Piše: Sava Dimitrijević
Bez obzira na godišnje doba i kakvo je uopšte vreme ja i sada vidim Nadu Prole i sebe kako stojimo pred kapijom kuće broj 15 u Ulici cara Dušana. Dok joj vraćam torbu sa knjigama gleda me kao da želi nešto da mi kaže ili pita, ali je neodlučna, usteže se, premišlja, dvoumi da mi saopšti šta je muči. Kada se to što je tišti najzad prelomilo u njoj upitala je: - Šta radiš kada želiš nešto da kažeš, a da to niko ne sazna, da ostane tajna! Šta onda radiš?!
- JA? –pogledao sam je ne skrivajući da sam iznenađen pitanjem ali i načinom na koji me gleda. Za trenutak sam oborio glavu razmišljajući šta da kažem. Kada sam podigao glavu video sam da ona i dalje zuri u mene očekujući da joj odgovorim.
- Ima jedna rupa na kraju grada - rekao sam najzad. Niko ne zna kada je ni ko je i da li je uopšte tu rupu neko iskopao ili je sama od sebe nastala. Nedaleko od tog mesta, sa južne strane, ispod puta koji vodi u susedna sela, nekada je bilo Jevrejsko groblje. O tome postoji i priča, istina nepouzdana, jer iza sebe nema nikakav zapis u koji se možemo pouzdati. Ta priča kaže da je rupa nastala onda kada je kiša danima padala i kada se posle velikih poplava brdo pokrenulo i zemlja obrušila, povukla i zatrpala jevrejsko groblje. Mnogi su strahovali da klizište ne povuče sa sobom i crkvu koja je na vrhu brda iznad puta podignuta i osvećena 1889. godine. I podsećali da je brdo sastavljeno od sipkave, trošne zemlje i sklono da posle velikih kiša sklizne nadole i zatrpa sve pred sobom. Ali, strah je bio neopravdan. Crkva je ostala. Mnogi misle da se tada, kada je jevrejsko groblje nestalo pod zemljom i klizište smirilo - pojavila ova rupa. Kroz taj otvor iznenada i ni iz čega, kako se govorilo, čulo se kako zemlja ogromnim plućima diše, kao iz grotla izbacuje ustajali i vreo a uzima i uvlači svež vazduh. Iz tamnih gustih dubina utrobe zemlje danima je snažno šištalo i pištalo. Mnogi su dolazili i sa bezbedne udaljenosti gledali u to čudo, krstili se i govorili da to mora da je neki znak, neka božja poruka čiji ćemo smisao tek kasnije saznati i osetiti. Posle desetak dana – prestalo je da šušti kao kad vazduh iscuri iz probušene gume na traktorskom točku.Pa ipak, više je onih koji su smatrali da je rupa nastala od ruke čoveka, jer je otvor gotovo pravilan, kao šestarom obeležen krug. Nikome, međutim, nije jasno, ako su to zaista ljudi učinili – kako su uspeli da je iskopaju tako duboko, jer se ne vidi niti nazire dno. Niti se čuje bućkanje vode kada se u nju baci kamen. Postoje priče da su rupu u nekom od balkanskih ratova iskopali okupatori i u nju bacali žive ljude. Ali, da u tom ponoru nisu poginuli već su ostali živi, lutali katakombama i iz podzemnih hodnika izlazili s druge strane brda i da je to mesto izlaze kilometrima udaljeno od rupe u koju su ih bacili. A onda je mnogima to služilo kao zabava. Da bi videli da li je zaista toliko duboka zavlačili su glavu u rupu i vikali, a onda čuljili uši i čekali da im se ono što su rekli vrati kao eho ili da možda iz tog mračnog podzemlja čuju glasove onih koji lutaju hodnicima i pozivaju u pomoć. Ali, ništa se nije čulo, a i ono što su oni govorili sa glavom do ramena zavučenom u rupu bilo je bez odjeka i bez povratka. I došlo se do zaključka da je to zato što se dole račvaju razni hodnici, tuneli, da glas kao onemeo luta po katakombama i tone sve dublje u utrobu brda bez povratka.
Nada Prole me gleda me s nevericom i škiljeći kroz poluspuštene kapke na očima pita:
– A da li i ti odlaziš i vičeš u tu rupu?
- Odlazim i sada. Stavim glavu u rupu i vičem! Ali, ja to radim u sebe – bezglasno!
Ona odškrine kapke na očima, gleda me začuđeno, ne razume šta joj kažem. - Otvaram usta kao da vičem, ali ne ispuštam glas! – objasnio sam. Bojim se da će mi se desiti kao ona svirala u priči U cara Trojana kozje uši!
- A šta vičeš?
- Pa – rekao sam pocrvenevši do ušiju. – Kažem ono što svi u razredu misle da je istina! Vičem – volim te Nado Prole!- i nasmejao se sam sebi.
Ona se, međutim, nije nasmejala. Naprotiv, gledala me je vrlo ozbiljno. – Mogu li i ja da vičem u tu rupu! Makar i bezglasno – samo da otvaram usta a ne ispuštam glas! - Ako želiš odvešću te pa ćemo zajedno da vičemo!
Ona je rekla: – Koliko sam uspela da te upoznam ti umeš da ćutiš i razlikuješ se od drugih u odeljenju! - Zovu me Ćutolog. Kažu da sam čutura u koju krijem ono što vidim i čujem i ne postoji tučak koji bi mogao da stuca, istera iz moje glave i natera me da kažem to što ćutim! Zato i kažu da sam – Čuturan!
Nada Prole je nagnula glavu prema meni i ponovila da bi volela da i ona pokuša da viče i uveri se da li je zaista tačno da se rečeno ne vraća kao eho do onoga ko je vikao!
Onda je rekla:
-Ti nemaš devojku! Da imaš čulo bi se! Buton bi to sigurno pre svih znao i prepričavao..
-Nemam – rekao sam ne gledajući u nju. Uhvatila me je za ruku. – Kad bude došlo vreme – imaćeš je!
Njena ruka bila je topla, a otkucaji moga srca išli su – „sto pedeset na sat!”- kako je to govorio Slaviša Cajzla.
Kada smo otišli bio je sunčan dan s početka aprila. Sećam se da je usput zanimalo glogovo žbunje sa mnoštvo sitnih crvenih bobica zaostalih posle zime, trnjine i ogolelo šiblje divljih ruža sa šipurcima. Pokazao sam joj mesto gde u bokorima rastu i cvetaju ljubičasti i žuti poljski irisi. Išli smo travnatom stazom duž Krnjićevog voćnjaka sve do reke i pokazivao joj mesta gde u dubokim dumeljima znaju da zanoće skobalji. Na livadi sa koje je sunce skinulo ogromne čaršave zaostalog snega kidala je četvorolisnu detelinu… - Pa oni u razredu ne znaju ništa o tebi! -uzviknula je.
- A šta to treba da znaju!
- Bila sam u pravu kada sam rekla da si sanjar…Čak se ne bih se iznenadila ako bi rekao i da pišeš! Pišeš li zaista? – upiljila je pogled u mene i smešeći se očekivala odgovor.
Rekao sam da pokušavam da pišem po ugledu na moderniste, ali se ne usuđujem da to kažem da mi se u rauzredu ne bi smejali, jer mi već imamo pisca Dragoslava Icića –Icku!
Sa njenog lica je nestao osmeh. Rekla je: – Mnogi talentovani pesnici kada završe srednju školu prestanu da pišu stihove i studiraju medicinu, hemiju, fiziku, arhitekturu…
Slušao sam je pažljivo i pitao se – ko je zapravo ova devojka koja ovog dana s početka aprila na stazi između visoke bodljikave žive ograde Krnjićevog voćnjaka i polja sa livadama i njivama, stoji kraj mene – je li to zaista ona ista koja paradira po učionici pokušavajući da na sebe skrene pažnju bore Čočke i koju znamo kao Nadu prole? Odjednom je zastala kao da se trgla iz razmišljanja. Ono što je rekla više je zvučalo kao pitanje:
- U razredu pričaju da kod kuće imate drveni krevet na nogarama, da su na tim nogarama položene daske, na daskama stavljena slamarica i da na tom krevetu spavaš sa mlađim bratom. Takođe kažu da, pošto nemate dovoljno para da za slamaricu kupite šuške kukuruza koje duže traju i zato su i skuplje, vi kupujete slamu koja je jeftinija, ali kraće traje… Priča se da ti u proleće pa sve do početka leta često žvaćeš kiseljak, trosku travu i listove crvene deteline koji rastu između kamenčića belutraka gusto poređanih kao kaldrma oko bunara da se ne bi stvaralo blato. I da to radiš umesto užine jer ti zapravo ništa i ne donosiš od kuće za užinu. A možda samo izmišljaju, naročito Buton koji i širi te priče šaleći se na tvoj račun…..
Nekoliko trenutaka sam ćutao, jer bilo šta da sam rekao samo bih ponovio ono što je ona već rekla. Pa ipak sam, gedajući je pravo u oči kazao:
-Nisu rekli sve! Slama se do sledeće žetve pretvori u plevu i smrdi na buđ i mokraću, jer moj mlađi brat često mokri u krevetu. Doktor je rekao da je to zbog stresa od bombardovanja i da će trebati dosta vremena da se oslobodi od te bolesti.. Zbog toga majka, kada posle žetve menjamo slamu, u slamaricu stavlja suvi bosiljak, majčinu dušicu i drugo mirišljavo bilje da miriše dok spavamo…
Nastaviće se…
Leave a Reply