Mitičkin sokak

Mitičkin sokak: Fotografija Dragana Dunđerovića

LESKOVAC

Kršteno ime je – Ulica Janka Katića.
Poznata je kao – Mitičkin sokak.
A svi je znaju po tome što je u taj sokak – Kika Semenkar.
Taj sokak neje porasja. Ko da neje imaja kd. A imaja je, ali nastaja je u vreme kad se išlo plk. Mislilo se – plk! I zborilo:
– Kude si tolko zapeja! Plk! Ima vreme. Sve može da sačeka! Ako ne bude dns – će bude jutre! A do jutre kolaj rabota – ima vreme. Sem za voz i avtobus! Ako treba negde da ideš – samo voz i avtobus ne čekaju! Ako zakasniš – ode voz, a ti posle žmi na stanicu dok dođe drugi voz, el pa da dođeš jutre.. A sem voz i autbus koji nikoga ne čekaju – sve ostalo će si bude!
Takoj i Mitičkin sokak – nabraja godine i pamet, al ne poraste. Jer sokak ne stari. Samo mi – starimo! Mi koji živimo u sokak.. I eve, i sg, posle tolke godine, još trčimo – bosi,tabani ni ispucali od trčanje po sokaci. Prsti na noge ni račokljani. Još od kad sneg počne da se topi i streje počnev da kapev, zemlja se još neje ugrejala, a mi – već bosi trčimo po sokak!
Sokak odavno porasja, a godine ostavija u vreme kad se govorilo – Ič ne itaj – da nešto ne preripiš, ne zabraviš.
I koj toj da razume? Prošlo vreme, a uvek ni nešto fali. Uvek i najviše godine koje su prošle…

   Sokače ko u džep da ga turiš - ako baš oćeš! Malečko.  Iskočilo iz Vlajkovu ulicu i otrčalo  u reku da se obanja. Da  se zavukuje u dumelji uz obalu. U onej debele ladovine od  visoko bresje i uprčene topole. Levo Veternica  uzvodno do Poljoprivrednu ekonomiju i Jerine vodenice i Donju Jajinu. Čk tamo. A pre toj samo što se ne soplete na onuj debelu buku li,  gvozdenu cevku li na koju iskača vruća voda iz Električnu cventralu. Voda – vrelac. Kad se izmeša s vodu u reku banjaš se kolko oćeš i dokle si kažeš – uživancija. Na tuj buku po cel dan banja se celo Podvrce pa i onija preko reku od Odžačarovi pa nagore uz sokak do Svetoilijsku ulicu i Sat malu. 
 Ako si pa žedan, ne piješ vodu iz reku, el pa iz kladenac iskopan u pesak – ko niki put što se rabotilo - iskopšaš rupu pa čekaš da se voda iz reku procedi kroz pesak i takoj proceđenu gu piješ. Toj je bilo! A sg dođeš na Odžarogu pumpu na klip pored reku, s jednu ruku pumpaš, a u šaku faćaš vodu i piješ kolko oćeš. Niti ti koj brani niti ti meri  niti ti broji gutke. Piješ s merak, a voda ladna... Jes da i ona malo miriše na pesak i neke  mutljavine što gi donosi reka,  al voda ide iz dibinu, čista je i znaš koje piješ...

Sokak ima službeno ime – ulica Janka Katića, a svi ga znav  i vikav – Mitičkin sokak.
 U Mitičkin sokak – Kika Semenkar. S kačket. Kačket s ladnjak   skiđa od glavu samo kad spije. A možda ni tg. Koj to zna!  Uvek nasmejan. A i kad se ne smeje – oči mu se smejev. I  takoj te nasmejano i gleda. Dok ti iz čašku sipuje semke i ti gi butaš u džepovi dok se ne izdujev, pa posle butaš ruku u džep i grickaš sve dok i poslednju semku što se zabutala u postavu ne naalkaš, izvučeš o izedeš..
Koj ti dava zabadava! – vikali smo!  
Kika Semenkar

I što se kaže – sve prošlo, a ima ga!
Eve, Kika i sg stoji pred školu, pred bijoskop! Kude god da pođeš – tu je! Otidneš u drugu ulicu i okreneš se – on je pa tuj.
I da si teja i da nesi teja – nesi mogja da ga promineš!. Ti misliš da je pred školu kod reku, a on na korzo pred bioskop s korpu punu sa semke. Korpa golema. Misliš pe šes kila, a ima možda i deset kila. Niki gu nikad neje merija. A da ima dvaes kila i toj bi bilo malo kolko smo kod njega semke kupuvali. Dok idemo po Korzo, stojimo pred školu, pred bioskop, dok stojimo uz niku gvozdenu banderu, ili smo istrčali iz učionice na veliki odmor, dok se guramo da ulegnemo na igralište, sedimo na trbine na igralište – Kika je uvek tuj. Ko da zna kad ćemo i kude da budemo da kupimo semke i grickamo.
Ne znam kako ali – znaja je. Imaja je tuj osobinu – da budemo uvek tamo kad ni se priedev semke. Ti misliš da si ga sreja kod neku školu, dođeš u čaršiju a on već ispred bioskop uvek je tuj kad ti treba s onuj golemu krošnju punu sa semke
I drugi su prodavali semke, bili su i drugi semenkari, al samo je on bija – Kika Semenkar.Svi pamtimo samo njega – ko da je samo on Leskovac prodavaja semke…
I uvek – na brzinu crpe s čašku semke korpu i sipuje ti u šake. Jer poza tebe već čekaju drugi. I pričalo se da u onuj brzinu i ne vidiš da je u pola čašku turija prst a u drugu polovinu – semke. I vikali smo i smejali se:
-Kiko ne moj štipeš, neka bude cela čaška, a ne pola – pola. Kika pokaže svi prsti i kaže:
– Ne štipem ništa, eve pogledaj – i ovaj put polako zafati semke i pokaže ti čašku, a čaška do vr puna sa semke. Je l vidiš, kaže Kika – puna čaška.
I svi s smejemo. Smeje se i Kika. Semke smo jeli, za šalu znali i nikad ne zamerali..

I koj te pa pita – da li gi štipe el ne. Važno je da su semke kod Kiku – najbolje! Znaja gim je – merku i kod njega uvek vrije od mušterije!

A semke ovolke – ni jedan semenkar neje imaja tolko krupne i pune semke. A ne ko onej spljiskane i prozukle, pa možda pomalo i buđave. Toj kod Kiku neje moglo da se desi.. Semke edemo kude stignemo i na igralište, na ulicu, u bioskop. .. Kad se prestava završi i gledaoci iskočiv iz bioskop čistači ne mož izmetev salu od onej ljuspe što su ostale dok smo jeli semke i pljuckali. Gamile po nas kad iskočimo iz bijoskop.. Sve ni jezici ispličeni, slani, izgrebeni…Da te Bog sačuva..Čudo jedno kako ni se vilice nikad nesu ukočile od tolko edenje..

                                       ( Nastaviće se )

Sava Dimitrijević

Local Press Laboratorija je pilot projekat razvijen u saradnji sa organizacijom Free Press Unlimited i uz finansijsku podršku Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Holandije

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*