Sindikat- i ovakav bolji nego nikakav

LESKOVAC

Jovica Nedeljković,  Sekretar Saveza samostalnih sindikata Srbije za više gradova i opština za Novu Našu reč o sindikalnom organizovanju i radnom pravu.

Generalno posmatrano, sindikati, kao oblik organizovanog delovanja zaposlenih, a bilo ih je u vreme intenzivne  „tranzicije“ čak desetak u Srbiji, jadan su od najvećih gubitnika u partiji sa talasom neoklasičnog liberalizma koji je, bez ikakvih priprema društva za prelazak na nove standarde, zapljusnuo inače ranjiv deo društva – radnike. Radnici su, s jedne strane, tranzicijom i privatizacijom ostajali bez posla, samim tim bili i isključeni iz bilo kakvog sindikalnog organizovanja, dok su, s druge strane sindikati, kao oblici organizovanog delovanja, ostali bez svoje osnove, odnosno udruženih radnika. U takvom stanju stvari, ono malo zaposlenih, ostalo je praktično bez uticaja na organizovanje sistema države, pa su se ubrzo zakoni o radu okrenuli protiv njih. Iako formalno bez članstva, sindikalne centrale su opstale, i o takvoj jednoj situaciji, razgovaramo sa Jovicom nedeljkovićem, sekretarom Saveza samostalnih sindikata Srbije za više gradova i opština.

NNR:- Kakva su saznanja samostalnog sindikata kada su u pitanju radna prava zaposlenih na raznim mestima u Leskovcu i koliko je prisutno tzv. radno nasilje, odnosno koliko vama to ljudi prijavljuju?

Nedeljković: – Što se tiče radnog prava u firmama gde postoji naš sindikat, tu već imamo informacije sa lica mesta i tu uvek budemo na usluzi I našim radnicima besplatno pružamo pravnu zaštitu. Ljudu nam se obraćaju kada su krupnije stvari u pitanju, otkazi ili nešto poput
toga. Mi imamo više problema u firmama gde nema organizovanog sindikata, pa ovde ljudi dolaze da bi se informisali o svojim pravima.
Uloga sindikata u tim firmama je diskutabilna, ili ljudi tamo ne smeju da se organizuju. Zakon dozovljava formiranje i saveta zaposlanih, ali to nije pravno lice koje može da pregovara sa poslodavcem i da potpisuje kolektivne ugovore. Danas je apostrof svih apostrofa u radništvu kolektivni ugovor u kome su sadržana i prava i obaveze zaposlenih i koji se i poštuje i ne poštuje. Sporadično nam dolaze ljudi iz „Jure“, „Džinsija“, par njih iz „Autostopa“, „Jugprom“…
Više dolaze da se informišu, da vide kako da se tamo napravi sindikat, kako da zaštite svoja prava…

NNR:- Da li je kršenje prava radnika prisutnije u privatnom ili u javnom sektoru?

Nedeljković: – U javnom sektoru, da budemo iskreni, malo je njih koji kada individualno pričamo koji konkretno iznose primere kršenja prava, a što se tiče privatnih firmi tu je najčešće kašnjenje zarada, zatim nepoštovanje prava na godišnji odmor… Poslodavac jednostavno sam donese odluku da zaposleni budu sedam dana na godišnjem odmoru. Pazite, Zakon o radu je zakon u ovoj državi i iz njega proizilaze svi akti. Zakon mi u sindikatu apsotrofiramo u kolektivni ugovor, to je opšti akt kod poslodavca koji on potpisuje sa sindikatom i u njemu su sadržane sve ove odredbe. Mogu da se daju i veća prava u kolektivnom ugovoru nego što je zakonom  predviđeno, ali je najbitnije da su tu razrađeni elementi za godišnji odmor i ne mogu da nam dolaze ljudi iz firmi koji pitaju za svoja prava… Oni ne znaju ili ne mogu tamo da se informišu, čak tamo ni ugovore o radu nemaju kod sebe… Pitali su za regres, topli obrok, prevoz… Da imaju koletivni ugovor verovatno bi ti problemi bili rešeni. Ne kažem da u tom slučaju opet ne bi bilo kršenja tog ugovora, ali je posle motiv da zbog određenog člana kolektivnog ugovora dođe do utuženja… U svim firmama koje sam pomenuo poslodavci imaju Pravilnik o radu i koji piše poslodavac. Ako bude stani-pani, dođe inspekcija, bude neko utuženje, on može da promeni neki član, jer niko od radnika nema uvid šta piše u tom pravilniku, koja su prava, odgovornosti i obaveze uposlenih, da li se primenjuje sistem bezbednosti i zdravlja na radu, što je jedna od
najbitnijih stvari… Ja sa pozicije sekretara Saveza samostalnih sindikata naglašavam da je bolje imati bilo kakav sindikat, nego ga nemati uopšte. I to ne zbog nekih funkcionera na terenu kao što sam ja, nego zbog zaštite svojih prava.

NNR:– Kakvo je vaše iskustvo koliko i da li reaguje inspekcija za rad kada ljudi iznose ove pritužbe?
Nedeljković: – Iz saznanja koje ja imam i kada ljudi dođu kod mene i kada ih ja uputim na inspekciju rada, inspekcija rada se i odazove. Imam I povratne informacije o tome iz par firmi. Mada, imam slučajeva da ljudi ne žele da se zna da su oni dostavili informacije inspekciji
rada, pa ih kažu meni, a ja prenesem dalje. Ljudi se plaše da će špsče tog čina biti šikanirani, premešteni na neko drugo radno mesto…

NNR:– Da li je taj strah i nesigurnost što žele da budu anonimni?

Nedeljković: – To je sto posto tako. Ljudi su zaplašeni i ja ne mogu da shvatim da u 21. veku su zakoni bačeni na kolektivni ugovor i kolektivno pregovaranje. Ti nigde ne možeš da razgovaraš i pregovaraš… Ili savet zaposlenih, ko njih bira? Ne biraju ih zaposleni nego poslodavac postavi svoje ljude. I onda on nešto kao radi, pokrio se pred Zakonom o radu, a opet  Zakon o radu govori da kroz kolektivni ugovor kao opšti akt kod poslodavca se rešavaju svi ti problemi.
 

NNR:- Gde postoje saveti zaposlenih?

Nedeljković: – Za sada znam da postoje u „Džinsiju“ i „Juri“.

NNR:– Kakva su vaša saznanja kako Osnovni sud reaguje kada ljudi dobiju otkaze? Koliko traju ti procesi?

Nedeljković: – Mi kao sindikat pomažemo u takvim slučajevima i dobijamo 90% tih sporova i to najčešće zbog nepoznavanja osnovnih stvari i načela, nepoštovanja onoga što su oni napisali i napravili, a to je Ugovor o radu. Dužina trajanja procesa kod suda nekad bude i malo duže, ali to zavisi i kod kog sudije se padne predmet. Radni sporovi bi trebalo da se reše za šest meseci, ali ima i slučajeva koji traju i duže.  

NNR:– Da li imate slučajeve prijave mobinga?

Nedeljković: – Mobing je reč koja nije zaživela na našem prosotru. Mi smo skoro imali jedan seminar na tu temu i moram da kažem da ni naši sindikalni predstavnici, a ni i koji tu radimo, u sam zakon o mobingu. On jeste napravljen i urađen, ali čak i ovo mirno rešavanje sporova je
bilo samo u jednoj firmi na teritoriji Jablaničkog okruga u „Vodovodu“ u Vlasotincu. A mobing je pristutan u svim porama našeg društva.  


 Razgovarala: Ljiljana Stojanovic