Proboj Solunskog fronta: Početak kraja Velikog rata

LESKOVAC

Solunski front je probijen 15. septembra 1918. godine što se ispostavilo kao odlučujuće za slom Centralnih sila u Prvom svetskom ratu i početak kraja do tada najvećeg svetskog sukoba. Srbija i Republika Srpska slaviće ubuduće zajednički praznik – 15. septembar,na dan kada je probijen Solunski front. Obeležavaće se kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.
Na Solunski front, čija je dužina bila nekoliko stotina kilometara i koji se, preko Albanije na zapadu prostirao sve do Jadranskog mora, srpska vojska je prebačena već na proleće 1916. godine, odmah posle oporavka na Krfu. Sa jedne strane fronta bili su francuski, britanski i srpski vojnici, kojima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana, dok su ih sa druge linije, dobro ukopani u rovove, gledali nemački i bugarski vojnici. Već 1916. srpska vojska je imala svoje vatreno krštenje na Kajmakčalanu kada je, posle ogromnih žrtava i borbe prsa u prsa sa Bugarima osvojila taj vrh, planinu Nidže i grad Bitolj.
Zbog problema na ostalim frontovima Solunski front je proglašen sporednim ratištem, pa je od 1916. do septembra 1918. uglavnom vladalo zatišje. A onda je usledio rasplet.

Za komandanta Solunskog fronta postavljen je francuski general Franše d’Epere. On je juna 1918. održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom na kome je doneta odluka da se konačno krene u – proboj. Odlučeno je da ofanziva počne na sektoru Dobro polje – Veternik – Kozjak na kojem se nalazila srpska vojska, kao i da borbe počnu sredinom septembra. Srpska vojska bila je podeljena u dve armije – prvu kojom je komandovao Petar Bojović i drugu na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić. To je ukupno činilo šest divizija sa 140.0000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 dobrovoljaca.
Borbe su počele 14. septembra artiljerijskom paljbom i svih savezničkih topova da bi, u zoru 15. septembra, u 5.30 časova, druga srpska armija krenula u juriš i to na potesu Soko–Veternik–Dobro polje. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete.
Posle takvih borbi i napora glavni deo fronta je probijen. Osvojen je važan položaj Soko, a 16. septembra Jugoslovenska divizija, sastavljena od dobrovoljaca, i vrh Kozjak, čime je otvoren put za Tikvešku dolinu. Počeo je prodor koji je odlučio ishod rata.
Slomljen je svaki otpor neprijatelja, a onda su srpski vojnici krenuli u juriš koji nijedna sila nije mogla da zaustavi. Vukla ih je neizmerna želja da što pre stignemo u rodni kraj.
Ta ogromna želja vodila je vojnike iz pobede u pobedu tako da je, po rečima D’Eperea „srpsku pešadiju i francuska komora na konjima jedva stizala”.
Skoplje oslobođeno već 25. septembra, posle čega je srpska vojska krenula prema bugarskoj granici. Samo četiri dana kasnije, u štabu Franša d’Eperea Bugari su potpisali kapitulaciju…
Srpska vojska je nastavila prodor i kada su Britanci i Grci kod Dorjana doživeli neuspeh čime je i ishod cele operacije bio doveden u pitanje, a sprečili su i Nemce da se utvrde na liniji Peć–Kosovska Mitrovica–Kuršumlija–Niš. Jedinice prve armije su u Niškoj operaciji za samo nekoliko dana pobedile protivnike, tako da je srpska vojska već 11. oktobra ušla u Niš. Time je prvoj armiji bio otvoren put u moravsku dolinu tako da je Petar Bojović, na čelu Dunavske divizije 1. novembra pobedonosno umarširao u Beograd. Za to vreme jedinice druge armije su oslobodile zapadnu Srbiju. Već 3. novembra kapitulirala je Austro-Ugarska, čime su se stekli uslovi da srpska vojska pređe Dunav, Savu i Drinu.
O proboju Solunskog fronta Franše d’Epere, francuski maršal je pisao.
„To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…”
Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD je zapiso.
„Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo – oni se moraju nagraditi.”

Vesna Petrović

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*