Koza Lili i jarac Gradimir (1)

LESKOVAC

(Iz rukopisa Moj otac u komunističkoj okupaciji)

Dragan Lisac je imao osam godina kada je kozu Lili vodio da jarac Gradimir u dvorištu Poljoprivrednog dobra, zvanog Ekonomija uradi – to što treba.
U vreme pripušta on je kozu Lili vodio dva puta istoga dana – ujutro stazom uz reku po kojoj u travi još svetluca rosa i kada je morao da čeka u red – da jarac prvo zaripi koze koje su doveli u samo svitanje i za uslugu jarenja njihovi vlasnici plaćali na blagajni Ekonomije. I kasno popodne, kada je u dvorištu Ekonomije bio samo jarac Gradimir vezan za gvozdeni stub pobijen u zemlju ispred štale.
Kada je tog istog dana kozu doveo na drugo pripuštanje već se primicao mrak. U dvorištu nije bilo nikoga. Ali su i on i koza ipak morali da i sada čekaju jer je jarac Gradimir, isrcpljen od brojnih jarenja i velike vrućine i sparine koja je dolazila sa reke i okolnih bara i prosipala se po baštama i voćnjacima – ležao kraj gvozdenog stuba. I kao da nije ni primećivao da na samo nekoliko metara od njega stoji Lili koja netremice gleda u njega, blago striže ušima i maše repom. Jarac Gradimir je bio iscrpljen. Ostao bez snage i volje i sav onemoćao od tolikih koza koje su mu pripuštali do 15 sati kada je zaposlenima na Dobru isteklo radno vreme.

Čekajući da se jarcu Gradimiru povrati snaga i volja Dragan Lisac je Lili odveo u hlad ispod široke natstrešnice od bukovih greda i crepova pregrejanih na suncu koje je toga dana palilo i žarilo po livadama i beskrajnom konopljištu duž obale i sve do puta ispod brda. Stajali su do samih vrata vrata od štale u kojoj su, uz težak štalski vonj od ugažene slame i kozje mokraće meketale koze čiji je vlasnik bilo Poljoprivredno dobro i kojima je jarac Gradimir uvek bio na raspolaganju.
Draganu Liscu je još uvek u živom sećanju onaj dan kada je otac doveo kozu i još sa kapije na drvenoj ogradi uzviknuo:Ovo je sanska koza! To je naša buduća – hranilica! Sada kada imamo kozu ne moramo više da brinemo šta ćemo jesti. Možemo da je muzemo svaki dan i to po dva puta dnevno! Od mleka ćemo praviti sir, a ono što ostane posle sirenja to je surutka i surutku možemo da prokuvamo, nadrobimo hleb i kusamo! Kada se koza ojari – prodaćemo jare, a ako imamo sreću da ojari dva jareta – prodaćemo i to drugo jare i dobiti novac – a to je čist dobitak i veliki finansijski dodatak za našu porodicu!

Zvaćemo je Lili, rekla je majka – očito zadovoljna što je otac doveo kozu. I to je bilo sve što je rekla.
Ali, otac je imao još dosta toga da kaže. Za početak – raširio je novine i povlačeći prstima po papiru čitao šta odgovorni drugovi kažu za koze. – A odgovorni drugovi kažu da su koze naše veliko bogatstvo, naše majke hranilice. Koze su, uzviknuo je i iznad glave podigao ruku sa uprčenim kažiprstom a onda uzeo novine sa stola, mahao njima iznad naših glava i idući po sobi uzvikivao da su koze višestruko korisne životinje. Da radni ljudi naše socijalističke domovine mleko od koze mogu da koriste i kao lek u borbi protiv bolesti svih vitalnih organa, a posebno opakih bolesti pluća…

A gde ćemo je čuvati? – upitala je majka. Imamo samo dve sobe, a nas je šest …

Imamo i ćeranu u kojoj su još moji dedovi, mučeni od kapitalističkih krvopija, pravili konopce i drugu južariju od konoplje. Sad je koristimo kao kuhinju, ali više nećemo. Šporet ćemo da prenesemo u sobu gde spavaju deca a koza će biti u ćerani! Tu ćemo čuvati kozu! A mi ćemo zbiti naše redove u ove dve sobe… A kada pobedimo siromaštinu i nemaštinu naše socijalističko društvo će izgraditi palate u koje će se useliti radnici…
I tako je Lili – uzdanica našeg socijalističkiog društva i naša hranilica dobila posebnu prostoriju za sebe…

A ja, pitala je baba Leposava- Znači, meni nije preostalo ništa drugo nego da sa tavana skinemo sanduk koji sam spremila da imate u šta da me sahranite kada umrem i da spavam u njemu!

Otac je spustio ruku sa uprčenim prstom u plafon, zamislio se i onda rekao:Tačno! Skinućemo sanduk sa tavana. Ali, to će biti samo privremeno! Skinućemo sanduk sa tavana i stavićemo ga uza zide do šporeta…
Od toga dana baba Leposava je spavala u mrtvačkom snduku, a koza Lili je bila jedini član domaćinstva koja je imala svoju sobu.. Držeći konopac za koji je koza bila vezana Dragan Lisac se setio kako ovčar na Poljoprivrednom dobru Gradimir, koga su zvali Grade štal – majstor i po kome je jarac i dobio ime, vrlo često, čak i kada ga niko i ne pita- priča da jarac, ako se ovako nastavi – neće moći dugo da izdrži, da će potpuno da onemoća i klipše ukoliko se broj pripušta ne smanji s obzirom da je on sam – samcit , a opslužuje stado na Gazdinstvu i sve koze iz okoline. Oni koji čuvaju koze, posebno sanske rase, veruju da je jarac Gradimir garancija da će koze s kojima se on jari na proleće okoziti jariće jer ga na državnom Dobru hrane ne samo najboljim senom nego i krmom pa i čistim kukuruzom . Dokaz za to je da i Poljoprivredno dobro ima s voje stado i to sanskih koza, a nikad se nije čulo da se neka od njih nije ojarila na proleće. Čak se nije čulo ni da je neka od njih ojarila samo jedno, nego uvek – po dva jareta. Istina, u stadu je samo jedan jarac i to ovaj Gradimir čija je brada toliko velika i duga da mu se vuče skoro po zemlji, a rogovi uvrteni skoro u klupko. Ali, na Dobru smatraju da je uz dobru ishranu i samo taj jedini jarac dovoljan. A držati dva jarca bila bi čista šteta za Dobro i našu društvenu zajednicu, jer mnogo jede a sve što radi je da mu dovode koze na pripušt i to samo jednom godišnje! A to ni jedna zdrava ekonomija ne može da izdrži!.
Dragan Lisac je gledao preko dvorišta sve do drvene ograde iza koje je makadam put sa iskopanim kanalima sa obe strane puta za odvod vode od kiše i u danima kada se reka izlije i za sobom ostavlja baruštine koje brzo urastaju u ševar i barsko bilje i po njima se hvata tamno zelena skrama od žabokrečine. Čekao je trenutak da Gradimir po drugi put toga dana uradi ono što je već učinio jutros – da ponovo zaripi i zajari Lili i to – ,,MUŠKI!’’ – kako je rekao njegov otac. I da ovoga puta dobro pazi da se to stvarno i dogodi.
I on je strpljivo čekao spreman da motri na svaki jarčev korak i ono što će uraditi kada zaripi Lili ! I to sve zato što mu otac, kada se u podne vratio kući, nije poverovao da je Gradimir toga jutra zaripio kozu – kada je bio pri punoj snazi i volji! Čak je izrazio sumnju da se on možda zaigrao s drugom decom i tako nije video da li je jarac zaista imao odnos sa Lilom. A ako to nije uradio onda se ona na proleće neće ojariti i tako će oni ostati bez jareta koje će – ako je muško prodati kasapinu Milutinu, a ako bude žensko prodaće ga nekome ko želi da i on čuva kozu. I Dragan Lisac je, iako je toga jutra video da je Gradimir skočio na Lili i iz neposredne blizine gledao kako ona zbog toga zadovoljno vrti repom – sa očevom sumnjom i svojim strahom da je otac možda u pravu – kasno popodne istoga dana kozu preveo preko drvenog mosta i doveo do gvozdenog stuba pobijenog u zemlju za koji je bio vezan jarac Gradimir.
I tek pred pred sam kraj dana, kada se sumrak polako prikradao silazeći niz brdo na čijem vrhu je bila crkva sa grobljem, i kada je već počeo da gubi nadu da će se išta dogoditi – jarac Gradimir je zatresao glavom i dugom bradom uzvitlao prašinu oko gvozdenog stuba. Gledajući netremice u Lili odjednom je počeo ubrzano da frkće. Kroz širom otvorenih nozdrva iz njega je u mlazevima izlazio vreli vazduh i pravio kovitlace u prašini. A onda je naglo ustao, pritrčao do koze i zaripio je. To jarčevo meketanje, zabacivanje glave unazad sa bradom koja se vitlala oko njegovih uvrtenih rogova i zadovoljno brektanje kada je najzad sišao sa Lili – Dragan Lisac je u nekoliko navrata ponavljao ocu sve dok se on i konačno nije uverio da je bilo zaista tako kako mu on priča da je bilo.

(Nastaviće se )

Sava Dimitrijević

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*