačenja od svog kompanjona 1906, nabavkom i uvođenjem polir mašina u proizvodnju sapuna, montiranjem motora na naftu, zanatska proizvodnja prerasta u industrijsku sa 10 zaposlenih radnika... Uoči Drugog svetskog rata to je već bila fabrika sapuna i kozmetike „Jovan Vlajčić i sinovi“... Fabrika je zapošljavala 90 radnika i proizvodila 2.000 tona šarenog i belog sapuna za pranje i 1.000 kilograma toaletnog sapuna godišnje... Odmah po oslobođenju fabrika je konfiskovana, a ubrzo posle toga odlukom državnih organa potovarena je u vagone i preseljena u Kruševac...'' Srboljub Milenković navodi da je i doktor Milivoje Perović pisao o odnošenju fabrika iz Leskovca i zapisao. …,, Četiri fabrike iz Leskovca koje su zapošljavale oko 1.OOO radnika bile su iz Leskovca preseljene najobičnijom administrativnom naredbom. Da to uvek nije bilo potrebno najbolji je dokaz da jedna, najveća od njih – fabrika sapuna i danas leži pored železničkih šina između Kruševca i Prištine“…
Srboljub Milenković zatim naovodi da „ne samo da nije pravedno, već je i amoralno što su mašine preseljene tamo gde nikome nisu bile potrebne, a Leskovcu je oduzeta određena vrednost, mogućnost daljeg razvoja i radnicima posao…“
Sava Dimitrijević
Leave a Reply