Sto godina oslobođenja Leskovca u Prvom svetskom ratu nije obeleženo zbog ozvučenja?!

LESKOVAC

Ozvučnje je krivo što Leskovac jedini u Srbiji nije obeležio važan datum, sto godina oslobodjenja u Prvom svetskom ratu!.

Ozvučenje kao razlog je naveo predsednik Gradskog odbora Saveza potomaka ratnika Srbije 1912-1920 godine Ivan Becić.

Na pitanje novinara Nove Naše reči zašto prošle godine nije obeležena godišnjica oslobođenja Leskovca u Prvom svetskom ratu, Ivan Becić tvrdi da je bilo organizovano obeležavanje, „ali skromno“.

I, što je najčudnije, bez obaveštavanja medija koji su, recimo, uredno pozivani za sve ranije godišnice.

“Na žalost, nismo mogli da dobijemo ozvučenje, tako da se sve svelo na to da smo položili venac i održali minut ćutanja. Nismo poziv uputili ni medijima da izveštavaju o tome, pa, možda, otud mišljenje o neobeležavanju”, objašnjava Becić.

Ispada da je, zapravo, ozvučenje krivo što niko ne zna da je na bilo koji način obeleženo 100 godina od oslobođnja Leskovca u Prvom svetskom ratu. Koje je, logično je, trebalo da bude i najsvečanije.
Ovako, ostaje žalosna istina da Leskovac jedini u Srbiji nije obeležio ovaj datum.

Za čitaoce Nove Naše reči Ivan Becić, istoričar i predsednik Gradskog odbora Saveza potomaka ratnika Srbije 1912.-1920. održao je svojevrsno predavanje na temu oslobađanja Leskovca od Turaka i u dva svetska rata, ali i dao svoju ocenu toga kako se mi kao građani odnosimo prema svojoj istoriji.

O odnosu tog udruženja nije govorio.
“Leskovac je svoje prvo oslobođenje imao 11. decembra 1877. po Julijanskom, odnosno 23. decembra po Gregorijanskom (razlika je u 19. veku bila 12 dana). Jedini spomenik koji podseća na to vreme se nalazi u Čukljeniku, u porti nekadašnjeg manastira, a danas crkva govori i o Vladimiru Radenkoviću Stojanoviću, koga su zvali Vlajko, i koji je poginuo dan pre oslobođenja u bici sa Turcima. U samom Leskovcu se nisu vodile borbe ni prilikom oslobođenja od Turaka, niti u Prvom i Drugom svetskom ratu. Razlog za to je taj što se grad nalazi u kotlini. Jedine ozbiljnije borbe koje su vođene prilikom osvajanja Leskovca su bile 1915. u Prvom svetskom ratu, kada je praktično dat poslednji otpor, o čemu govori spomenik na Hisaru. Leskovački protivudar se desio prema bojničkom kraju, ali ni to nije bilo u gradu, jer grad strateški to ne može da podnese. Zbog toga se javljaju neke tvrdnje da Leskovac praktično nikad nije oslobađan, što, naravno nije tačno, jer vi ne morate da uđete u grad direktnom borbom, nego možete borbama oko tog mesta i strateški važnim mestima u suštini oslobodili grad, – pojašnjava Becić.

• Prvi svetski rat

U trenutku proboja Solunskog fronta u Velikom ratu, 15. septembra 1918. srpska vojska sa Jugoslovenskim dobrovoljačkim korpusom je brojala oko 150.000 ljudi, Francuza je bilo oko 180.000, dok je Britanaca i Italijana bilo manje. Interesantno je da je u tom trenutku bilo i oko 1000 Arbanasa pod komandom Esad-paše. Deset dana kasnije saveznici ulaze u Skoplje, a četiri dana nakon toga kapitulira Bugarska i njihova vojska masovno odlazi iz leskovačkog kraja. Sedište nekadašnjeg guvermana u Nišu, koji su držali Bugari, preuzimaju Nemci koji sada komanduju i svojom, ali i Austro-Ugarskom vojskom i pokušavaju da stabilizuju front. Ali, velike probleme im prave komitske čete koje tu deluju, s tim da u leskovačkom kraju tih četa ima mnogo manje nego do Topličkog ustanka. Oni su se sklonili i delovali sa druge strane Kopaonika i Jastrepca, na delu Raške, Kraljeva i severnog dela Kosova i Metohije… Tokom operacija nastupanja srpske vojske zapaženu ulogu ima stanovništvo. Ono je davalo izuzetno dobre obaveštajne podatke o kretanju neprijatelja, brzo se organizovalo da snabdeva vojsku, da ih prima na konak, pa čak i da vadi sakriveno oružje i municiju koja je nedostajala, jer je srpska vojska izuzetno brzo napredovala, pa je bilo problema sa snabdevanjem iz pozadine. U svakom slučaju, Prva armija je sa vojvodom Putnikom za 46 dana od proboja Solunskog fronta već stigla u Beograd. Leskovac je oslobođen 7. oktobra, odnosno tada je srpska vojska ušla u grad. Zanimljivo je da su Nemci tražili da Bugari posle kapitulacije izuzeteno brzo napuste Srbiju i zabranili su im pljačku, odnošenje robe, uništavanje… I Nemci su bili svesni šta su sve Bugari radili na ovim prostorima, s tim što to ni njih ne čini nešto boljim, jer su u to vreme i oni počeli da vrše masovne pljačke. Izuzetno su stradale crkve 1915.-1916., jer su crkvena zvona pretopljena za municiju na frontu. Nemački vojnici su počeli da rade ono što su pre njih radili Bugari, ali za razliku od vojnika, njihovi oficiri su izuzetno dobro znali šta treba da se uzima… Pogotovu ono što je bilo crkveno vlasništvo, jer je tu bilo i remek-dela srednjevekovne umetnosti koja su nestala. Pojedina pomenuta crkvena zvona su se kasnije našla u Beču i Berlinu, ali ne bilo koja, nego npr. zvono sa posvetom da ga je toj i toj crkvi Miloš Obrenović poklonio, dakle nešto što nije samo metal, nego ima i istorijsku i kulturnu vrednost. Deo koji je pronađen je vraćen, a ja trenutno upravo radim na tome da sve to popišem. Činjenica je da je država izuzetno dobro vodila taj deo nakon Prvog svetskog rata i postoje listovi za naknadu ratne štete koji idu od 1919. pa do 1921. kada su se popunjavale te liste. Problem sa zvonima je bio i taj da se dešavalo da nije postojalo mesto gde je mogla da se oglasi služba Gospodnja, jer je jednostavno sve bilo odneseno! Imovina leskovačkih ondašnjih banaka je bila potpuno razgrabljena, ne samo novac i dragocenosti, nego je odnet i nameštaj, stolnjaci… Kolike su razmere te pljačke bile govori i podatak da je stočni fond Srbije nakon 1918. godine iznosio samo jednu trećinu u odnosu na ono što je postojalo pred rat.

• Drugi svetski rat

Treće oslobođenje Leskovca događa se 11. oktobra 1944. godine u Drugom svetskom ratu i direktna je posledica svih onih zbivanja koja počinju da se odvijaju od jeseni 1943. i Teheranske konferencije. U to vreme kreće i savezničko bombardovanje strateških ciljeva u Jugoslaviji. U početku se radilo o sporadičnim bombardovanjima, ali 1944. dolazi do masovnijih bombardovanja, koje su Leskovčani, na žalost, itekako osetili 6. septembra 1944. godine. Tada je ukupno stradalo oko 2000 ljudi, s tim da nisu svi bili stanovnici Leskovca. Oko 1000 ih je bilo u uniformama, od toga je 500 bilo Nemaca, nešto četnika, LJotićevaca, a bilo je nešto naoružanih Arnauta i Belogardejaca. Popis koji je do danas izvršen govori o 819 stanovnika Leskovca i okoline. On nije konačan, jer je rađen 50 godina nakon bombardovanja, to je cifra do koje se došlo… To se sve desilo 35 dana pre oslobođenja Leskovca, kada su sovjetske jedinice ukrajinskog fronta veoma blizu Jugoslavije, kada deo njih probija linije nemačke odbrane u Banatu, kada deo njih ulazi preko Bugarske u ove predele i to je definitivno bio jezičak koji je prevagnuo. Sa njima su nastupale i jedinice Narodnooslobodilačke vojske, dok je bilo i sporadičnih četničkih akcija, kao što je oslobođenje Kruševca u kojem je učestvovao pukovnik Keserović. Činjenica je da u Leskovcu nakon 11. oktobra nije više bilo neprijateljske vojske.

• Kako su se leskovčani odužili oslobodiocima?

Što se oslobođenja od Turaka tiče postoji samo jedan spomenik, koji sam već pomenuo, u Čukljeniku. Kad je Prvi svetski rat u pitanju, najznačajni spomenik se nalazi u centru grada, Spomenik oslobodiocima. To je vojnik na straži koji ne gleda slučajno na istok, jer je iz tog pravca stigla najveća pošast. Tu je i spomenik na Hisaru, te spomenik ljudima koji su 1915. godine branili grad u okviru nekadašnje kasarne „Južni logor“, i spomenik pored mosta na putu prema Vlasotincu. Imamo dosta spomenika po okolini Leskovca vezano za Drugi svetski rat. Ima dosta ploča, ali neke nisu, na žalost, u stanju u kakvom bi trebale da budu. Neke su, na sreću, skinute i pohranjene kako bi bile sačuvane, jer su to objekti koji su trošni i koji su počeli da padaju. U gotovo svakom mestu u okolini Leskovca postoji spomenik koji podseća na Drugi svetski rat i prvenstveno se odnose na bugarske odmazde prema stanovništvu. U samom gradu je Spomen park, kao i spomenik Kosti Stamenkoviću, čoveku koji je bio član Centralnog komiteta Komustičke partije Jugoslavije. Mnogo kasnije, nakon rata, podignut je i spomenik kod apoteke „Sutjeska“ u znak sećanja na stradale u savezničkom bombardovanju.

Kako se mi danas ophodimo prema ovim važnim istorijskim događajima kao građani? Kako ih obeležavamo?

U suštini se sve svodi na volontiranje. Grad kad može učestvuje i to je uglavnom materijalna podrška u smislu venaca, ozvučenja… Kad su u pitanju oslobođenje od Turaka i u Prvom svetskom ratu, o tome najviše računa vodi Saveza potomaka ratnika Srbije 1912.-1920., koji je i glavni nosilac tog obeležavanja, Vojska obeležava 15. septembar, dan kada je probijen Solunski front, a što se tiče oslobođenja u Drugom svetskom ratu tu je glavni nosilac Gradski odbor SUBNOR-a. Mislim da ovo kako se danas obeležava nije dovoljno. Današnji tempo života i ono što preovladava među ljudima, rekao bih, nije dovoljno. Mi zaboravljamo da što dublje gledamo u prošlost, to dalje vidimo u budućnost. S druge strane, ako ne poštujemo te naše pretke, koji su stradali i borili se za ono što mi imamo danas, onda je pitanje i šta mi, ustvari, danas imamo. To je nešto što bi trebalo podići na viši nivo i ne može da izgovor bude samo nedostatak sredstava. Ovo jeste neki period izrazitog materijalizma, svi su okrenuti sebi, a opšte dobro nikad nije bilo blisko leskovčanima. To se može ogledati i u Leskovcu koji je bio industrijski centar između dva svetska rata, ali je kanalizacija počela da se uređuje tek 30-ih godina, ulice su bile u lošem stanju, iako je bilo ljudi koji su sami mogli da to finansiraju… Leskovac je i kralju Aleksandru podigao spomenik na Hisaru krajem 30-ih godina, ali taj spomenik nije bio onoliko veliki koliko su mogli neki ljudi da to finansiraju… Dakle, indolentan stav prema sopstvenoj prošlosti.

Na mlađima svet ostaje, a koliko mladi poznaju ovu problematiku?

Morao bi da postoji neki opšti plan za tako nešto. Ministarstvo prosvete s vremena na vreme da neke smernice da se, recimo, prvi čas posveti nečemu, ali sve je to nedovoljno da animira ljude. S druge strane, ne može samo škola to da radi, jer je to nešto što se nosi iz kuće. U kakvom su stanju porodice našim prostorima je jedno sociološko pitanje. Uglavnom se sve svodi na entuzijazam određenih ljudi i onih učenika koji imaju afiniteta prema tome. Ostali se bave, rekao bih, njima bližim temama, kaže Becić.