Proslava mature Kod Mice Boke (16)

LESKOVAC

Kada smo bili uvereni da je selidba ženske gimnazije u novopodignutu zgradu muške gimnazije završena, – došla je još jedna učenica za koju je Vojislav Stanisavljević Brengal rekao da su je sigurno našli na nekom zaturenom spisku u fijoci za predmete – „izgubljeno – nađeno’’!

U učionicu je ušla tiho i za sobom zatvorila vrata toliko polako i pažljivo da se jedva čulo škljocanje brave. Kao da je hodala na prstima – da nas ne bi uznemirila, omela u bezglasnom preslišavanju pređenog gradiva iz predmeta koji imamo sledećeg časa. Sela je u klupu do naše prve školske drugarice Julijane – kao da joj je neko, pre nego je i ušla u učionicu već objasnio gde treba da sedne i s kim će biti u klupi. Njeno ime saznali smo od profesora matematike kada je izvršio „jutarnju prozivku’’ uz ono uobičajeno ustajanje i glasno izgovaranje – tu sam! Otsutan! Tu sam! Otsutan!.. Ali, ovoga puta samo je prstom prošao po spisku u dnevniku ne pitavši ima li odsutnih. Kada je došao do kraja zaustavio je prst kao da je udario tačku i rekao:

– Vidim da imamo novu učenicu!
I pročitao:
– Milena Panajotović!
Ona je ustala .
-Ja, rekla je.
Profesor je nekoliko trenutaka gledao u nju.

• Hm! .. – rekao je i sklopio Dnevnik. I to je bilo sve što je rekao. A kada je video da ona i dalje stoji dodao:
  • Možeš da sedneš!.
    Ja, međutim, i sada smatram da je profesor matematike osim onog „hm!’’ mogao mnogo više da kaže o novoj učenici. A to mislim zato što je kasnije, čak sa uzdržanim poštovanjem izgovarao njeno prezime…
    Sećam se da je na velikom odmoru, dok smo sedeli na stepeništu škole i užinali Buton rekao:
  • Kada se budem setio reći ću vam odakle je poznajem..
    Buton se, naravno, nije setio gde je i da li je uopšte video, jer on nikad nije ni uspeva da odgonetne gde je i kada video osobu za koju je bio „siguran da je već negde video’’…
    Takođe se sećam da se Milena Panajotović nikada nije upuštala u razgovore koje smo vodili u učionici. Ako bi je neko nešto i pitao odgovarala je sa zadrškom kao da se trudila da prvo razmisli šta će odgovoriti, a kad bi odovorila bili su to uopšteni odgovori koje nisi mogao da uhvatiš „ni za rep ni za glavu’’. Kada smo iscrpeli sve moguće načine da je ohrabrimo da se opusti i uključi u svakodnevni život razredne zajednice digli smo ruke i prepustili je Julijani s kojom je još od prvog dana sklopila prijateljstvo.
  • Uostalom, ionako su došle kao „prekobrojne’’ sa spiska izgubljeno-nađeno’’- smejao se Slaviša Cajzla.
    Pa ipak, nije sve bilo baš tako. Ni tada, a ni sada posle toliko godina ne bih umeo da objasnim zašto ali nekako je u učionici bilo prisutno uverenje da Dragoslav Icić novu školsku drugaricu Milenu poznaje odranije, kao da je između njih postojalo neko tajno poznanstvo i prijateljstvo. Ali, ni on, ako je to istina da se od ranije poznaju, nije mogao da sakrije kznenađenje kada je ušla u učionicu.
    Pamtim, takođe, da je od njenog dolaska prestao da objašnjava kako nas sada, kada je radnička klasa na vlasti očekuje svetla budućnost. U džepu kaputa više nije nosio brošuru Mladi komunista kojom je mahao po učionici i nabijao nam na nos da je dopisni član sekcije mladih marksista- komunista, a mi dekadenti sumnjivih principa i nazora i da moramo da preispitamo svoj stav prema radničkoj klasi koja proliva znoj za bolji život naše društvene zajednice..
    Moram da kažem da sam veoma teško podnosio što se Nada Prole toliko trudila da na sebe skrene pažnju Bore Čočke. Ali, istini za volju, nisam imao nikakve šanse kod nje. Moj izgled bi mogao bi da se opiše u nekoliko reči – izduženo, koščato lice sa blago istureni jagodicama i velike uši zbog čega su me zvali – Klempa! Buton je jednom prilikom rekao da sam bez konkurencije najružniji u odeljenju a verovatno i u bližoj i široj okolini. Na čuđenje svih Nada Prole je stala u moju odbranu. Rekla je da su oni koji pričaju da sam ružan možda u pravu, ali „nije nemoguće da je Siniša Jović – ružno pače!”
• Nemojte se začuditi ako ružno pače kada mu porastu krila postane labud! Tipovi kao što je Siniša su sanjari, umetnički nastrojeni”, i sve takve nekakve gluposti je govorila da bi me valjda utešila. A to je do suza uveseljavalo sve u učionici. Čak se i uvek suzdržana naša prva školska drugarica Julijana Đeštaković nasmejala. A onda sam upoznao sasvim drugu i po mnogo čemu drugačiju Nadu Prole – tihu, povučenu i zabrinutu – kakvu niko u razredu nije poznavao i teško da bi mi iko i poverovao da sam to ispričao u odeljenju. To se dogodilo onoga dana kada me je, dok smo posle časova odlazili iz škole, pitala je da li bi hteo da je odpratim do kuće. I da – “ako hoćeš možeš i knjige da mi poneseš – kako si za to već jednom izrazio želju!” Bilo je to na samom izlazu iz škole i bio sam zatečen, skoro ostao bez daha od iznenađenja što mi se uopšte obratila. Naravno, ovu bogom danu ponudu sam prihvatio „oberučke”. Zatim je dodala:
  • To nam je ionako usput jer stanujemo u susednim poprečnim ulicama!
    Kada se u mislima vratim na taj za mene i sada nestvaran događaj, ne mogu se oteti utisku da nije bilo slučajno što je baš mene izabrala da joj pravim društvo i otpratim je do kuće, da je taj susret unapred planirala i namerno me sačekala na vrhu stepeništa. Čak sam došao do zaključka, u to sada i čvrsto verujem, da je od samog dolaska pratila i analizirala ponašanje svakog od nas u odeljenju. I kad je sve sabrala, oduzela, pomnožila i podelila kao konačan rezultat svih tih matemačkih peripetija bio sam – JA! Ja koji sam kod drugova u razredu važio za trapavka, praznu čuturu u kojoj gvozdenim tučkom možeš da mlatiš praznu slamu po ceo dan, da sam do dosade povučen u sebe, da izbegavam rasprave i bilo kakve komflikte da me zbog neprikladnih upadica ne bi ismejavali.
    A možda baš i zbog toga!
    Ako je tako, kao što sada mislim, onda je njeno ponašanje prema Bori Čočki bila samo predstava u kojoj je on bio glavni glumac a mi statisti i da je iz te predstave izvukla zaključak da sam ja taj u koga ona može imati poverenje, kome može poveravati svoje tajne.
    Ali, ako sam od svih učenika u odeljenju baš ja bio njen izbor ostalo je pitanje – zašto baš sada kada je to mogla da učini mnogo ranije. Recimo još onda kada sam joj spomenuo da stanujem u poprečnoj Knez Mihajlovoj ulici iz koje se na uglu kod Stare Pivare skreće u Ulicu cara Dušana u kojoj ona stanuje i kada se ona, na to što sam rekao, iznenadila:
    – Zar je moguće da mi idemo stalno istim putem, a da ja to nisam primetila!
    A kada sam joj rekao da bih joj posle škole rado pravio društvo i ponudio se da joj do kuće nosim knjige „jer ionako idemo u istom pravcu i skoro smo komšije”, – samo se uljudno nasmešila, bez reči strčala niz stepenice, a mene ostavila da gledam za njom.
    To je bilo sredinom marta kada je još uvek povremeno padao sneg i to onaj mokar i težak i kada su bile lapavice i stvarale blato po ulicama.
    Sada je sunčan dan. Ulice pune sunca, svuda se oseća miris zemlje koja isparava. Pri dnu drvenih taraba već je iznikla trava i moglo bi se reći pravo prolećno vreme. Sećam se da smo od semenkara ispred bioskopa „Moskva” kupili slane semenke tikve da bi usput grickali i tako imali čime da se „zanimamo” jer smo u gradu tako i govorili – da su semenke tikve – „zanimacija”.
    ( Nastaviće se )
    Sava Dimitrijević