LESKOVAC
(Uvod)
U izdanju Centra za istraživanje i proučavanje kulturno-istorijske baštine juga Srbije Leskovac nedavno je iz štampe izašla knjiga Odmetnici na jugu Srbije 1945 – 1953, autora Nikole P. Ilića. U knjizi su na popularan, publicistički način, jasnim i lakim stilom, opisani događaji koji su se desili posle završetka Drugog svetskog rata, kada je, s jedne strane, glavni zadatak novonastale socijalističke države bio eliminisanje nenarodnih, kvislinških grupa, uglavnom četničkih. Te iste grupe su, s druge strane, nastojale da organizuju pobunu naroda protiv komunista i opet se dokopaju vlasti. Borba između bezbednosnih struktura i četničkih komandosa, koji su se vraćali uglavnom iz Bosne, bila je bespoštedna i na kraju se završila eliminisanjem svih četničkih grupa i pojedinaca. Bio je to svojevrsni nastavak bratoubilačkog rata koji je vođen u uslovima okupacije. Smatrajući da će čitaocima približiti sliku o tom periodu srpske istorije na lokalnom nivou, baš u vreme rehabilitacije prvog srpskog četnika Dragoljuba Draže Mihailovića, Nova Naša reč je odlučila da u formi feljtona, prenese najzanimljivije delove iz knjige Odmetnici na jugu Srbije 1945 – 1953.
ŠKOLE ZA ČETNIČKE KOMANDOSE
U vreme izvlačenja nemačke grupa armija „F“ i „E“ sa Jadranskog i Sredozemnog mora, preko Kosmeta i zapadne Srbije, Višegrada i Sarajeva na Sremski front, bio je zajednički interes Nemaca i četnika da i dalje vojno sarađuju. O tome svedoči i naređenje nemačkog komandanta grupe armija „E“, feldmaršala Aleksadra Lera, od 18. decembra 1944. godine Štabu 34. korpusa Vermahta da napusti položaj Zvornik na Drini „po mogućstvu, tek po dolasku četnika na taj položaj“. Gestapo je preko delegata za vezu između četničke Vrhovne komande i Vermahta, pukovnika Gojka Borote i Milana Aćimovića, bivšeg ministra unutrašnjih poslova u Nedićevoj vladi, još novembra dogovorio zajednički rad na ubacivanju obaveštajnih i terorističkih grupa u oslobođenu Srbiju.
Radi realizacije tog dogovora, Draža Mihailović je 4. decembra 1944. godine doneo dva normativna dokumenta – Uredbu br. 101 i Naredbu br. 102 o formiranju škole „Komande kraljevih komandosa“ i „Ustrojstvu škole“.
U određivanju ciljeva i zadataka on je, posle preambule, procenio da Nemci još uvek pružaju jak otpor i vezuju veći broj jedinica NOVJ i da zbog toga partizani u unutrašnjosti Srbije nemaju većih snaga, a tek uspostavljena vlast još uvek nije dovoljno ustaljena ni čvrsta. „Sticajem prilika, Vrhovna komanda i sve veće jedinice Jugoslovenske vojske u otadžbini [i posle kraljevog Ukaza i izjava iz avgusta, septembra i oktobra nezakonito upotrebljava stari naziv – JVUO] bile su prinuđene da Srbiju napuste. Kako je ovo napuštanje izvršeno naglo, čitava organizacija je srušena, veze isprekidane“. Zato je on terorom, propagandom, špijunažom i „demokratijom“ planirao ometanje vlasti u Srbiji, sa ciljem da se budući izbori završe povoljno po četnike. Naredio je hitno ubacivanje grupa u Srbiju i njihovo povezivanja sa zaostalim četnicima, kako bi zajedno radili na organizovanju „narodnog otpora u Srbiji“. „Organizacija treba da se sprovede brzo, energično i planski“, što će sprečiti stabilizaciju partizanske vlasti. Pobuna treba da „zainteresuje ceo svet za sudbinu srpskog naroda“ i da „narod psihološki i politički pripremi za predstojeće izbore…“
Pripadnicima grupa zabranio je nošenje pravih legitimacija, dokumenata, spisa, napisa ili fotografija kojima se mogu odati ili kompromitovati sebe, drugove, starešine, štab, saradnike ili organizaciju. „Svaki komandos mora imati lažno ime i odgovarajuće isprave na to ime, svoj tajni broj raspoznavanja.“
Program škole „Komande kraljevih komandosa“ predviđao je sledeće predmete: Moralna nastava, Vojna nastava, Specijalna nastava. Cilj škole bio je da komandose osposobi za atentate, obaveštajce, kurire. Tehničko osposobljavanje obuhvatalo je i obuku „za vršenje svih vrsta sabotaža, rušenja eksplozivom važnih objekata…“ Sve to trebalo je da prati propaganda koja će politički podsticati obnavljanje četništva.
U Bosni je obrazovao dve škole za komandose – u Modriči i Srednjem. Za njihovog rukovodioca postavio je pukovnika Dragoslava Pavlovića, člana Vrhovne komande.
Mihailović je i ovo napisao:
„Partizani su zauzeli teritoriju Srbije i prestonicu Beograd, gospodare geopolitički najvažnijim delom otadžbine, raspolažu legalnom vlašću i dobrom propagandom kraljevim blagoslovom i inostranom propagandom“. Ako ostanu neuznemiravani „oni će moći da Srbiju potpuno vojnički organizuju i iskoriste za dalje poduhvate, potiskujući nas sve više ka perifernijim delovima zemlje…“ Dalje, konstatuje da je Srbija, „jezgro Ravnogorskog pokreta, tako postala njihova središna baza“, uprkos činjenici da se „Ravnogorski pokret karakteriše kao prvenstveno srpski pokret. Ali ako nema svoje organizacije u samoj Srbiji, kako onda može polagati pravo na učešće u rešavanju jugoslovenskog pitanja“. Partizani, „kao apsolutni gospodari (…) narod Srbije potpuno će ideološki preorijentisati“ jer Srbi su „u većini rusofilski i antibritanski raspoloženi“, a pomažu ih Rusi. Zato što nisu planirano ostavljene veze „Srbija je potpuno odsečena“ od Vrhovne komande i ona nema mogućnosti da sazna pravu situaciju u njoj niti ima mogućnosti da politički ili vojno utiče na tamošnju situaciju. On dalje procenjuje kako ne postoje ni minimalni objektivni uslovi za povratak glavnine u Srbiju, jer bi od nadmoćnijih snaga NOVJ bila vojnički uništena, a došlo bi i do sukoba sa sovjetskim trupama koje su se privremeno nalazile u Srbiji. Bio je svestan činjenice da su četnički oficiri, zbog ponašanja u vreme okupacije, bili omrznuti u narodu. „Ako bi u Srbiju ubacio odrede na čelu sa njihovim starim komandantima, psihološki bi u većini slučajeva negativno odjeknulo s obzirom, stavljajući mu opet u izgled, nasilje i velike dažbine“. Zato kursevima stvara tobož „nove borce, kraljeve komandose, lišene svih nasleđa prošlosti“, koji treba da deluju na principima: konspirativnosti, selektivnosti, planske akcije…
Beleška o autoru
Nikola P. Ilić, po obrazovanju diplomirani pravnik, po vokaciji istoričar i publicista, učesnik je NOR-a od 1941, član SKOJ-a od 2. avgusta 1943. i KPJ od juna 1944. Od 1948. pripadnik je Službe bezbednosti, a od 1965. profesor Srednje ekonomske škole u Leskovcu; sada je penzioner.
Pisanjem se bavi od 1944: pisao je za Našu reč (od 1949), za Borbu, Politiku, 4. jul, Tribinu mladosti, Vranjske novine; za zbornike Leskovački zbornik, Niški zbornik, Tok, Sećanja učesnika NOR-a; za časopise: Naše stvaranje, Vojni glasnik, Pali, ne pobeđeni…
Dobitnik je mnogih priznanja, među kojima su: priznanja skupština opština Leskovca, Bojnika i Medveđe i čak tri nagrade „Dragojlo Dudić“. Nosilac je sedam odlikovanja, među kojima: Orden Bratstva jedinstva Orden zasluga za narod, Orden rada sa zlatnim vencom i Ordena za hrabrost.
Objavio je preko 600 članaka, radova, prikaza i reportaža, kao i preko 30 knjiga iz istoriografije, od kojih nedavno: „Odmetnici na jugu Srbije 1945-1953“ iz koje, u formi feljtona, donosimo najzanimljivije delove.
Izgubivši svaki osećaj za dalje realno sagledavanje vojno-političke situacije u novostvorenoj državi i u svetu, Draža Mihailović je ostatke četnika, kojima uglavnom ruke nisu bile čiste (jer bi inače, po naređenju kralja, prišli NOVJ, doveo u takvu zabludu da nepotrebno ginu i dalje nanose štetu sopstvenom narodu. On nije bio svestan da su antifašističke sile pobedile, da je on pretrpeo poraz i da je u krajnjoj liniji odgovoran za sve one koji su u takvoj zabludi ginuli i dalje. A upravo takvim grupicama je rukovodio u prvoj i drugoj godini slobode u novostvorenoj državi, nadajući se, mimo bilo kakve logike, da će doći do preokreta i da će komunisti biti zbačeni sa vlasti. Tako je započelo magnovenje, rasulo i neorganizovanost, lutanje onih koji i dalje nisu shvatali da su prevareni, odnosno onih koji su činili zločine i morali su da se prihvate terora i skrivanja, bez ikakve realne nade da mogu išta postići. Tako su od boraca JVuO postali odmetnici koji su, motivisani velikom mržnjom i nečistom savešću, videli jedini izlaz u skrivanju i daljem nanošenju zla svom narodu.
Prof. dr Živan Stojković u besedi o knjizi Nikole P. Ilića
Leave a Reply