Saša Trajković Džaja i NIKADA NIJE KASNO

LESKOVAC

U nedavno završenom rijaliti takmičenju pod nazivom „Nikada nije kasno“ Leskovčanin Saša Trajković DŽaja je uspeo da dođe do samog finala i završi kao šesti. Svojim vršnjacima, ali i ostalima je poznat još iz 80-ih godina kada je nastupao sa grupom FIST. NJegovo pojavljivanje na televiziji u pomenutoj emisiji, kao i pominjanje grupe sa kojom je radio je neminovno pobudilo neka sećanja na ta davna vremena.

NNR: Otkud ideja za nastup u takvoj vrsti emisije, jer uglavnom nekadašnji rokeri ne gledaju blagonaklono na ovakav vid tv-zabave?

DŽaja: Ni ja nisam hteo da nastupim. Prošla su dva serijala, a mene su stalno nešto zapitkivali što se ne prijavim. Na kraju su me i supruga i sin naterali da učestvujem. Prijavljivanje je bilo preko intermeta, sedim kući i klikćem. Da nije bilo toga teško da bih se prijavio. Ovako sam im poslao sve što su tražili, onda su me zvali na razgovor i to posle četiri meseca, kad sam ja već i zaboravio da sam se prijavio. Tako je urađen intervju koji oni puštaju kad krene takmičenje, da se čuje šta si rekao, šta misliš… Pošto su odlučili da zaslužujem da učestvujem u takmičenju, tražili su da im pošaljem imena pesama koje bih pevao, kako bi to bend u studiju navežbao. Umam utisak da su hteli da me posle prvog kruga izbace, ali je Žika, član žirija, odlučio da svoje pravo da nekome direktno mogući dalji plasman iskoristi u mom slučaju. U sledećoj emisiji sam iskoristio mogućnost da uz mene nastupe nekadašnji članovi FIST-a Nenad Milošević Keša i Goran Trajković Suve. Tu su nam progledali kroz prste, jer po pravilu može da bude neki duet, a mi smo pevali kao trio, odnosno oni po strofu, a ja refren pesme „Dolazim za pet minuta“ grupe Generacija 5. Od te emisije sam do samog finala prolazio dalje bez problema. Pevao sam, pored ove pomenute, i pesme Bijelog Dugmeta, Kerbera i Parnog valjka. Generalno sam zadovoljan nastupom, upoznao sam mnogo novih ljudi, stekao nove prijatelje. Interesantno je da su me preko društvenih mreža kontaktirali i neki naši građani koji žive u dijaspori, a koji su to pratili na razne načine… Zanimljivo mi je bilo i što mi je moj sin rekao da je od sada moj fan, jer nije znao da tako dobro pevam, ha, ha…

NNR: Kako je izgledao sam taj TV nastup, čitav taj bend/orkestar, kakvo je bilo ozvučenje?

DŽaja: Na probi baš i nije bio savršen ton. Ali, posle toga, kada krene snimanje, onda je to jako dobro! Tako se dobro čuje, da te prosto tera da daš sve od sebe, pa čak i više od toga. To me podsetilo na ono vreme kad smo mi počinjali, 80-ih, pa čitav bend ima jedno gitarsko pojačalo na koje se priključi i gitara i bas gitara, klavijature, pa i mikrofon za vokal… Obično je to pojačalo bilo marke Čajavec… Bili smo mladi, jedva punoletni, sem muzike i fudbala i nismo imali neku drugu razonodu. Ali, mi smo voleli to, a vremenom smo i nešto više naučili…

NNR: Zašto Leskovac nije imao neki bend koji bi prevazišao lokalne okvire, kao što je to slučaj sa Smakom, Galijom, Kerberom, nego smo zastajali na tom nekom prvom koraku…

DŽaja: Mi smo imali kvalitetne bendove, dobre muzičare koji i dandanas rade i žive od muzike. Zašto neko nije napravio veću karijeru, prepreka je, po meni, bilo više. Najpre novac, jer si morao da imaš kvalitetnu opremu, a to je koštalo. Dalje, ljudska strana, da ljudi koji sviraju u bendu zaista „zagrizu“ do kraja… U Leskovcu su gotovo svi bili nespremni za to. Divlja ševa (kasnije „Viva Romana“) je uspela da izda album, kao i Novi dan… Uostalom, i mi smo kao FIST objavili svoj album, ali je sve to tu stalo. Bio sam u PGP-u 1992., da vidim da li mogu da nam objave taj album, a oni su rekli da mora sve da snimi iz početka, te da bi sve koštalo oko 30.000 ondašnjih maraka. Odakle nama tolike pare… Mi smo u to vreme uglavnom imali mogućnosti da tu našu muziku koliko-toliko upakujemo i da sviramo na Gitarijadi, po nekim svirkama i to je bilo to. Nismo ni za piće imali od toga, ali nam te finansije nešto nisu ni bile važne… Šteta što se Gitarijada ugasila, jer je tu bilo potencijala da se priča proširi, da ne bude samo neki lokalni karakter… Da je to neko jači preuzeo… Mi smo uvek imali dobre muzičare, još od Buba Mara od kojih smo mi učili, tako da mi je žao što se to završilo kako se završilo.

NNR: Pojavljivanje na televiziji neminovno dovodi i do prepoznavanja na ulici…

DŽaja: Ma, znali su mene i ranije, pogotovu moja generacija. Mlađi slabije, a to je i sada slučaj, jer izgleda da mlađa populacija ne gleda nešto mnogo „Nikad nije kasno“. NJima je rano za „Nikad nije kasno“, ha, ha. Ja imam svoj „svadbarski“ bend Arija. Dešavalo se da me prepoznaju i da traže da pevam upravo pesme koje sam izvodio na takmičenju, želeli su da čuju da li zaista mogu da ih tako odpevam. Inače, sama vrsta muzike koja se svira na svadbama se jako promenila u odnosu na vreme pre 20, 30 godina. Sad se mnogo više traže pop i rok pesme, što mi još kako odgovara.

Ivan Spirić

2 Trackbacks / Pingbacks

  1. - JUGPRESS
  2. Saša Trajković Džaja i NIKADA NIJE KASNO - JUGPRESS

Objavi odgovor

Vaša adresa neće biti objavljena.


*