LESKOVAC – NIŠ
Znam čoveka bez jednog prsta. On uči decu da voze gradom i uči ih kako da se našljokaju dok voze. Čovek bez jednog prsta poznaje moju drugaricu. On joj je rekao da je sam sebi pojeo prst i otkrio nešto što još niko nije, u ovom svetu gde je svaka ideja već odavno pojedena i reciklirana kasnije. Rekao joj je: „Devojčice imaš lepu kosu, crnu kao zlo i tama. I da znaš – kad pojedeš sebi prst uvek smisliš neku novu filozofiju“. Onda ju je upitao šta misli o životu i tim tako prolazlim stvarima. Ona mu je pokazala svoje šake. Još uvek ima sve prste na njima i nema stav o životu.
Šetam gradom i gledam ljudima u ruke. Znam da više volim kad imaju svih deset prstiju ili koliko već. Ispod rukavica ne prepoznajem da li su moji još uvek na broju. Biće da jesu. Gledam sebi u promrzle prste i žao mi je da ih jedem a znam da sam obična kao i svi drugi koji se odreknu vanvremenskih saznanja i novih filozofija, imaju sve prste na rukama i samo ponekad, ponekad, grickaju nokte kao miševi.
Gala Bončić, Niš, master pravnik, sudijski pripravnik
Leave a Reply