LESKOVAC
Za nas u ulici Stevana Sremca – to je bilo vreme kada su se sreli jesen u odlasku i prvi nagoveštaji zime u dolasku. Za “narodnu vlast'' 15. novembar 1944. bio je - dan kada je u oslobođeni grad došao prvi voz. Lokalni list je taj događaj zabeležio kao “vesnik konačnog oslobođenja''. Pisalo je: “Na peronu ispred železnilčke stanice okupio se veliki svet – ljudi čekaju da dođe prvi voz u službi narodu i novoj državi. Stotine građana izašlo je na stanicu da dočeka tu čudnu, ogromnu mašinu koja se zove voz. I da se građani i i lično uvere da zaista postoji ta gigantska naprava iznikla iz jakih radničkih ruku. Pored prvog koloseka postrojen je željeznički bataljon. Gvozdeni most preko koloseka iskićen je cvećem, zastavicama i parolama. U sredini velike petokrake zvezde stoji Titova slika.
Okićen vencima cveća sa nekoliko putničkih i teretnih – konjskih vagona voz je oko dva sata po podne stigao na železničku stanicu - pun naše vojske, uz pucnjavu iz pušaka i urnebesno klicanje oduševljene mase. Pisak lokomotive građani su pozdravili kao signal da nas opet prima u svoj čelični zagrljaj...To je signal kojim lokomotiva poručuje:. “Nema više okupatora. Moji vagoni služe mome narodu!''
Taj isti “vesnik konačnog oslobođenja'', u konjskim vagonima, četiri godine kasnije, ali sada u suprotnom pravcu –odvoziće na robijanje inforbirovce i druge “izdajnike naše Partije i druga Tita i špekulante koji su trgovali zlatom i tako pokrali narod i opljačkali narodnu kasu. Veliki broj njih “otputovali'' su na “zasluženi godišnji odmor'' na Golom otoku da se kupaju i uživaju na našem plavom Jadranu - govorila je baba Leposava....
U decembru 1944. Cenzurno odelenje Komande grada je, na osnovu Uredbe o vojnoj cenzuri, zabranilo prodaju, širenje i rasturanje svih knjiga i publikacija izdatih za vreme okupacije ili uvezenih iz inostranstva. “Svi knjižari i ostali, koji žele ovakve publikacije ili knjige da prodaju moraju da ih donesu u Komandu grada na pregled...''
Da bi proverili njegovu pripadnost komunističkoj partiji i odanost učenju Lenjina i Staljina, drugovi iz Komiteta su mom ocu doneli vreću punu knjiga pisaca iz omraženih kapitalističkih zemalja - nama večitih neprijatelja! da ih spali – do poslednje. Ni korica na koricu da ne ostane. Dobrivoje je u dvorištu skupio suvu travu, metle i granje i zapalio. Kada je vatra suknula u plamen je bacao knjige koje veličaju radničke krvopije u omraženim kapitaliastičkim zemljama. . I dok su knjige gorele trčao sam oko lomače i molio druga oca da mi dozvoli da uzmem neku od knjiga. Ne mora da bude kraljevska i buržujska nego o biljkama i životinjama..
Posle kraćeg razmišljanja moj drug otac mi je dozvolio i ja sam uzeo prvu knjigu koja mi je dopala do ruke. Bila je to knjiga nemačkog naučnika Erika Frona Friša – Zagonetka života pisanu na ćirilici sa fotografijama iz prirode...
- I u nekim drugim vremenima knjige su stavljali na lomače i palili ih, rekla je baba gledajući kako otac baca knjige u vatru. Inkvizitore koji su to radili pojelo je vreme, a knjige su preživele. Preživeće i ovu “šumsku vlast'' i njeno Cenzurno odelenje!
A onda su drugovi iz Narodnog fronta Trećeg reona drugu ocu donosili da čita “Kapital'' od Karla Marksa i knjige koje su napisali drug Lenjin i Maksim Gorki. Kao proverenog člana partije postavili su ga za direktora radionice bombona i ratluka, a zatim Restorana društvene ishrane..
Istog meseca Cenzurno odelenje je upozorilo na još jednu “negativnu pojavu'' - da “veliki broj civilnih lica još i danas, kada je poštanski saobraćaj uspostavljen na oslobođenom delu naše zemlje, vrši prenos privatne pošte i time namerno onemogućuje cenzurisanje pisama i nema se uvid u ono što građani pišu jedni drugima. Da se ovo u buduće ne bi ponavljalo, Cenzurno odelenje Komande grada najstrožije ZABRANjUJE svako dalje prenošenje privatne pošte od strane civilnih lica. Ko se bude uhvatio da i posle ove zabrane vrši prenos pošte iskusiće najstrožiju kaznu..''
A onda su kod trgovca Ž. Popovića došli aktivisti Narodnog fronta Trećeg reona. Vika koja se zatim čula trajala je kratko, Zatim su iz kuće izašli aktvisti noseći radio aparat. Ž. Popović je gazeći po dubokom snegu išao za njima i molio ih da to ne čine i vrate mu radio. Jedan od drugova aktivista je odjednom stao, izvadio iz džepa papir i poturio ga pod nos Ž. Popoviću.
- A je l ti vidiš šta ovde piše GOSPODINE Žiko. Ovde piše crno na belo da Komanda grada poziva sve građane koji poseduju radio aparat, a nisu ga prijavili – da to učine odmah! U protivnom radio će im biti oduzet. Oni koji to nisu uradili biće najstrože kažnjeni! A među onima koji to nisu uradili u označenom roku si i ti GOSPODINE Popoviću! Prema tome bolje je da nas ne ometaš u obavljanjzu dužnosti ako ne želiš da i ti pođeš s nama zajedno sa radio aparatom!
- Dakle, rekla je baba Leposava koja je uvek imala svoj komentar na sve što nam se dešava u kući i komšiluku – oduzeli su nam i spalili knjige, zaplenjuju nam radio aparate da ne bismo slušali Radio London, dakle – ostaćemo i gluvi i ćoravi! A pošto bez cenzure ne smemo jedni drugima ni da pišemo šta mislimo i kako smo – možemo da kažemo da nas je zadesilo veliko zlo – pravo mrtvilo!
Otac je stajao kraj prozora koji je majka otvorila širom da se kuća izluftira od dima i smrada od krdži koje je pušio , gledao ćuteći u babu i posle dužeg vremena –nije zatvori prozor i tako sprečio da ono što baba kaže na izađe na ulicu..
. . .
Ako kojim slučajem prođete ulicom Cara Lazara sigurno ćete primetiti da uz samu ulicu ima dosta porušenih kuća, dubokih kratera, mnogo gomila cigli, polomljenih betonskih ploča iz kojih štrče gvozdene šipke i drugog nabacanog građevinskog materijala. To je ono što je ostalo još od šestog septembra 1944. godine. Toga dana u podne oko pedeset savezničkih tvrđava bombardera bombardovali su grad. Povezane lancima jedna za drugu bombe su padale u tepisima i za samo dvadesetak minuta veliki deo grada sravnili sa zemljom. Nikada nije tačno utvrđeno koliko je ljudi poginulo. Zna se da su sahranjeni u masovnim grobnicama na kojima nikada nije stavljen krst niti održan parastos.
Već na samom uglu ulice primetićete kuću, veliku baštu zasađenu voćem i bunar uz ogradni zid. Po tome što su sa krova na nekoliko mesta pali crepovi, što je sa zidova odavno pao malter i bašta urasla u korov i šiblje lako ćete zaključiti da u njoj odavno niko više ne živi. Pa ipak, verovatno ćete za trenutak zastati jer će vašu pažnju privući prelepi čardak koji kao da visi u vazduhu, a kada bolje pogledate videćete da čitava ta građevina sa dva okomita ovalna otvora koji su nekada bili prozori još uvek čvrsto stoji na već pocrnelim gredama bočno zabijene u zid od kuće.
Vasilije Sretenović, vulkanizer, čija je kuća preživela u bombardovanju, reći će vam da je u čardaku koji je privukao vašu pažnju živeo Stanislav Mitrović, kapetan JNA. Da je u čardaku sa njim živela žena veoma lepa i mnogo mlađa od njega. Da niko ništa ne zna o njoj. Niti bi je bilo ko od komšija prepoznao po glasu, jer niko je nije čuo da priča ili da bilo šta kaže da bi sada mogao da je prepoznao po glasu. Ali zato se svi u ulici sećaju da je posle odlaska kapetana Stanislava na robiju i ona ubrzo napustila čardak. Od tada je niko više nije video niti se zna kuda je otišla. I da osim lepote po kojoj je i sada pamte za sobom nije ostavila nikakav drugi trag.
Ako kojim slučajem budete prolazili Vilzonovom ulicom na sasvim drugom kraju grada, na mestu odakle počinje da se uspinje put za Svetoilijsko groblje, ne možete a da ne primetite kuću sa velikom terasom do koje se dolazi polukružnim stepeništem. Ako bi ste bilo koga od komšija pitali ko tu stanuje reći će vam da je to kuća trgovca Živojina Popovića i da je u toj kući po završetku rata prisilno useljen kapetan Stanislav. Oni koji u sećanjima još uvek imaju to rano poratno vreme rećiće vam da je Stanislav bio mobilni oficir - operativac Ozne i da je njegova žena i posle toliko godina ostala u sećanju komšija po svojoj izuzetnoj lepoti.
I upravo ove dve kuće, smeštene u različitim delovima grada, povezuju uspomene na druga kapetana i njegovu veoma lepu ženu. U ulici Stevana Sremca po tome što je sa čardaka silazila u baštu da zaliva i neguje ruže, a u Vilzonovoj ulici što je na terasi jednom nedeljno, uglavnom subotom, vodom iz belog porcelanskog bokala zalivala oleander u velikom zemljanom ćupu.
To je slika od pre 40 godina – stara, požutela, sa iskrzanim ivicama kao istrgnuta iz nekog prašnjavog albuma sa porodičnim slikama odavno zaturenog u i zaboravljenog u nekoj fijoci. Da je kojim slučajem bila uramljena - lakirana boja bi već bila oljuštena i drveni okvir zahvatila crvotočina. Ali, ja i sada u toj neukvirenoj požuteloj slici vidim babu Leposavu kako stoji kraj kapije sa oslonjenim laktovima na drvenoj ogradi i čujem je kako kaže:
- Samo se pitala kada će se to dogoditi – da se u kuću gospodina Ž. Popovića useli neki “šumac!’’( Nastaviće se )
Sava Dimitrijević
Leave a Reply