Letnje noći Leskovca

LESKOVAC

 

Leskovačka kotlina je zlatnim slovima obeležena na mapama jednostavnosti i prosečnosti. Ravnica nije ogromna, planine koje je okružuju nisu visoke, reke koje je plave nisu duboke. Leskovačke šume ne nastanjuju vile, a jezera nisu mesta užasa i aždaja iz praistorijskih dana. I ljudi su, mahom, takvi. Zarobljeni u mehuru stvarnosti, Leskovčani žive poprilično skrajnuti i zaboravljeni. Jedino što odstupa od tih crta jeste klima. A bogami, kad malj zimske suvomrazice ili letnje žege udari po meštanima, mnogi se pitaju kako je moguće da su zime polarne, a leta pustinjska. Naravno, kao i za sve drugo, Leskovčani imaju neko objašnjenje. Tako je čuven onaj aksiom, po kome „kada vruć ili hladan vazduh uđe u kotlinu, nema gde da izađe“. Kako god bilo, činjenica je da su leta duga i sparna, a zime kratke, ali upečatljive.

Ovih julskih dana, kada vrag odnese šalu, ljudi se snalaze kako znaju i umeju, pa se poput noćnih stvorenja, tokom najvećeg dela dana, kriju u hladovini soba ili možda pod granama nekih obimnih hrastova i dudova. Živi se u smiraj dana. Tada je za omladinu vreme da izađe iz svojih dnevnih skloništa i da prošeta među sličan svet. Neki sede po baštama kafića. Drugi uživaju u povetarcu kraj reke. Treći se smeju na izlomljenim klupicama gradskog parka, a nemali broj njih, bogami voli da prošeta glavnom gradskom ulicom. Sastaju se kod modne, a onda ih trotoar vodi bulevarom, prema železničkoj, pa ko dokle stigne. Kada se umore od hoda, silnih krugova i važnih i manje važnih ljudi, koje sreću na tom svom putu, onda sednu da nešto prezalogaje, možda popiju, pričaju pod nebom sitnih, dalekih zveda, pod budnim okom meseca koji pak šeta svojom stazom, nezainteresovan za muke našeg sveta. Onda se rastaju, pre ili kasnije, odlaze svojim domovima, nakon dogovora o sutrašnjim aktivnostima, naravno, nakon što „za’ladi“ i u sumrak. A sutradan, ako je slučajno petak ili subota, otvaraju im se nove mogućnosti u tom setu oskudnih alternativa. Mogu posetiti neku od gradskih kafanica ili neki kafić, gde se, mahom, sluša muzika očajnih kompozitora i još očajnijih izvođača. Drugih, istinskih kafana je premalo. Ako im to nije po volji, izbor mesta za izlazak im je sužen. Ko voli, može da ode u pivnicu, i da tamo uživa u ispijanju vikinških krigli svetlog i tamnog piva. Određenim danima, tamo svira neki proćelavi gospodin, duhovit i muzikalan. Skučen prostor pivnice je tada premali da primi hordu mladih momaka i devojaka, još uvek željnih kvalitetne muzike i imunih na pomodarstvo srpske „umetnosti“. Tako omladina uživa danas, bira po svojim ukusima i merilima, praveći kompromis između onoga što želi i onoga što se nudi, gde je rezultat, po pravilu, nezadovoljavajući.

Prošla su vremena kaldrmom popločanih ulica, kafanskih bašti koje omeđuju bulevar, koje su popunjene stolovima četvrtastih i kružnih oblika, koje su krcate mladim i ne tako mladim gostima, u kojima se slušaju Mokranjčeve kompozicije, u izvedbi nekog pevačkog društva (Branko, Bratstvo, Binički).  Trubači su retkost, tamburaša ima malo, a pevača od kojih staklo puca i jeza prolazi kičmom, još manje.

Pravo je čudo da u gradu Tome Zdravkovića zapravo slušate njegove pesme, koje su, ponovo, ostale negde u prošlosti, pregažene galopirajućim vrednostima i muzikom dekadentnih vremena. U takvoj konstelaciji odnosa u društvu, teško je osetiti onaj zaboravljeni, meraklijski duh starih Leskovčana. Drevna je istina da je ljudima bez identiteta najlakše manipulisati. Zaboravljanje korena, kulturnih normi i tradicije samo su fragmenti tog procesa koji vodi entropiji čoveka kao intelektualnog bića. Sa time bi se sigurno složio i prosečni Leskovčanin. Pre nego što bi nastavio po starom, tokom svih godina koje tek treba da dođu.

Tako je, valjda, najlakše.

 

Aleksandar Stojanović

2 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*