Kole sviri u duduče

LESKOVAC

Beše si toj ne znam ni ja kad, ali kako mi pričaše ovija moji stari, tam negde pre nego što će Švabe da si ulegnev u tuj trulu Jugoslaviju, negde pre nego što će se zarati.
Td u toj vreme u naše selo skoro da ništo se neje sadilo do konopljišta. Kd oberev konoplje, potopiv gi u reke, a ribčiki od toj topljenje sve se izvrnev na grbinu i plivkav na vr vodu. Tg ovija moji i svi seljani u selo siti se nakekav ribčiki. Kd se konoplje ukiseli, isčukav gu u reke i otkarav dom. Kuće i plotevi se ič ne vidiv od snoplja.
Slunce ih dobročko osuši i tg odvajav pozder od džitku. Od taj pozder kad ga preradiše, dobiše kučinu, s tuj kučinu sukali su konopci i razne vrce, i ne smke toj, od nji tkaše košuljčki i prtene čakšire.
E u onoj vreme koj si je imaja ćeranu i sukaja konoplja, bija je golem gazda. Iako gi vikaše vrcani, nesu si moji seljani sadili sm konopljišta, sadiše si oni i duvan. Kad sazri, oberev lisja pa gi nižev na vrcičke i sušiv na slunce, pa ga takoj osušeno prodavav u Leskovac, u monopol. Po malce bi ostavljali lisja za sebe, da bi ga s merak isčurili. Tg iskoči i onaj reč “ bolest ti duvan sve mora da ga bodeš u kočan”. Dok su duvan terali u monopol, uža su prodavali po celu celcatu državu, po sobori, vašari, panađuri i takoj si. More goleme paričke su si uzimali tg, al pa su si bili sirotinjka. Sve ostalo suj morali da kupujev. Eve, voćke, kruščiki, jabučki, kupovaše si od Šiptari što dođuvaše sas Kosovo. Šiptari na nji voćke, oni na Šiptari žito, sidžimke, juža, duvan i ostalo što su imali.
U obor od voćke bile su samo slivčki i dudinke, crne i bele. Kd si dobro poručkav, jedan se kači na dut, zatrese granjke, dudinke popadav u mušamu, pa kekaj, a one slatke ko kolačiki. Od njuj su si i rakijičku pekli. Ete takvaj su si toj bila vremena.
U toj dobo Nikolka Cejinim bija je golem domaćin, ne domaćinče, ama domaćin i jošte stočar. Imaja je bivoličke i svi ga znaše po belu bivoličku, imaja je i koze pa gi seljani prozvaše i Kozoderci.
Elem, beše si golem domaćin, stočar i cvrst radnik, poštovaše ga svi. Po njega, svi što nastaše iz taj obor i kuću, nesu gi vikali Cejini već do dn dnske, Nikolkini. Al koje ćeš, taj Nikola imaše tri sina, kako gi on zvaja tri muljuza. Najstar se vikaja Nikola po tatka si, svi ga vikaše Kole, Koca, drugi sin Milorad, zvaše ga Ratko, i treći Kostadin, vikaše ga Dina. Poženi si on njegovi muljuzi, dobiše si fala od Boga ubavu dečicu, al muljuzi ko muljuzi, umesto da si napređujev svoju zadrugu, oni sve veća sirotinjka. Kole po cel dn se maje po poljakiju i mava si tuđe ženštine, pa se onođujev onej rabote tam, po tija njivčki, lojza i livački. Ratko po cel dn si žmije po stoku, vikaše seljani da neje stoka, ne bi znaja dom da se vrne. Dina dunđer, al majka i tatko u zemlju da propadnev, već u pladne bi ga donosili dom pijanog i umočanog.
Na Nikolku u toj dobo na dalečko znatog, srce da prepukne. Često si je vikaja na ženu, “a Roske, Roske, kojo toj rodi, toj nesu deca, čoveci, Roske rodila si muljuzi”.
Briga za unučki i celu si zadrugu pa pade na Nikolkinu grbinu, al kolko god je zapinjaja, gazdarluk se poplčke topi, sirotinjka nagviruje kroz komin od dom. Al ljudi su si i dalje voleli Nikolku, poštovali, voleli su da sminjujev kod njega, ne smke seljani iz selo, ama i iz druga si sela i jošte podalečko. Takoj i ovija što prodavaše voćke. Sas jednog Šiptara Jusufa, čak se i pobratimiše. Taj Jusuf mnogo si je voleja da sminjuje kude Nikolku, da prespije, da se siti ispričav i ižaliv jedan na drugog od njiovi sinovi, od dobo kojo je došlo, od svašto po nešto. Al na svoj toj poštovanje Jusuf se nikad neje setija da na dečicu pruži po koju voćku, bar mrvko po jedno krušče, što jes jes, Nikolki ne beše si pravo.
Jedno veče naminu Jusuf da prespije. Dogovori si Nikolka sas svoja tri muljuza da mu voćke poberev i sakrijev u presjak kude pčenicu, kako bi jutre počastija unučki. Muljuzi ko muljuzi, nesu za rabotu, al za tija kalabaluci i rabote, ma majka si gi je rodila, z čs napraviše plan. Čim gost uleže u obor, ispregnuše stoku, turiše joj da jede, Nikolka još iz obor naredi na žene si da zgotviv ubavu večeru i postaviv sovru došaj je gost, pobratim Jusuf. Čim ulegoše u dom u golemo sobče, posedaše na tronoščki okolo tanur, Kole zasviri u njegovo duduče. Vikaše si svi, što jes jes, nega majka rodi za selsku rabotu, al za duduče, kad on sviri svima nešto mrtka u mešinu, sluze si same kapev iz oči a noge cupkav, srce poje, duša igra, ma bija je svirač na dalečko, al tek kako si je samo ubavo pojaja, eeehh…Privatiše si rakijičku, dudovaču, oratiše, pojaše srpske, šiptarske pesme, nazdravljaše, plakaše, večerkaše, odjednaputke Nikolka ripi i rekna na svojega gosta,
-O pobratim Jusuf, imaš li ti voćke u taj tvoja kola, kaži si nam ako gi imaš, i sam vidiš da ni lesu si nemamo, da si nam je obor razgrađen, ete ne stiza se ni sas trnje da si ga opkolimo, možev neki lapovi da nas iskradev, svi te poznavav i znajev što si voćke prodavaš po cel ovaj kraj.-
Gost čurnuja, rakijička iz ibriče počela da ga vaća, crven ko bulka u obraščiki, odvrna mu :
-O pobratim Nikolo, tako mi jedinoga Boga, ama sve si gi prodado, nemam si ni ič, ete, nemam si ni na dečicu da si podelim po koju voćku.
-A mori Jusuf, ja si toj zborim zbog lapovi, razgrađeni smo a kučki nesu dom, u trle su kude stoku…, za dečicu ne se sekiraj, ne željujev oni za voćke dok im je Nikolka živ, će im gi kupi deda i jošte nešto čim ode u Leskovac.
Dok su obeduvali, Nikolka stalno opominjuva Jusufa ako li se i desi belaj da ne frlja bedu na njega i njegovi si već na lapovi, gost upreja noge u duvar i ne popušća, sve se kleja u Boga kakoj poubavu prodavu do sg neje imaja, sve si je do zadnje voćke izčačkaja iz džakovčki. Celoj veče Kole sviri u duduče, ič ne prekiđa, ženštine trupkav u papučke, oro se vije okolo tanur nasred golemo sopče, ujedanputke Nikolka predloži da se vativ međ žene i da si svi otrupiv po oro, Kole sviri, oni trupav sve pršti, i toj trupanje Nikolka podvikuva :
Opsaa, opsa saaa, puna li je Ratkooo !
Ratko bi iz obor odvikaja :
Neje, neejeee tatko !
I takoj bi se dovikuvali, Nikolka iz dom gde su večerkali, svirili, pojali, trupali u oro, Ratko i Dina iz obor, sve dok bi na tatkovo uzvikuvanje “puna li je Ratko”, odgovor bija “jeste, jeste tatko”. Toj beše znak da su voćke u ambar sas žito.
-O pobratim Jusuf, –reknu Nikolka, –ja si ni ič nemam snagu da trupam, umorija sam se, ono i dockan si je, zaonodismo si se, vreme si podalečko izminalo, će si spijemo li…
Otidoše si svi da si spijev, mesečinka iskočila ubava, letnjo si je dobo, tišinka sm se zrikavci čujev i Jablanica što odalečko z’vni, Kole se iskrade iz kuću, ne dođuva dok prvi petlovi ne zapojaše i kučki što se majev po sokaci ne zalajaše. Kude je bija toj si samo znaje on i mesečinka što mu put osvetljuvaše, i toj ženče kod koju je bija. Kd si je smnulo, Jusuf pred poodenje za Kosovo, ugleda se u kola, kad, džakovčiki sas voćke prazni.

• O pobratim Nikolo, pokrađeni smo, noćaske nas neki opljačka !
• Kakoj to pobratime, kvo toj zboriš?
• Pobratim Nikolo, neko mi gi pokrade kruščki, jabučki, sve mi opljačka.
• Kakoj, kakoj bre toj, znaš li sinoćke što zbori, pal kazuva da su ti kola prazna, da ništa si nemaš u nji, a sg, poarani smo. Ja ti ubavačko govori ko na svojega čoveka, pobratime razgrađeni smo, pojavili se odnkude lapovi, možev da ti raznesev voćke, a ti, sećaš li se koje zbori, vikaja si sve gi prodade, u Boga si se kleja, kakoj najubavu prodavu si imaja, da nijednu voćku nemaš, a džakovčki si napunija sas slamu da spiješ na nji, kako pa toj sg.
• Tako mi Boga pravo si zboriš pobratim Nikolo, tad si nemado ništo, nego sg si i o toj ništo jošte pomanje imam, ama sg ič si voćke nemam. Nego ajd uzdravlje ostajte, i opraštaj Nikolo, malku si popismo, a Kole ne da sviri, ama nemu je ravan…, izljubi unučki, i uzdravlje ostaj…
• Uzdravlje, uzdravlje pobratim Jusuf, pozdravi tvoji, pa dođite si svi, i smini si pa kad teraš voćke i put te nanese.
• Oću, oću pobratim Nikolo.
  Posle se nekako brgo i zarati, trajaše si rat dok si trajaše, kad se umiri i završi, dođe si sloboda. Nikolka si nekako ogradi svoj obor sas plot i toj od tuglu, napravi ubavu portu sas kapičak, noću se zaključiv, pustiv kučki u obor, ptica neje mogla da ulegne, ma sloboda, al pobratim Jusuf više nedođe, niti je Nikolka odlazija u Prištinu, na Kosovo.
  A u selo i narod, ostade si priča, “Kole sviri u duduče, Seveta igra u papuče” i “ puna li je Ratko, neje, neje tatko, -il, puna, puna tatko”.

Sveta Cakić