Nasilje nad ženama: Da li institucije rade svoj posao?

LESKOVAC

Organizacija „Žene za mir“, kao i u proteklih desetak godina, obeležava „16 dana borbe protiv nasilja nad ženama.“ To je kampanja koju vodi 27 organizacija koje čine mrežu „Žene protiv nasilja“ u Srbiji. 

-Ove godine planirale smo nekoliko aktivnosti, među kojima je bila i zajednička aktivnost sa Odborom za rodnu ravnopravnost u Leskovcu. U Beogradu je u Medija centru organizovana zajednička konferencija za medije. Našom uličnom akcijom ćemo 6. decembra da obeležimo dan poznat po montrealskom masakru i imaćemo aktivnost u Vlasotincu sa organizacijom SOS u Vlastincu na međunarodni Dan ljudskih prava 10. decembra,- kaže Dušanka Stojković Trajković iz organizacije Žene za mir.  

 -Istakla bih da je u toku ove godine, po zvaničnim podacima, ubijeno 28 žena. To je jako velika brojka. Iako je stupio na snagu zakon o sprečavanju nasilja u porodici i ima puno pomaka u pozitivnom smislu, i dalje je to neverovatno veliki broj žrtava. Ono što je zabrinavajuće je to što je većina tih žena nekoj od institucija prethodno prijavljivala nasilje i mi se pitamo koje zakazao u tom lancu i čija je odgovornost što su ove žene izgubile život.

U Leskovcu srećom nije bilo nasilja sa tragičnim ishodom, ali smo mi imale veliki broj žena koje su prijavile nasilje i kojim smo mi pružile razne vrste podrške. Osim konsultacija putem SOS telefona, one su mogle da koriste usluge psihološkog i pravnog savetovališta, za neke od njih je naša pravnica napisala i prijave za nasilje u porodici,- dodaje Dušanka.

Na pitanje – šta misli da se sistemski još može uraditi, odgovara:

-Sistemski je dosta urađeno u prethodnih desetak godina u odnosu na raniji period, međutim, naš utisak je da to nije dovoljno. Mislim da nisu dovoljno senzibilisani svi ljudi u Centru za socijalni rad, verovatno ni svi policajci ili oni koji rade u tužilaštvima. Mislim da treba prepoznati nasilje i prijaviti ga. Tu mislim ne samo na žrtve nasilja, nego i i na njihovo bliže socijalno okruženje. Odgovornost je na svakom od nas da, ako zna za neko nasilje, to i prijavi. Ako ga ne prijavi, to je takoreći saučesništvo. Ali, svest ljudi još uvek nije na tom nivou, – dodaje Dušanka Stojković Trajković. 

.

Dodaje da je sve više prijava psihičkog zlostavljanja žena.

– Imamo sve češće takve prijave, ranije to nije bio slučaj. To nam govori da je i svest o tome na nekom višem nivou, da žene i devojke lakše prepoznaju psihičko nasilje. Aktuelno je sada i elektronsko nasilje, kao jedan specifičan vid nasilja. Mi dosta radimo na prevenciji upravo sa ciljem da se prepozna psihičko nasilje, da se prepozna seksualno uznemiravanje i to prvenstveno kod maloletenih devojaka,- dodaje Dušanka.

• Ljiljana Nešić: Šta kaže statistika

-U prošloj godini ubijene su 33 žene, a u ovoj godini do sada 28, što jeste smanjenje, ali je i dalje velika brojka. Broj poziva u ovoj godini se povećao, što se policije i Centra za socijalni rad tiče. Kod nas je broj poziva isti, mi smo ove godine primile oko 300 poziva od žena koje trpe neki oblik nasilja i pružile smo preko 700 usluga kao servis podrške. Napisano je 17 krivičnih prijava, a 53 žene su prošle kroz psihološko savetovalište psihoterapiju”, rekla nam je Ljiljana Nešić iz ove organizacije.

Zanimljivo je pitanje da li pomoć traže višestruko diskriminisane žene, Romkinje.

U ovoj godine se manji broj Romkinja javio nego u prethodnim. Ove godine ih se javilo desetak, što je jako malo. Mi imamo neke nezvanične podatke da Romkinjke trpe nasilje i da nisu obaveštene o svojim pravima, – objašnjava Ljiljana Nešić. 

Kaže i da su u ovoj godini imale i radionice sa ženama sa sela, “jer su one takođe ugrožena i višestruko marginalizovana grupa žena koje trpe nasilje, a nemaju mnogo informacija o nasilju”.

– Napravili smo punktove u tri sela, Brestovcu, Šarlincu i Donjem Brijanju, gde mogu da se dobiju informacije o tome šta je nasilje, kako ga prepoznati, kome se obratiti i to je nešto za šta mislim da je dobro i to planiramo da radimo i u narednoj godini, kada planiramo i rad sa Romkinjama. Na žalost, u ovoj godini imaćemo samo jednu radionicu jer lokalna samouprava nije to prepoznala kao problem, ali se nadamo da će u sledećoj godini imati više sluha probleme višestruko marginalizovanih žena.

Kaže da je mnogo manji broj žena iz ruralnih sredina prijavilo nasilje u odnosu na urbane sredine.

Na pitanje – šta savetujete ženama kada se jave zbog nasilja , šta dalje da rade, Nešić kaže da one nisu savetodavna ustanova.

-Mi smo neko ko ženama pruža podršku da istraju u tome, da prijave nasilje, da je njihov život njihov i da one odlučuju o tome kako će da žive. Mi njima ne dajemo savete pošto one najbolje znaju sa kakvim nasilnikom žive i šta je on sve spreman da uradi. Mi radimo procenu rizika i u ovoj godini smo napravili 104 liste rizika. To je mark lista koju ženske organizacije iz mreže „Žene protiv nasilja“ koriste za procenu rizika i tamo postoji 21 pitanje. Ako je odgovor „DA“ na 14 pitanja to znači da je žena u visokom riziku i onda mi sa ženama razgovaramo o tome, pravimo sigurnosni plan šta je najbolje za njih, kako ćemo dalje da nastupamo, da li je najbolje da mi obavestimo policiju ili Centar za socijalni rad i uvek tražimo saglasnost od žene da možemo u njeno ime… Mi ne kažemo „trebali bi ste ovo da uradite“ nego prosto kažemo koje su njene mogužnosti, a ona sama odlučuje koje od tih mogućnosti će odabrati za sebe.

• VRŠNJAČKO NASILJE

Mi smo ove godine u tri škole radili na prevenciji vršnjačkog nasilja i seksualnog uznemiravanja preko društvenih mreža. Vršnjačko nasilje i svake godine je u porastu, upozorava Nešić.

– Mi nekada ne možemo da iskontrolišemo svoje emocije kada su deca u pitanju i kada vidimo da ova država ništa ne radi onda uzimamo stvar u svoje ruke. To nije dobro, ali moramo da imamo i razumevanje za roditelje koji nam kažu da im deca ponekad godinama trpe vršnjačko nasilje u školama a da niko ništa ne preduzima.

 Mislim da škole ne shvataju ozbiljno problem vršnjačkog nasilja. Ako dete dođe i požali se, treba se ozbiljnije time pozabaviti. Svaka škola ima tim za bezbednost, za vršnjačko nasilje, ali ja ne znam koliko se oni često sastaju. One ne treba da čekaju samo da im deca to prijave, oni moraju da budu prisutni na školskim odmorima, pošto se to sigurno ne dešava na časovima. Razumem da je i njima potreban odmor između časova, ali sada je takva situacija, nasilje je u porastu i trebalo bi da se više sastaju i razgovaraju o savkom problemu koliko se god to činilo da nije strašno… To što je neki dečak neku devojčicu štipnuo ili povukao za kosu jeste samo neki početak,…- upozorava Nešić.

S druge strane,konstatujemo mi,  postoje slučajevi gde su policija i predstavnici škole ubeđivali roditelje da smire situaciju i na kraju je jedna devojčica morala da promeni školu…

– Nije samo jedna devojčica. Nekako na kraju se roditelji odluče na taj korak, jer nemaju podršku učitelja i nastavnika. Ali, i u drugoj školi se ne dešava manje nasilja, ali oni samo žele da izmeste svoje dete iz tog okruženja,- objašnjava Nešić.

Ekipa NNR

Ovaj tekst je deo projekta koji sufinasira grad Leskovac .