BEOGRAD-LESKOVAC
- Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Zoran Stoiljković nedavno je izabran za novog predsednika Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost”. On je godinama već aktivan u ovom sindikatu. Za Novu Našu reč govori o snazi i ulozi sindikata i statusu radnika u zemlji Srbiji.
NNR: Profesore, kako Vi vidite ulogu sindikata u ovom trenutku koji je, kažu, veoma problematičan i višeslojan . I naročito, kako Vi vidite ulogu UGS Nezavisnost, koji bi trebao da bude neka avangarda u svemu tome?
ZS: Hvala na komplimentu da je Nezavisnost avangarda u svemu tome. Mi smo avangardnu ulogu zaista imali 90-ih godina, kao i u prvim godinama promena. Kasnije smo očekujući da će demokratske vlasti sporazumno i kroz dijalog dolaziti do nečega, pa se možda i previše oslonili na dijalog, a da to nismo istovremeno povezivali sa protestima i sa saradnjom sa civilnim društvom, koje je, u ovom trenutku, neophodno. Mislim da izlazak iz ove situacije možemo imati samo ukoliko spojimo socijalne zahteve sa političkim koji su usmereni ka daljoj demokratizaciji društva: Znači, nije da, jednostavno kažem, nije ovde stvar više menjati garniture na vlasti, ovde treba menjati sistem.
NNR: Da li sindikat ima snage da pokrene tu priču?
ZS: Sindikat realno sada sa malim i sve manjim članstvom i opadajućom stopom sindikalizma i sindikalizovanosti zaposlenih, sa manjim brojem samih zaposlenih i njihovom teškom situacijom, može da odigra, i treba da odigra, ulogu jednog od pokretača i nosilaca promena. Ali, zajedno sa svim onim što je relativno živo među političkim akterima, a toga je jako, jako malo i sa, pre svega, civilno-društvenim organizacijama, profesionalnim udruženjima poput novinarskog, sa studentskim inicijativama, i moramo da nađemo zajedničku tačku i sa penzionerima i sa nezaposlenima, jer njih je sve više u veoma teškoj situaciji. Mislim da samo jedan socijalni pokret može da donese neke promene i da pritisne dovoljno snažno političku arenu i da proizvede promene.
NNR: UGS Nezavisnost je jasno iskazao svoj stav i povodom protesta koji se dešavaju u Beogradu i u gradovima u Srbiji. Da li takve stvari, ma koliko bile male u smislu broja ljudi na njima, mogu da budu pokretač nekakve ozbiljne akcije da svima bude bolje?
ZS: Može biti inicijator promena. Neočekivani studentski i građanski protest, u glavnom studentski, su pokazali da ima neke energije kada se radi o tome da se proizvedu neke promene. Znate, za mene kada neko protestvuje, čak i kada njegovi zahtevi nisu perfektni, a u suštini se oslanjaju na potrebu dalje političke demokratizacije, ja mislim da ,ako se ne promene izborni sistem i pravila igre, teško da možete da proizvedete promene. I, istovremeno, dok god ne zaustavite taj juriš partijskih komesarki i komesara na pozicije u javnom sektoru, logikom lojalnosti, a ne sposobnosti, vi ne možete ni da realizujete do kraja socijalne promene koje su u prvom planu borbe sindikata i da je to nešto što je nerazdvojivo..
A sve ono što je okrenuto ka demokratizaciji društva, ka prihvatanju evropskih vrednosti i standarda, uz kritičnost onoga šta je Evropska unija danas, i koliko je ona svoju socijalnu modernu agendu urušila isto tako, jesu važne stvari i to je nekakav kriterijum za saradnju sa drugima.
NNR: Društvo koje živimo je oličenje neoliberalizma, možda čak i nekih gorih varijanti liberalizma. Da li je uopšte moguće delovati sindikalno, ako se ljudi plaše, ako imate zabrane sindikalnog organizovanja u firmama koje, uglavnom, vode tzv.strani investitori, a, pri tome, ne postoji ozbiljna podrška zvanične politike, da stvarno postoji zaštita prava radnika?
ZS: Ono za šta treba izvršiti pritisak je napraviti pravila poslovnog okruženja koja su jednako prihvatljiva svima. Nama treba mnogo jače antimonopolsko zakonodavstvo, nama trebaju jednaki uslovi i svako ko pogleda to ko je, i sa kakvim efektima, dobijao značajne subvencije od države i sa kojim efektima po zaposlenost i razvoj će podržati ovakav stav. Ja mislim da ni naši mikro, mali, srednji preduzetnici, nisu u naročito ugodnoj poziciji i jesam za to da se njima pruži prostor za investiranje i rast. Naravno i da se sankcioniše siva ekonomija, nelegalno poslovanje i neisplaćivanje zarada i doprinosa za penzijsko osiguranje.
Prosto, treba imati taj relativno lepezast i diferencirani pristup, jer nije svaki poslodavac samim tim sumnjiv, niti svaka vrsta tih državnih sustezanja, da tako kažem blago, pred stranim investitorima je nešto što je opravdano. Goša je, recimo, paradigmatičan primer, nije jedini primer kako godinama možete da ne isplaćujete zarade i šikanirate zaposlene, a da to ne proizvede nikakvu reakciju. Prema tome, znači država mora da bude taj koordinator i okvir koji stvara povoljne poslovne uslove.
PRIVATIZACIJA I UPRAVLJANJE
Nisam za logiku da je rešenje uvek u privatizaciji, dobro upravljan i vođen javni sektor može da bude nacionalni i održiv i samo bih se pozvao na evropsku praksu, niko ne privatizuje sve, ne dovodi nacionalnu samostalnost i sigurnost prodajući svoja strateške objekte i dobra drugima i da to treba da bude nekakva poruka i onim koji vode poslovnu i privrednu politiku države. Niko razuman ne prodaje strateška dobra i ne privatizuje vodovode, zatvore, groblja i sve drugo što su strateška dobra društva ili ne devastira u toj meri obrazovanje i zdravstvo, jer je jednak pristup kvalitetnom obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti nešto što je pretpostavka.
Ukoliko to ne postižete vi klizite ponovo u klasno društvo, u kome su razlike između najbogatije petine i najsiromašnije petine u Srbiji duplo veće nego u evropskim standardima i da se, recimo, socijalnom zaštitom pokriva svega 3-3,5% stanovništva i da je to negde na nivou od sedam puta manje nego što je evropski prosek. Kad su se pozivali na Evropu, neka se pozivanju na ovu vrstu argumentacije.
NNR: Kako vi gledate na nedavnu izjavu premijera Srbije u Leskovcu da će do kraja godine biti povećane minimalne zarade onima koji rade u privatnom sektoru? Povećanje minimalnih zarada je tema Socio-ekonomskog saveta, međutim, postavlja se pitanje ako premijer kaže da će i privatni sektor, to jest, strani investitori morati da isplaćuju te minimalne zarade, šta je država do sada radila, zašto ih nije naterala?
ZS: Po pravilu vi privatnom sektoru možete uputiti samo sugestiju i stimulisati ga. To je, u suštini, stvar privatnog sektora. Nekakve garancije da to ne pada ispod nekakvih nivoa standarda i mogućeg su sasvim u redu, ali to je prosto jedan deo politike koji onda treba da se odnosi i na prava. Ja bih voleo da porast minimalnih zarada prati i porast zarada i ukupnog fonda plata, jer ako vi povećate samo minimalne zarade, a fond plata ostane isti, vi samo lepite plate i približavate ih jedne drugima i dovodite u situaciju kao da nam je namenjena sudbina da svi radimo za plate između 200 i 800 evra. To nije perspetktiva za mlade ljude.
Ono što mi se na ovim protestima posebno dopalo to je parola „Neću da budem jeftina radna snaga“. Zaista nije perspektiva za mlade da budu jeftina i loše plaćena radna snaga i dosta obespravljena. Mi ulazimo u beskrajan proces prekarizacije. Kad kažete prekarni rad, kažete nesiguran, nestabilan, egzistencijalno nepredvidljiv u kome ste u okviru one formule 24/7, što znači da ste 24 sati dnevno svih sedam dana u nedelji na izvolte nekakvom poslodavcu, da bi ste skrpili nekakvu pristojnu egzistenciju. To ne pruža nikakav stabilan egzistencijalni okvir i to je nešto na šta se ne može pristati.
NNR: Da li sam taj stav premijera pokazuje da, u stvari, od njega i njegove volje zavisi da li će biti povećana čak i ta mini malna cena rada?
ZS: Volja ključnih političkih faktora, koji imaju toliki kredibilitet i rejting pozitiva ili broj glasova iza sebe, ne ulazeći u detalje oko karakteristika ravnopravnosti ili neravnopravnosti izbornog procesa, je jako važna činjenica, ali je važno da se to obavlja kroz institucije i da se uvede u normalan proces. Na žalost, činjenica da on često pre da izjavu na televiziji nego što se o nečemu razgovara, govori da hteli, ne hteli, mi izgleda klizimo u nekakav sistem lične vlasti i ličnih autoriteta. Pri čemu se ni visoki partijski funkcioneri njegove partije, koja je najuticajnija u Srbiji, ni ministri ne usuđuju da autonomno nešto izjave, nego čekaju neki njegovu odluku i stav. Ako je taj stav ispravan, to ne govori da su institucije počele dovoljno uspešno da funkcionišu.
NNR: Prvomajski protesti su bili, šta su oni pokazali i da li ste očekivali da će biti masovniji?
ZS: To je, prosto, nepredvidljiva stvar. Mi već dugo imamo tu letargiju, apatiju, nevericu da se nešto naročito može izmeniti. Po pravilu, 1. maj je uvek praznični dan, dođe kao treći ili četvrti neradni dan, ljudi su siti svega, žele malo da odmore, nije jednostavno dovesti ljude u dosta ispražnjeni Beograd 1. maja. Ali, mi smo, sa Samostalnim sindikatom Srbije, nastojali da to bude pristojan broj ljudi, onoliko koliko pokazuje elementarnu snagu sindikata, opredelili smo se za slogan koji je mobilizirajući i dosta jednostavan. Neki ljudi ne razumeju ili neće da razumeju velike ciljeve ili politike, ali zahtev za većim zaradama i manjim nejednakostima je duboko opravdan i legitiman, čak i kad vam vlada kaže da raste dži-di-pi, da je skromna inflacija. Onda zarade mogu da rastu, makar koliki je zbir inflacije i rasta proizvodnje, uz mnogo značajnije veći rast u sektorima koji su marginalizovani u međuvremenu, a koji su bitni za razvoj društva, poput obrazovanja.
To je neka vrsta odgovora i pozitivne reakcije građana, a tu je podrška radničkim zahtevima i od studenata.
Razgovarala:
Ljiljana Stojanović
Leave a Reply