Ljudi i sokaci starog Leskovca (22)

LESKOVAC

     U vreme koje pamti Žika Patašon u Čivlk su bili nadimci: Šusterovi, Katilkini, Mavrići, Gušterovi, Vlasotinčani, Rimpini, Tobošarevi, Dinkini, Kevini, Leđini  ( Blagoja Jovanović, zvani Blagoja Leđa ), Čevini, Baba Ginini, Bliznakovi, Vančini, Čekerkini, 

Tučkovi ( Jova Milošević Tučko ), Ludajci, Sinđini, Arabatovi, Teljigaševi, Mišini, Šusterovi, Aljušovi, Drškanovi, Točini, Modrocevkini, Šljamkini, Piroćanci, Aritonovi, Nalandžije, Grnčarevi, Tišeširovi, Kovačevi, Buzini, Čavrljugini, Đorići, Patašonovi, Trnjanski, Crvenkini, Kočini, Mićkovi, Dimanini, Cakini, Brisalovi, Čapaci, Carevi ( Stanko Car ), Vranjanci, Crnogorci, Maronovi, Altnkini, Demekovi..
A kako je nastao nadimak –modrocevka. To je bio neki milicioner –
Bio je tanak i visok, nosio je modro odelo i onoj što se nosilo preko cipele kao zavoji ali kao čizme dođu – ustvari kao visoke kamašne. I toj su bile kao crne čizme što idev visoko uz nogu pa se zakopčuju. A odelo modro. Noge su mu tnke ko cevke. Pa i tej noge tnke ko cevke turene u tej čizme što idev visoko uz nogu pa se zakopčuju. I po tej tnke noge u ko cevke u modro odelo odotle i – Modro cevka!
Na Žiku Brku, kazandžiju – slika mu eve i sg visi obesena na zid u dućan. Žika sedi na stolicu, među raširene noge mu štap, na štap turija ruke ss šake goleme ko lopate – i gleda u vrata.
Sve je isto – i sve ga nema!
Toj što ga ima ili samo čini da ga ima – neje ko pre! Pre su se tuj pravili kazani, sg se prodava kafa. A od toj što je sg – u niko drugo vreme niki drugi će priča.
Jer, svako vreme ima svoju streju. I pod svaku streju ima koj da stoji. I će se priča: sećaš li se, bre, kako beše onoj što beše! Ko što se i sg priča za vreme kd je Laza Celolebonja iz Murdžu malu svaki dan dođuvaja u dućan kude Žiku Brku kazandžiju, pa Žika priča, a Laza Celolebonja smo ćuti – dl nume da zbori, dl nema koe da kaže, dl mu se pa ne zbori, el mu se pa spije pa ovbde sedi i žmije, dremE, nešto misli i koj znaje koje i od koje i n akuga li toj misli Laza Celolebonja.
Svaka glava ima svoj pamet, kazueše Žika kazandžija. A kakav pamet takva i sudbina. Deda na Žiku Cakića Brku bija je Đorđe Cakić, kazandžija, zvani Ženski Atardžija ( atr-ćef-merak). I ko i Žika Brka što je napravija, kd dućan prepusti na sina Gojka, sedi na stolicu, nasloniija onej goleme jake ruke na štap i gleda kroz vrata od dućan – tkoj mu i deda Đorđa sedeja na stolicu i gledao kroz vrata, a pored dućan prođe Julka Toponka – ubava, a na noge vu lalane na visoki tupuci (drvene štikle). Đorđa frljija atr na julku i vika:

  • A mori Jule, Jule – bele noge! Mori Jule!
    Takoj se sećanja i priče što gi dovukujemo iz onej prošle godine i sg majev po sokaci i čaršiju. U tej godine koje gi sg ima samo u priče i sećanja Žika Cakić je učija zanat kod Milana kazandžiju u Čivlk.
    Milan Krstić, kazandžija je bija prizetko kod Tomu Mićinoga. I Taj Milan mi je bija majstor. Ja sam kod Milana bija 1923. godine i očuvaja sam njigovu ćerku Leposavu – Lepče. Ona je kod Okružni sud i udala se za Milana opančara – sin na Mitu rabadžiju.
    Na mog majstora Milana je žena umrela na porođaj i rodi se dete Leposava zvana Lepče, a baba vu se vikala Sika. Sika je bila žena na toga Tomu Mićinoga.
    Baba Sika me je slala svako jutro na Sinkovačku česmu – dve testije na kuku i jedna u ruke – da donesem vodu da kupa unuku Lepče – da vu je lepa kosica. I govorila je:
    –Pošto je ostalo bez majčicu – siroče – da gu banjam sinko da vu je meka kosica!
    I ja svako jutro, toj si mi je dužnost bila – drva da nacepam i da donesem vodu od Sinkovačku česmu..
    Ali. jednog jutra donesem ja vodu, a baba Sika isipe testije i kaže:
    • Idi mi gi napuni još jedared!
      A ja gu pogleda ovako, pa u sebe se mislim – koe da rabotim! Inkovačka česma doleko, većse umorija a baba Sika oće da pa donesem vodu u dve testije na kuku i jedna u ruku!
      A na ćošku onaj kuća sprotiv Gušterovu pekaru što beše e – tuj je Čavrljugin bunar bija! I ja viknem pa otidnem na Čavrljugin bunasrt i pogledam a ono – onde puno žene čekav kod bunar da uzmev vodu. I ja pitam:
    • Tetko, mogu li da natočim! Treba da idem na rabortu – majstor me čeka u radnju!
  • Čii si, bre? –pitav me onej ženekod bunar.
    A ja kažem:
  • Na Aleksu kazandžiju!
  • Pa šćeš ti ovde?
  • Pa čirak sam kod Milana Mićinoga, ovoga prizetka.
  • Pa Lena li ti je Tomčina tetka?
    Reko – toj mi je tetka rođena – tatkova sestra!
    I ulego unutra kude Čavrljugini, ugreja se i izađo napolje, napuni testije s vodu i činim – tamin! – čekam da prođe vreme toliko – kao da sam bija čak na Sinkovačku česmu. I napuni testije, doneso vodu na baba Siku i kazuem:
  • Baba Siko eve voda!
    • Dobro, sinko, kaže ona – meti testije tu!
      Ja metu testije kude je kazala i otido u ranju kod majstora Milana.. ( Nastaviće se ) Sava Dimitrijević

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*