Naličje “Zlatnog doba”

 

LESKOVAC

Glorifikovana i umnogome mistifikovana strana međuratnog Leskovca je dobro znana. Pa tako, ako pitate nekog obrazovanjem i istorijskim znanjem potkovanog vrapca o najboljem periodu u istoriji našeg grada, on će vam kao iz topa odgovoriti da je to onaj međuratni, iz milošte nazvan i označen kao „zlatni period“ ili „zlatno doba“. Naravno, najverovatniji sled događaja bio bio da će istog tog vrapca iz vazdušne puške gađati neki čičilija koji pamti dosta zima, sa kapom na kojoj je čuvena, danas izbledela, petokraka. U tome, izgleda, leži objašnjenje o misterioznom smanjivanju broja vrabaca iz godine u godinu.

Šalu na stranu, postavlja se pitanje, ko je u pravu od ove dve ideološki polorazivane strane? Da li je međuratni Leskovac bio zaista takvo idilično mesto, u čijim je vrtovima raslo najukusnije voće, i čijim sokacima su prolazili najsrećniji ljudi koji su ikad kročili na staze varoši? Ili je ondašnja leskovačka čaršija bila epicentar nezadovoljstva, sukcesivno gomilanog tokom mnogo decenija iskorišćavanja ljudskih snaga, na mašinama koje ne krune samo zdravlje, već i snove? Istina je, kao i u mnogo čemu u životu, negde na sredini.

Sa završetkom Prvog svetskog rata, stvorena je mogućnost stvaranja velike zemlje i ujedinjena južnih Slovena, što i beše cilj brojnih generacija još u 19. veku. Ta misija je ostvarena, pa je Kraljevina SHS počela da živi 1. decembra 1918. godine. Leskovac je ujedinjenje dočekao kao ozbiljan takmac: sa pozadinom trgovačkog grada  i tendencijama ka industrijskom. Bio je ekonomski i politički centar juga Srbije. Počev od oslobođenja 1877, pa preko 1884, kada je podignuta prva fabrika u ovom kraju, u Strojkovcu, i tokom narednih decenija, ozbiljno se radilo na industrijskom progresu: niklo je više desetina novih fabrika najrazličitije namene. Konoplja i proizvodnja gajtana, odnosno tekstilna industrija je postala nešto po čemu će Leskovac biti prepoznatljiv, nešto slično onome što će godinama kasnije postati roštilj ili paprika. Brend Leskovca sa kraja 19. i početka 20. veka je konoplja, koja je prekrivala i oživljavala ravnicu oko varoši. Na scenu grada su se pojavile neke markantne, harizmatične ličnosti, koje su se rodile i  razvijale u surovim vremenima neposredno pre oslobođenja: Tonka Popović, Mita Teokarević, Miče Babamilkić i drugi. Svojom energijom, vizijom i znanjem, ovi veliki Leskovčani su pokrenuli naš grad ka njegovom zenitu. Ambicija, rad i sposobnost vodećih ljudi (industrijalaca, pre svega), u kombinaciji sa političkim okolnostima (protekcionistička ekonomska politika za vreme srpsko-bugarskog i carinskog rata) i prirodnim faktorima ( adekvatna klima, podobna zemlja i nekrečljive vode leskovačkih reka) će lansirati leskovačku privredu u orbitu drugog najmoćnijeg grada u Srbiji (nakon Beograda).

Međutim, ništa od toga ne bi bilo moguće da nije bilo radne snage, i to ekstremno jeftine radne snage. U leskovačkim fabrikama je, slično kao i u drugim podnebljima, sprovođena eksploatacija radnika: muškaraca, žena i dece. Proboj kapitalizma u leskovački kraj je označio nove proizvodne odnose, koji će izdiferencirati, komunističkim rečnikom rečeno, proletarijat i buržoaziju. Na jednoj strani, na vrhu lestvice moći, će biti industrijalci, ispod njih dolaze trgovci, zanatlije i činovnici, i na dnu se nalaze seljaci, i pre svega, radnici.

Poslovi na kojima su angažovani leskovački radnici nisu zahtevali neko teorijsko znanje i kvalifikaciju. Svodili su se na iscrpljujući fizički rad. Radilo se od izlaska do zalaska sunca, vrlo često i po noći, jer je po pravilu dan bio prekratak da se pozavršavaju sve obaveze. Primera radi, radni dan britvarskog radnika i radnika u parnim mlinovima je trajao 15 sati. Oni koji su radili u fabrikama gajtana i štofa, radili su i duže, od 17 do 20 sati dnevno. Dućani su se otvarali u četiri sata ujutru, a zatvarali u 11 ili 12 noću. Nadničari su izvršenje svojih dnevnih obaveza počinjali u 3 izjutra. Pored enormno dugog radnog vremena i teških poslova, radnicima nisu bili preterano naklonjeni ni poslodavci. Terziskim radnicima gazde često nisu dozvoljavale da piju vodu za vreme rada, kako ne bi često išli u toalet. U mnogim fabrikama, dućanima i radionicama nije bilo vremena ni za normalan ručak: jelo se s nogu i na brzinu. Veliki problem i još jedan u nizu poražavajućih pokazatelja druge, mračnije strane međuratnog doba jeste i visina najamnina, koja je bila u proseku 1, 21 dinar. To nama ništa ne znači, ali ako se kaže da je to od dva do četiri puta manje nego što su radnici u Srbiji dobijali, govori samo od sebe. Onog trenutka kada je došlo do kakve-takve mehanizacije rada u leskovačkim fabrikama, radna snaga muškaraca je postala zamenljiva. Umesto toga, daleko ekonomičnije je bilo angažovati žene i decu, jer su njihove najamnine bile još niže. U Radničkim novinama, koje su izlazile u godinama na početku dvadesetog veka, a konkretno govorimo o izdanjima između 1905. i 1911. godine, vidimo podatke o tome da su u tekstilnim fabrikama često angažovana deca, među kojima je bilo i onih iz vrlo mlade dobi. Sa svega 6-7 godina, dečaci i devojčice su imali svoju ulogu i industriji grada koja je uzimala sve više i više maha. U istim novinama nalazimo da su deca radnika, kao i sami radnici, bila veoma slabo hranjena, loše odevena, i da su neka od njih gradskim ulicama šetala gola, jer nisu imala šta da obuku. Izdanje od 6. Avgusta 1905. godine nam donosi priču o deci od 12-15 godina koja idupotpuno gola. Odrasli su svoju golotinju pokrivali čime su znali i umeli.

Naravno, iluzorno je očekivati da bi u takvoj konstelaciji proizvodnih odnosa, tada jasno izdiferencirana radnička klasa, mogla dobro da živi, da stanuje u pristojnim kućama i u urednim kvartovima. Kuće su bile sirotinjske, neuredne i trošne. Radničko predgrađe Leskovca je bila svojevrsna favela ovog kraja. Radničko pitanje nije ozbiljno razmatrano, što je bio razlog štrajkova i pobuna u fabrikama. U znak protesta, radnici su lomili mašine i uništavali robu. Na njihovim plećima je izgrađena međuratna budućnost grada. Koliko je nezadovoljstvo bilo nataloženo u srcima onih koji su živote provodili u fabričkim postrojenjima, jedući prašnjavu, oskudnu hranu, spavajući na krevetima pored mašina i udišući čađ i paru na dnevnoj osnovi, dovoljno govori i činjenica da je na prvim lokalnim izborima nakon Prvog svetskog rata, ubedljivu pobedu odneo član Komunističke partije, Jovan Diskić. Njegov izbor je bučno proslavljen na ulicama varoši, jer su se radnici njegovu pobedu izjednačili sa ostvarenjem njihovih snova. Očekivali su bolje dane pod komunističkom upravom, a da li su ih dobili, to neka bude priča za neki drugi dan. Diskić je relativno kratko bio na čelu opštine, jer je nakon usvajanja Zakona o zaštiti države, avgusta 1921. godine, rad komunista diskvalifikovan i okarakterisan kao zločinački, i samim tim, zabranjen.

Možda će prethodni redovi uvaženom čitaocu izgledati kao prepisani iz nekog komada marksističko-lenjinističke literature, ali je univerzalna istina da svako lice ima svoje naličje, da novčić uvek ima dve strane. Zavisi od afiniteta koju ćemo stranu voleti i kojoj ćemo se strani diviti, ali treba biti objektivan i na stvari gledati racionalno. Leskovac jeste dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka bio tamo gde nije bio pre, a ni posle. Dosegao je vrhunac u industrijskom i ekonomskom smislu, fabrike su nicale kao pečurke nakon kiše, dućana i radionica je bilo na svakom ćošku. To se projektovalo i na stil života, način odevanja i uživanja, doprinelo je kulturnom uzdizanju i osvešćavanju.  Pa ipak, ne treba smatrati da je sve to proizvod nekog iluzioniste. To privredno „blagostanje“ je, osim na sposobnosti i viziji snažnih ličnosti, industrijalaca, političara i trgovaca, izgrađeno i na temeljima nebrojenih suza, litara krvi i znoja leskovačkih radnika. To treba uvek imati na umu kada govorimo o zlatnom dobru, jer nam samo takav pristup garantuje sagledavanje šire slike.

Dakle, život u međuratnom Leskovcu je za jednu društvenu grupu imao slatkast, bajkovit ukus, a za drugu grupu, za onu koja je bila na društvenoj margini, tadašnji svet nije bio obojen svetlim nijansama.

A zadovoljnih i nezadovoljnih je vazda bilo i biće.

 

Aleksandar Stojanović

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*